Прочитај ми чланак

КОЧА ЈЕ ТВРДИО: Милошевић је банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена

0

Коча Поповић, легендарни командант Прве пролетерске, интелектуалац и дипломата, бритког ума и јак на речима, сведок је једне епохе наше земље. Био је једна од најмаркантнијих личности Титовог доба, а касније и његов велики критичар. И данас његове речи подсећају. Гнушао се бујању српског национализма. Преносимо интервју који је марта 1989. године са њим објавило сарајевско "Ослобођење" .

„Ви знате да сам ја рођени Београђанин, али нисам великосрбин. Ја сам космополита. Кад се 1971. није могло писати Југословен, ја сам у рубрици националност написао: Србин по рођењу. Ово што се сада дешава у Србији није ми нимало симпатично. То је један узак, веома опасан националистички програм. Милошевић је обичан банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена“, прености интервју регионални портал xxзмагазин.цом, који преносимо у целости:

Осамнаестог октобра 1972. Коча Поповић, легендарни командант Прве пролетерске, интелектуалац и дипломата састао се са Титом у Белом двору да би поднео оставку на положај члана Председништва СФРЈ. Био је то њихов последњи сусрет „сентиментално присан, као да се ништа посебно не догађа“. А крај је био онакав какав су обојица очекивали.

Тито: „Зар збиља мораш да одеш?“

Коча: „Одлучио сам.“

Стегли су један другом руку после више од три деценије блиске сарадње.

Рекли су о њему…

Вилијам Бил Дикин, заменик шефа британске војне мисије при Врховном штабу, коаутор Черчилових мемоара, био је импресиониран командантом који је извео највећи подвиг у току Народноослободилачког рата, чак више него Титом. Дикин је о Кочи написао: „Поповић је био интелектуалац, војник изванредне даровитости, што је можда било и туђе његовој унутрашњој природи. Као командант Прве пролетерске дивизије, својим сигурним инстинктом и муњевитим схватањем ситуације, Коча Поповић је одједном осетио слабу тачку у обручу немачког окружења северно од Сутјеске и непосредно је допринео нашем спашавању… Поповић је био усамљени вук, самотан човек, с ретким тренуцима неопрезности. Имао је примесе војног генија и мржње према рату.“

Биографија рођеног Београђанина

Коча Поповић је рођен у Београду 1908. као син богатог банкара. Школовао се у доминиканском интернату у Лозани, а студирао филозофију у Паризу, на Сорбони, где се кретао у надреалистичким круговима, у левичарском свету песника, књижевника и уметника. У шпанском грађанском рату стекао је чин артиљеријског капетана Републиканске војске. Био је најпопуларнији партизански командант, друкчији од свих људи из Титовог најужег окружења. Стари партизан и пјесник Владимир Назор рекао је за њега: „Коча је чудо међу нама“.

После рата је био начелник Генералштаба, министар иностраних послова, потпредседник Републике и члан Председништва СФРЈ. Умро је у Београду 20. октобра 1992., на дан ослобођења главног града некадашње државе. По сопственој жељи, кремиран је и сахрањен без икаквих почасти, говора, венаца и окупљања. Коча је са гнушањем гледао на бујање српског национализма.

„Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда. Такви су издали и осрамотили српски народ и наругали се његовој стварној историји.“

Великосрпски националисти нису му остали дужни. Милошевићеви медији оптужили су га за издају националних интереса. Њихов гнев био је сублимиран у наслову једног новинског текста, који је гласио: Суноврат легенде. Седмог марта 1989., нешто иза 11 сати, позвонио сам на врата Кочиног дубровачког стана у Колочепској 9, на Плочама. Коча је седио у невеликој просторији, за малим столом до зида, са ћебетом пребаченим преко ногу. Потом смо обојица сели за већи стол. „Опет хоћете да ме цедите“, рекао је и понудио ме пићем. Замолио сам кафу, а он је од домаћице, средовјечне жене из Славоније, затражио чашицу лозоваче. „Шта сте хтели да ме питате?“

Били сте дванаест година на челу југословенске дипломатије. Како сте подносили „креативну непослушност“ неких амбасадора?

Не бих то назвао видом непослушности, него плодном сарадњом. Морао сам да имам разумевања за ту страну дипломатске активности. Креативност је предуслов за сваки успешан рад. Поштовао сам мишљење својих тада потчињених и био сам спреман да им дам за право кад су били у праву.

Неки Ваши сарадници кажу да им је било тешко с Вама. Вејвода ми је једном рекао: „Коча је умео да буде опасан ако је неко био глуп.“

Ако је њима било тешко са мном, значи да је мени било лако с њима. Да им није било лако са мном, то могу разумети, јер сам био оштар и брз. По природи сам и строг и срдачан. То сам покупио у војсци. Али, мислим да је и тада и после између нас постојало обострано поштовање. Тада се амбасадори нису бирали по кључу. Зато смо у моје време имали квалитет. Ја сам у ресору иностраних послова имао 70 посто Хрвата. Мени није било важно што су они Хрвати, нити њима што сам ја Србин. Отишао сам с те функције кад је тај посао постао рутински и кад више нисам могао поднети Ранковићеву потребу да контролише и тај ресор. Осим тога, сматрао сам да требају доћи млађи људи, да уступим место млађима. И дошли су после мене паметни људи, Марко Никезић, а касније Мирко Тепавац, мој помоћник.

Тито их је касније обојицу неоправдано сменио, као либерале. И мене је сматрао либералом и прозападним човеком, али мене није стигао да смени, јер сам отишао сам. Ви знате да сам ја рођени Београђанин, али нисам великосрбин. Ја сам космополита. Кад се 1971. није могло писати Југославен, ја сам у рубрици националност написао: Србин по рођењу. Ово што се сада дешава у Србији није ми нимало симпатично. То је један узак, веома опасан националистички програм. Милошевић је обичан банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена.

А како сте се као „брз“ и „оштар“ опходили са страним државницима?

Почетком педесетих година ишао сам у Вашингтон ради набавке америчког оружја. Добили смо га у огромним количинама. На повратку сам свратио у Лондон да Черчилу предам једну Титову поруку. Изненадио сам се кад ме је примио у пиџами. Лежао је с чашом вискија у руци. У једном тренутку ме упитао на лошем француском: „Господине Поповићу, Ви све знате о Русима. Колико Руси имају атомских бомби?“ Одговорио сам му: Не знам тачан број, али знам да имају једну више од Запада. Након нормализације односа са Совјетским Савезом, предводио сам једну нашу делегацију која је ишла у званичну посету Москви. Руковао сам се са Хрушчовом и представио се: Знате, ја сам онај западни човек. Лукави Хрушчов се није дао збунити: „Знамо ми добро ко си ти“, узвратио је уз осмех. Кад сам разговарао са Кенедијем, он ме је, чим смо сели, упитао: „Господине министре, имате ли ви комунисти одговоре на сва питања?“ Одговорио сам му: А имате ли ви католици одговоре на сва питања? Кенеди се на то дуго смејао. И разговор је онда потекао нормално. Увек сам се понашао онако како су се други понашали према мени.

Рат у Шпанији и партизанима доживели сте као најдубље људско искуство.

Ја то никада нисам тврдио.

Такав се утисак стиче из Ваше недавно објављене књиге „Белешке уз ратовање“. Написали сте: „Главно ми је у животу Прва пролетерска…“ Као да је период командовања том бригадом био најважнији и најчистији у Вашем животу.

Шта могу, тако је било. Ја сам гурнут у рат. Мрзео сам рат. Билл Деакин ме је прилично тачно описао. Има то у мојим Белешкама уз ратовање. Ми смо сви били мало ударени. Били смо авантуристи. Да нисмо, зар би ударили на Немце? Међу партизанима сам важио за непобедивог команданта. Али, нисам само побеђивао. Трпео сам и поразе, и то тешке, као 1942. На Гату у Херцеговини. Белешке сам писао да бих се ослободио од непрекидног замора и напора ратовања. Писао сам их више на француском него на српском, али и на немачком и шпанском. Тада сам још био млад, затуцани комуниста. Има у њима грешака, претеривања, оцена које време није потврдило. Али ја сам захтевао да се тако све објави.

Ви сте стекли ауру непобедивог партизанског команданта. Какво мишљење имате о Титу као војсковођи?

Не волим да се тако тешка реч као што је „легенда“ веже уз моје име. Првој пролетерској сам забранио да пева песме о мени. Верујем да сам био добар командант, али Тито је био бољи. Он је био изузетно обдарен војсковођа. Као врховни командант, једину озбиљнију кризу имао је на Сутјесци, у Петој офанзиви, када је постојала опасност да Врховни штаб буде уништен. Нема сумње, Тито је у рату и после рата био незамењив. Сетите се његовог успешног разговора са Черчилом. Али, Тито је касније постао нешто друго.

Да ли је у партизанима љубав сматрана непожељном?

У партизанима смо морали прихватити аскетску дисциплину. Тито је имао велику љубав Даворјанку Пауновић. И неки моји команданти и комесари имали су љубавнице. Правио сам се да то не знам. Сви су мислили да и ја имам љубавницу. Нисам имао никакву љубав у партизанима.

Да ли револуција у Југославији била неизбежна?

Поштовао сам мишљење својих тада потчињених и био сам спреман да им дам за право кад су били у праву.

Како сте доживели Титов разлаз са Стаљином?

Ја сам 1948. безрезервно стао на страну југословенског руководства. Био сам за доследну несврстаност. Југославија је била несврстана само те 1948., а пре и после тога смо једним оком увек гледали на Великог брата. Наша историјска грешка је била што се након разлаза са Стаљином нисмо издвојили и по друштвеном уређењу, што нисмо потпуно напустили совјетски модел.

Каво сте мишљење имали о Ђиласу и Ранковићу?

Читао сам Ђиласове чланке које је објавио у Борби, крајем 1953. године. Његове оцене су биле тачне. Али, Ђилас је био фантаста, био је литерата и није умео да процени да није време да каже такве ствари. Ранковића нисам ценио, зато што је био полицајац. Показао се као способан кад је похватао оне усташе и Дражу Михаиловића, али се после и сам претворио у полицајца. Није био културан. Све је контролисао. Министарство иностраних послова је било под његовом контролом, имао је ту своје људе. Ранковић је био Титу десна рука. Сећам се многих састанака, кад би дошла на ред нека важна питања, која је требало расправити, Тито би пресекао расправу и рекао: „То ће Марко да види.“ Не штитим Ранковића, али уверен сам да он Тита никада није прислушкивао, нити је помишљао да га замени. Ако је неко помишљао да замени Тита после његове смрти, онда је то био Кардељ. Међутим, Кардељ ту прилику није дочекао.

Ваш однос са Титом прошао је пут од блискости и међусобног уважавања, до разлаза.

Са Титом сам био близак у рату и после рата. У рату смо били врло блиски. Али већ 1944. Тито више није био исти. С њим сам дуго био на „ти“, а после сам проценио да је боље да се у опхођењу с њим вратим на „ви“. То сам учинио кад сам осетио да се међусобно удаљавамо. Са Титом сам се разишао кад сам закључио да је он безнадежан заробљеник марксистичко-лењинистичке школе. Лакнуло му је кад се помирио с Русима. Видео сам да Тито није више исти, онај из првих година рата, и да је постао жртва властитог култа и ореола. Године и идеологија учиниле су своје. Видео сам да Титу, кад је почео да стари, више нису били потребни људи попут мене. Били су му потребни послушни. Кад је остарио, окружио се полтронима. Наравно да је остао сам. Ја му се нисам удварао, нисам му кадио. Зато ме је и уважавао, јер сам био вредан по себи, а не по изливима полтронства. Пошто сам видео куда ствари иду, дао сам оставку на све функције, а после неколико година престао сам бити члан Партије. Моја генерација је предуго била на власти, са масом грешака и промашаја, који су углавном били условљени идеолошким определењем. Било би боље да је и Тито раније отишао са политичке сцене. То би било боље и за њега и за Југославију.

Како објашњавате Титову равнодушност према политичкој елиминацији низа значајних људи?

Власт уништава сваку осећајност. А Тито је имао превелику власт. Старост и незајажљива жеља за влашћу учинили су га суровим и бездушним.

Да ли сте увек веровали у сврсисходност оног што сте радили?

Многи су ме питали зашто сам био комуниста. Био сам оно што сам хтео да будем. Не бих радио кад не бих веровао у сврсисходност оног што радим, али нисам био претплаћен на исправност свега што сам чинио. Грешио сам у рату. Ускоро ће изаћи из штампе књига Александра Ненадовића „Разговори са Кочом“. Она је мој политички тестамент, мој опроштај са светом. Сматрам да сам частан и поштен човек и зато сам могао да кажем то што сам рекао.