Pročitaj mi članak
„Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо“ – говорио је Никола Пашић, један од највећих српских државника и председник владе у најбурнијим и најсудбоноснијим данима кроз које је Србија прошла уочи, за време и после Великог рата.
Никола Пашић је рођен у Зајечару 18. децембра 1845. године у пекарској породици. У школу је кренуо веома касно, са једанаест година. Школовао се у време честих пресељења зајечарске гимназије, тако да је због школовања као ђак боравио у Неготину и Крагујевцу. Гимназију је завршио у 21. години, углавном са одличним успехом.
Технички факултет Велике школе у Београду уписао је 1866. године, а српска влада га је, као одличног студента, 1868. године упутила на школовање у Цирих где је студирао на Политехничкој школи.
За време боравка у Швајцарској био је близак Светозару Марковићу, али се касније разишао са њим. После једногодишње праксе на изградњи пруге Будимпешта–Беч, вратио се у земљу и, мада по образовању инжењер, најмање се бавио својом струком. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.
Био је вођа Радикалне странке – од оснивања до смрти. У 19. веку радикали су били углавном у опозицији, против Обреновића, а у 20. веку искључиво на власти.
Пашић је имао дуговечну (пола века) и веома бурну политичку биографију. Због покретања Тимочке буне био је осуђен на смрт, изгнан из земље. Од 1883. до 1889. године робијао је због увреде краља и учешћа у Ивањданском атентату 1899. године. Обављао је разне дужности – био је градоначелник Београда, народни посланик, председник Народне скупштине, дипломатски представник, преговарач на Конференцији мира у Паризу, председник владе (1891–1892, 1904–1918, са три краћа прекида, 1921–1926 са једним прекидом).
Никола Пашић са кнезом Арсеном, краљем Петром I и генералом Штурмом у Царском Селу 1910. године.
Долазак на власт династије Карађорђевић 1903. године, чији је приврженик био од почетка свог активног бављења политиком, био је прекретница у политичком животу Николе Пашића.
Као члан државног савета, потом министар иностраних дела и председник владе (од 1904. године), Пашић је коначно раскрстио са дотадашњим бурним политичким животом и одговорно, „пред историјом и задацима српства“ утемељио аутентичан и модеран образац српске грађанске политике, која је умела да одреди, „повијајући се за догађајима европским“, своје националне, економске и културне циљеве развитка, саобразно с позитивном традицијом, обликованом крајем XIX века.
Живот и дело Пашићево у периоду 1903–1918. године неодвојиви су од историјских догађаја, судбоносних за државу и народ, везаних за тај период, у којем је он био председник српске владе и креатор и модератор свих значајнијих политичких пројеката и акција. Мудро и дискретно у односу на будне очи великих сила, помагао је сваку југословенску акцију у Србији и српску пропаганду у Турској и Аустроугарској.
Изашао је као победник у Царинском рату са Аустроугарском (1906–1911), извукавши Србију из смртоносног загрљаја економске блокаде велике суседне империје и омогућивши српској привреди да се пробије „из балканског котла на светску пијацу“. Помагао је културне и научне ствараоце, који су досезали светске врхове. Заговарао је политику „Балкан балканским народима“ и омогућио да Србија постане јака и респектабилна војна сила, уважавана од моћних европских држава. У спољној политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску.
Пашић са кнезом Арсеном у Врању 26. октобрa 1912. године
Био је председник владе и министар иностраних дела у време балканских ратова и Првог светског рата, вршећи своју дужност на најбољи могући начин, у такорећи немогућим унутрашњополитичким условима и спољнополитичким околностима, директно и непосредно утичући на остваривање пројекта југословенске државе.
Иако је био за стварање југословенске државе, Пашић је као државник и дипломата био одговоран за судбину Србије и њене политичке интересе. Све што је чинио на том плану, предузимао је на начин којим је најбоље могао штитити интересе државе и владе на чијем челу је био.
Пашићу и дан-данас приписују идеју о „Великој Србији“, али он тај термин никада није употребљавао, нити такву идеју заговарао, чак ни у тренуцима када су му то савезници нудили, ценећи да би се таква државна заједница у континуитету политички, војно и привредно исцрпљивала, помажући Србе у расејању, борећи се против јаке хрватске иреденте у Босни и Херцеговини и албанске на југу државе.
Опструиран на разним странама, чак и од самог регента Александра, Пашић се на њему својствен одмерен и упоран начин изборио за југословенску државу, првенствено унутрашњим снагама, с крајњим циљем да се у једној држави нађу уједињени сви Срби, дисперзирани и измешани са другим народима на готово целом југословенском простору.
Никола Пашић је био ожењен Ђурђином Дуковић, ћерком богатог тршћанског трговца житом. Венчали су се у Фиренци, у руској цркви, а не у Трсту, у српској, јер је тако желео младожења – да се не би многобројни Срби који живе у Трсту сјатили на дан венчања. Никола Пашић је имао сина Радомира и ћерке Дару и Паву.
На аудијенцији код краља Александра 9. децембра 1926. године монарх је изнео тешке оптужбе на рачун понашања Пашићевог сина и није му поверио нови мандат председника владе. Потрешен овим догађајем Пашић је изненада преминуо сутрадан, 10. децембра 1926, од срчаног удара, у 81. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
У народу је био познат по надимку Баја. Био је ћутљив по природи и имао је узречицу „овај“. Радикали, који су га верно следили, његову политику су образлагали, или је бранили од критика, и изреком: „Море, остави, зна Баја шта ради.“
(РТС)
