Космет ће бити изгубљен само онда ако га ми изгубимо из свести

Милош Усковић

21:44 17.03.2024.

Две је деценије од мартовског погрома Срба на Космету, када су Албанци покренути мржњом палили цркве, крстове, људе и иконе!

Данас обележавамо годишњицу, јер то је наша обавеза, као и да јасно покажемо ко су злочинци, јер само тако можемо да сачувамо сећања на жртве. Наша је обавеза такође и да сачувамо свест о томе да је Косово, одакле смо прогнани, наше и да је национална обавеза да се тамо вратимо. Наша је обавеза да томе као народ без устезања стремимо, да о томе говоримо и да то поставимо као један од националних стубова на којима ће се ова држава надграђивати.

Неки ће рећи да то није реално. Да, свесни смо ми да данас у Приштини не можемо да узвикнемо „живела, Србија“, а да не добијемо нож у леђа. Међутим, то не значи да ће таква реалност и све што нас је стигло бити и сутра и да ми због овога данас треба да одустајемо од онога сто се вековима показало као непролазно у односу на све нас. Космет ће бити изгубљен онда кад га ми изгубимо из наше свести и онда кад га ми сами отмемо од будућих генерација.

Наше најјаче оружје данас сигурно нису тенкови, јер неко има модерније, али свест о томе шта је Космет и шта треба да буде циљ ове државе макар и за 200 година је оно убојито оружје којим морамо да баратамо. Наше најјаче упориште данас нису међународно право, ни резолуције, ништа од тога што гази ко како хоће. Наше темељно упориште, које нико не може да нам сруши, до нас самих, су наша предања и читанке на којима ће се нараштаји учити. Наше резолуције су наши завети, наше међународно право је оно које су исписали својом крвљу сви наши преци, а онда ће сигурно доћи генерација којој ће се све те околности поклопити и која ће бити способна и војно и политички и економски да уради оно што је и овоземаљска и Божија правда. Не знам колико смо ми данас као генерација свесни тога, верујем да многима и док ово читају све то делује, како кажу, затуцано, враћање у прошлост, али, другари моји, без те „затуцаности“, неће бити ни наше будућности. Што се више удаљавамо од „затуцаности“, све нас више нема.

Без темеља смо само руља која бауља и обавља физиолошке потребе, мислећи да нешто живи. То су знали и наши стари, они који су градили ванвременске вредности, које су и испред нас, а које ми углавном посматрамо као нешто далеко, прошло и нама страно.

Вековима и под ропством, наши преци су свако новорођенче дочекивали са „ЗДРАВО ДА СИ, ОСВЕТНИЧЕ КОСОВА!“, И као што неко у анализи овог усклика рече – у овом усклику садржана је сва женска туга због губитка Косова и изгинућа огромног дела српске мушке популације. Али и сва нада да ће једног тренутка, ко зна ког и захваљујући једном Србину, ко зна ком, ова страсна неправда бити исправљена. Нада је полагана у свакога, јер ко ће знати путеве Господње.

Данас, попут наших предака, чији завет вековима следимо, гајимо наду да управо неко ко једног дана прочита ову причу може бити тај осветник, спасилац и ослободилац. И зато, поздрављајмо сваког ко међ’ нас дође, онако како и доликује. Узвиком: Здраво да си, осветниче Косова!

Сећајмо се жртава, страдалника и у њихово име стварајмо генерације које више неће дозволити ни страдања, ни прогоне, већ повратак тамо где је колевка.