Прочитај ми чланакОво је питање које се по логици ствари само намеће. Рио Тинто се изгледа већ договорио са режимом да после избора почне експлоатација. Дозволу за тај посао треба да добију до краја године. Европљани желе чисте реке и ваздух, плодне њиве и уређена села; док ми треба да постанемо рудари Европе. Да ли је могуће да смо толико остали без елементарне моћи расуђивања?!
Све важне установе ћуте
Недавно се огласило „Удружење Заштитимо Јадар и Рађевину“ саопштењем у којем обавештава јавност да су се у два наврата писмом обраћали патријарху у вези пројекта „Јадар“ и Рио Тинта. Удружење се обратило патријарху са жељом да он својим ауторитетом стане иза ове иницијативе која се противи отварању рудника. Како и сами констатују, добили су МУК. С теолошке тачке гледишта, о проблемима екологије и заштите животне средине могли би се написати томови. Патријарх није био у стању да каже ниједну реч.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 28, 2021
Додуше, ни остале релевантне институције ове земље још нису реаговале, а како изгледа и не мисле тако нешто. То се, пре свих, односи на Универзитет у Београду и осталим градовима, као и на Српску академију наука и уметности (САНУ). Дакле, две највише научне и образовне институције у Србији и даље ћуте. У најмању руку као да се ово дешава у подсахарској Африци или Јужној Америци. Немогуће се не запитати: ли су свесни представници и запослени у овим установама да они треба да буду памет овог друштва и народа? Да ли су заборавили да извесне друштвене привилегије, изискују додатну одговорност?
Посебно је чудно и понашање студената, који су спремни да се дигну на протест, ако им поскупи менза или их исељавају из домова, а тек ако им се ускрати неки испитни рок. Увек сам био на страни студената, и као универзитетски професор, то и даље остајем. Али зар нису студенти ти на којима остаје ово друштво и народ? Као да Србија неће требати њима и њиховој деци. Ко се заноси одласком у иностранство, нека буде сигуран да га у иностранству неће чекати „обешени колачи“. Довољно се само присетити Шантићевих стихова: „Остајте овдје!… Сунце туђег неба, // Неће вас гријат кô што ово грије“.
Зачуђујуће је да су и опозиционе странке доста уздржане по овом питању. Можда се плаше да се случајно неком у иностранству не замере? Или то можда чувају за кампању у борби против ове власти – што би било свакако прихватљивије. Мислим да сви политички фактори треба да буду свесни опасности која се надвила над Србијом. Ако се са неким треба замерити у иностранству, онда су то свакако питање експлоатације литијума у Западној Србији и политичко питање Косова и Метохије. То су ствари на које ми као народ не можемо да пристанемо, ако желимо да будемо своји на своме.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 29, 2021
Интереси изнад свега
Последњи потези европских дипломата недвосмислено показују да европској дипломатији није превише стало до демократије у Србији, као ни до оних њених грађана који су искрено наклоњени евроинтеграцији. То се види посебно у наступу европарламентараца који су требали да посредују у разговору режима и опозиције у вези са изборним условима. Извештај Европске комисије за Србију је практично режимски нашминкан. Канцеларка Меркел је пред одлазак у политичку пензију дошла да обиђе свог пулена. Људска права, слобода медија, фер изборни услови у овом тренутку не занимају европске званичнике. Они на нашу стварност гледају из сасвим другачијег угла, а то је угао њихових интереса, који нажалост нису и наши интереси. За то је, пре свега, крива неодговорна власт, која је спремна да олако тргује са виталним националним интересима.
Извесно је да читава политика Европске уније благонаклоно гледа на један недемократски режим у Европи. За тако нешто морају да постоје озбиљни разлози. Два су сасвим очигледна. То је да тренутни режим призна Косово и Метохију и да пружи политичку подршку експлоатацији литијума од стране Рио Тинта. У тој игри и режим и европске дипломате су добитници. Први, јер несметано могу да раде шта год хоће по Србији, други јер треба да добију рудник литијума далеко од својих кућа и да своју животну средину штите све већом употребом аутомобила на електрични погон.
Ко губи? Губимо ми који све то немо и готово незаинтересовано посматрамо. Када Европљани остваре своје интересе, могу се и дистанцирати од садашњег режима и подржати неку другу опцију, која ће осећати дуг и захвалност према иностраним патронима. А шта ћемо ми имати од свега тога: окрњену и девастирану земљу, земљу рудара и загађене животне средине.
Ово је можда шанса?
По ко зна који пут смо у својој историји пред великим изазовима. Раније смо барем имали некакво унутрашње јединство. Сада ствари делују прилично забрињавајуће. Сада смо поробљени изнутра, а „пријатељи“ споља помажу поробљивачу. Дефинитивно смо препуштени сами себи. Али у свим тим неприликама има нечег и позитивног. Ситуација је толико огољена да је сваки иоле свеснији човек савршено јасно може сагледати.
Питање је само да ли смо у стању да се изборимо пред овим изазовима? Да ли смо у стању да се одупремо и живимо као сав нормалан свет, или нас чека улога европских рудара, који се више и не могу сећати историје, јер су је издали?
У том смислу, крајње је време да се пробудимо и почнемо сами кројити сопствену судбину. Страх од губитка Косова и Метохије, као и експлоатација литијума у Јадру, могу да буду покретачи националног отрежњења; то може бити и јак опозициони наратив у борби против режима. Управо таква опасност може извући из нас додатну енергију да се супротставимо претећем злу и заштитимо себе и будућа поколења, а и част пред прецима и витезовима који су животе дали да би ми имали где живети, и бити своји на своме.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 28, 2021
