КО ЈЕ ОН: Сусрет Тита са пријатељем из детињства открио праву истину о њему

13:04 28.05.2018.

За ову посету везане су многе анегдоте

Јосип Броз Тито је 60-тих година прошлог века посетио родни Кумровец, и тада се одиграло пар сусрета који су веома битни за оне који истражују лик и дело бившег владара Југославије.

Репортер хрватског Вечерњег листа је био у Кумровцу, и причао са онима који евоцирају успомене на ту посету:

Сви су причали о догађају кад је он стојао у гужви са школарцима из Кумровеца и потписивао аутограме. Гурају клинци папириће. Он ниже аутограме, оне са значке. Један малишан покупио тај аутограм-трофеј па се опет прогурао испред Тита и гурнуо му још један папир под нос.

– Мали, па потписао сам ти се већ, што се гураш? – каже клинцу Тито. Запамтио га па жели да га упозори на ред, солидарност, јединство. Сваком један аутограм.

– Знам… Али, друже Тито, мени требају два ваша аутограма да бих их заменио за један аутограм Владимира Беаре (најбољи југословенски голман свих времена) – одговори му мали.

Препричава се тај штос ту на тераси „Код Старог“, преко пута куће Брозових.

– Тај комшија, ето, био је један од ретких који је искористио ситуацију. Ми остали били смо толико скромни да га нисмо ништа тражили. Могли смо да будемо Лас Вегас! Добили би шта су хтели у његово доба, али нисмо никад ништа питали… Ето, и тако је остало – каже друштво Кумровчана.

Што им је остало? Два филмска пројектора, школа и капелица. И “Дан младости и радости” који ту на обалу Сутле тек једном годишње баци светла медијске позорнице. Чујемо за Кумровец ових дана крајем маја. Појави се име места у новинама и нестане све до догодине.

Неки од теоретичара завере тврде да је Тито заправо имао – двојника. Да човек из Кумровца није иста особа као и председник бивше државе. Заговарају причу да се Тито кога историја познаје није родио ту преко пута биртије у кући у Кумровцу, него да се родио у Бечу. И да је тамо научио да свира клавир. Адут им је – ко би у месту, тада, које је добило име по блату (Кумер-блато) због честог излевања потока Шкрник, имао клавир.

У родној кући, овдје, клавира заиста нема. Неки су тврдили да је Тито био Рус, чак и Пољак, ко ће све знати…

– Хахаха, нема шансе! – смеје се човек који је годинама овде радио као професор музичког, а био је генерацијама директор основне школе у Кумровцу. Знају га сви као Рудицу, име му је Рудолф Трамишак (78).

– Сто посто је то био прави Тито. Говорио је тврди загорски. Клавир је научио да свира кад је радио као возач у Чешкој, а научила га је ћерка породице у којој је тада живео.

– Ето ти, дошао једном 60-их и каже једноме ту у месту, који је стајао у гужви: “Ти си Штефан, познам те по носу, некад смо скупа доље на паши били”. Или би дошао у посету код Лојзека, ту у комшилуку, дружили се цели дан. Па нема шансе да се њих двојица вршњака не би препознали. Све ми је то његов рођак Вилчек Броз причао. Па ту се, једном, кад се дошао одморити на неколико дана од државничких послова, пре шест ујутро искрао својој породици, куца им на врата, а сви спавају. Кад су се пробудили, он им каже: “Па какви сте ви то Брозови?! Шест ујутро па спавате, па как’ ћете имат кај? Ми Брозови дижемо се у четири, док још сунца нема…”

Ишао је он ту по месту, разговарао са комшијама, рођацима, желео да чује шта заиста народ о њему мисли, а да није из новина или оно што су му преносили из политичких кругова – каже Рудица, који се дружио с Титом, а свирао Фрањи Туђману.

– Дошао Тито у школу, имали смо јединствену прилику да се с њиме подружимо. Гледамо слику на зиду па размишљамо, је л’ ће то заиста доћи к нама онај Тито, онај са Сутјеске? И чекамо ми, али у страху смо што ако нас пита где су она два пројектора која нам је давно послао. А они, 35 милиметарски су били, на тавану школе. И вели један мој из зборнице: “Ајде, не тресите се, као да он зна шта нам је кад поклонио, па ја не знам што сам жени поклонио пре пар дана…”

И дошао Тито па прво што је питао: “Ди су они пројектори?” Објаснили смо му да немамо тако велику просторију у којој бисмо могли приказивати филмове. За неколико дана послао је инжењере, већ мјесец дана касније преуредили они један подрум у школи, а ми гледали представе. Желио је да помогне Кумровчанима, али не тако да нам да новац, већ да сагради нешто што ће остати – каже Рудица.

Други за столом прича другу анегдоту:

– Испричао је Тито, једном кад је овде био, да би желео да га овде покопају. У Кумровцу. Дружио се ту с Антуном Аугустинчићем, а и он је желео да га покопају у Кланцу. А онда је Тито стао, замислио се па додао: “Тешко, неће ови моји на ту идеју пристати”.