Подешавања / Settings

Око наслова књиге, која је издата под насловом „Краљ Никола – цар јунака“, било је, каже Бабац, доста унутрашње борбе. „Првобитни наслов је био мало другачији и књига је требало да се зове „Никола I – српски краљ Црне Горе“, што је, по мени, у једној хаику реченици врло прецизан опис његове личности. Међутим, сматрао […]

У овим крајевима никад није мањкало разних ухода, шпијуна, доушника, свега онога што би се уљудно назвало „политичким повереницима”. Тако је било и током целог 19. века. Србијом и Београдом шпартали су, још од времена Првог српског устанка, аустријски, турски, француски, енглески шпијуни.

„Све наше династије су радиле, како су знале и умеле, у корист Србије, само ова власт ради против сопственог народа“ – рече недавно Александар Танасковић, на трибини Српског покрета Двери у Нишу. Он рече, а ја ћу то сад понављати.

Крунски савет Обреновића и организација „Време и моје право“ противе се учешћу државе у церемонијалном преносу остатака пуковника Драгутина Димитријевића и сахране у Aлеји великана у Београду.

Прва нововековна краљица Србије Наталија Обреновић, девојачко Кешко, рођена је 1859. у Фиренци, од оца руског пуковника и велепоседника и мајке Румунке, с породичним везама у највишим аристократским круговима.

Познато је да су Обреновићи веома поштовали Таковски грм зато што су веровали пророчанствима, а и народ је веровао и да постоји нераскидива веза између судбина таковских грмова и династије Обреновић. Међутим, потоњи догађаји проширили су веровање да судбину таковских грмова прати и судбина српског народа.

Војни историчар Бранко Богдановића пронашао је сведочанство из 1876. италијанског добровољаца Ђузепеа Барбанти-Бродана који је 21. септембра те године посетио конак у Топчидеру и видео „куршум око кога је била згрушана крв, а који је био извађен (из тела Михаила Обреновића) управо овде (у Конаку) чим је био рањен“.

Када се 1901. упокојио у Бечу, краљ Милан Обреновић (1854-1901) резолутно је захтевао да не буде сахрањен у Србији, али Бог је хтео да Србија 1918. пригрли и северни део свог духовног простора, а тиме и наш манастир Крушедол и Миланов гроб у њему.