Прочитај ми чланак
У манастиру Крушедол у уторак обележено 113. година од смрти краља Милана Обреновића. После пет векова ропства, за време његове владавине, земља стекла државност.
Без обзира на низ сукоба, укључујући и онај око женидбе са Драгом Машин, Милан је после одласка у егзил одбацивао све спекулације да жели да се врати на власт у Србији.
– Сувише сам добар војник да бих се бунио против краља, сувише добар отац да бих устао против сина и сувише добар Србин да бих запалио ватру грађанског рата у својој отаџбини – говорио је он.
Бог је изнад свих нас, ма били ми краљеви или сиромаси. И увек бива како он жели. То потврђује и судбина овог за нас светог гроба. Када се 1901. упокојио у Бечу, краљ Милан Обреновић (1854-1901) резолутно је захтевао да не буде сахрањен у Србији, али Бог је хтео да Србија 1918. пригрли и северни део свог духовног простора, а тиме и наш манастир Крушедол и Миланов гроб у њему.
Овако је, у уторак, у дану када се навршило тачно 113 година од смрти првог српског краља после династије Немањић, крај његовог гроба у цркви најзначајнијег фрушкогорског манастира, беседио игуман Крушедола, отац Сава Јованчевић. После деценија муклог, и мучног заборава, пошту онима који су, трајно, обележили историју Срба и Србије, почела је да одаје и српска држава, па су се, тако, пред Милановим гробом у уторак нашли и представници Министарства одбране, Министарства рада и Војске Србије.
– Династија Обреновић имала је изузетну улогу у обнови српске државности после петовековног ропства под Турцима. Уосталом, та државност и јесте призната на Берлинском конгресу 1878, дакле баш онда када је краљ Милан био на челу Србије – рекао је Негован Станковић, државни секретар у Министарству рада.
Милан је на челу Србије као кнез био од 1872. до 1882, а као краљ од 1882, па до абдикације у корист сина Александра 1889. Уз поменуто враћање државности Србији, два ослободилачка рата са Турском и један са Бугарском, крваво гушење Тимочке буне и непомирљив сукоб са радикалима Николе Пашића који ће га, коначно, коштати престола, више покушаја атентата на њега и, најзад, вишегодишњи сукоб са сином и наследником који ће кулминирати када овај, без очева благослова, одлучи да се ожени Драгом Машин, само је део онога што је обележило то више него бурно време.
Милан је био унук Јеврема Обреновића, рођеног брата кнеза Милоша.
У Паризу се школовао о трошку Милошевог сина, кнеза Михаила, од којег ће, после атентата у Кошутњаку, и наследити титулу поглавара Србије.
Михаило је, иначе, у Крушедолу сахранио своју мајку, кнегињу Љубицу, а уз њу и Милана, у том манастиру почивају и свети патријарси Арсеније Трећи Чарнојевић и Арсеније Четврти Шакабента, света мати Ангелина и деспоти Максим, Јован и Стефан Бранковић, који су манастир и основали, први војвода Српске Војводине, пуковник Стеван Шупљикац…
– Управо после Александрове одлуке да се ожени Драгом, Милан је 1900. коначно напустио Србију. У егзилу је био три године, а од упале плућа је, у 47. години, умро у кући коју му је на располагање ставио његов пријатељ, цар Фрањо Јосиф.
Он не само да је био на опелу, због којег је у Беч отпутовао и тадашњи наш патријарх Георгије Бранковић, већ и у поворци угледника која је Миланов ковчег испратила до бечке железничке станице, одакле је, царевим возом, допремљен у Крушедол – подсећа игуман Сава.
Да ли је, како мисле неки историчари, отишао слутећи крвави крај и свог наследника и своје династије, који ће уследити три године доцније, или су га путем изгнаника одвели сопствени немири који су му обележили цео живот, тек Милан је, пред смрт, Фрањи Јосифу написао писмо с молбом да ни по коју цену не буде сахрањен у Србији.
Мада је с оцем прекинуо сваку комуникацију, Александар је, ипак, преко Косте Протића, српског посланика у „царствујушћој Вијени“, од „ћесара“ тражио да тело његовог оца буде пренето у Београд.
– Ако ми покажете макар и један написани редак у којем Милан говори другачије од оног што је од мене тражио, радо ћу променити своје наредбе – одговорио је Протићу Фрањо Јосиф.
Таквих записа није било и Милан је средином фебруара 1901. сахрањен у Крушедолу у који ће му Србија доћи тачно 17 година касније. Педантни хроничари ће забележити и да је, 29. јануара 1903. када је служен двогодишњи помен, на очев гроб, први пут, дошао и краљ Александар са краљицом Драгом.
То је тумачено и као његов покушај да поново успостави везе са бечким двором које је, супротно очевој жељи, потпуно прекинуо много раније, али од тога није било ништа: тачно три месеца касније, 29. маја те 1903. Александар и Драга ће бити убијени у „Мајском преврату“, а на владавину династије Обреновић бити стављена крвава тачка.
