Pročitaj mi članakNa današnji dan 1917. godine, u skladu s presudom vojnog suda, na Solunskom polju streljani su generalštabni pukovnik srpske vojske Dragutin Dimitrijević Apis i majori Ljubo Vulović i Rade Malobabić, osuđeni zbog atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića.
Драгутин Т. Димитријевић Апис (Београд, 18. август 1876 — Солун, 26. јун 1917) био је официр и обавештајац у Краљевини Србији.
Printscreen
Био је један од учесника завере официра која је извршила Мајски преврат 1903. године, којим је свргнут и убијен краљ Александар Обреновић са супругом краљицом Драгом, а доведен на престо краљ Петар И Карађорђевић. Био је члан Врховне централне управе тајне војне организације „Уједињење или смрт” познатије под именом Црна рука, чији се поједни припадници доводе у везу са члановима Младе Босне који су извели Сарајевски атентат, који је послужио као повод за избијање Првог светског рата. Од 1904. године, био је члан Главног одбора четничке акције. У току Првог светског рата је био руководилац обавештајне службе Главног генералштаба, начелник штаба Ужичке војске, Тимочке војске и на Солунском фронту, помоћник начелника штаба Треће армије.
На Солунском процесу под оптужбом да је био налогодавац неуспелог атентата на престолонаследника регента Александра Карађорђевића осуђен је на смрт стрељањем заједно са Радетом Малобабићем и Љубомиром Вуловићем. Стрељани су у само свитање 26. јуна 1917. године.
Иако су преживели другови у више наврата, након Првог светског рата, тражили обнову процеса до тога није дошло све до 1953. године када је процес обновљен у време ФНРЈ, а осуђени постхумно рехабилитовани. На обновљеном процесу доказано је да се атентат није ни догодио и да је Солунски процес био изрежиран, а као један од могућих разлога који је довео до тога наводе се преговори о сепаратном миру које је Аустро-Угарска водила са Француском и политички обрачун у врху српске државе.
2012. године Апис је рехабилитован и по други пут, од стране српског судства.
Да је фукара увек користила и најтрагичније и најсветије тренутке наше историје, како би задовољавала своју грамзивост и алавост, говори и новинар Драган Јовановић у једном од својих интервјуа.
Драган Јовановић: Никола Пашић је лоповлуком, зарадио 40 милиона ондашњих швајцараца, што би данас износило између четири и пет милијарди евра! Зато је Апис морао бити убијен, Принтсцреен
Јовановић објашњава зашто је Апис убијен. ко је Марко Ђурић, објашњава његово лоповско породично стабло, као и ко је бандит и хохштаплер Стојан Протић, чији потомак неуспели историчар Милан Ст. Протић, и даље некажњено лаже и трује по Србији, уживајући у свим благодетима државних јасала, као и породичне имовине, стечене на потоцима крви које је српски народ пролио током Првог светског рата, у који је гурнут, вођен и унакажен од стране гована као што су Карађорђевићи, Протићи, Пашићи и њима слични…
Драган Јовановић, да би објаснио педигре Марка Ђурића, прича о догађају познатом као „Бернска афера“, који је описао у својој књизи „Ниче из Гуче“
Јовановић нас најпре упознаје ко је био Младен Протић из Гуче (није у сродству са Стојаном Протићем), син Ђоке Протића (Пашићевог кума и једног од оснивача Радикалне странке):
– „Младен Протић је био агроном, основао је чачански расадник, учествовао је у Балканским ратовима и прешао у Првом светском рату Албанију. Приликом преласка Албаније, Протић се разболео и послат је на лечење у Ницу. Када се тамо залечио, Младен је отишао за Берн где је било седиште српског Црвеног крста и где је стизала роба из целог света, па и из Америке, намењена српској војсци. Само је амерички председник Вилсон дао милион долара у кешу, плус материјалну помоћ.“
– „Тај Никола Пашић, предак Марка Ђурића, преко фиктивне јеврејске фирме у Лондону, продавао је ту робу (која је била намењена српској војсци) аустроугарској војсци с којом је био тог тренутка у рату!“ – истиче Драган Јовановић.
Никола Пашић је лоповлуком зарадио 40 милиона ондашњих швајцараца, што би данас износило између четири и пет милијарди евра! Зато је Апис морао бити убијен
– „То је тај Никола Пашић, чији споменик имамо у Београду и који бих ја да имам довољно експлозива срушио, па макар робијао“, каже Јовановић. „Он је тим трансакцијама, да не кажем лоповлуком, зарадио 40 милиона ондашњих швајцараца, што би данас износило између четири и пет милијарди евра!“.
– „Син Пашићев, Раде Пашић, је мала беба у лоповлуку који је његов тата урадио у току Великог рата, као председник српске владе у избеглиштву!“, прича Драган.
– „Протић из Гуче је приметио тај лоповлук, обавестио је писмом све политичаре за које је сматрао да су иоле поштени ( Тришу Кацлеровића, Љубу Давидовића и још неке) и обавестио је Аписа“, наставља Драган Јовановић. „Међутим, то писмо Апису је пресретнуто. Пашић је знао да ће Апис, ако добије то писмо, ликвидирати и њега и све који му стану на пут. Зато је Апис и стрељан у Солуну, на гробљу, као пас…“
– „Да би се убио Апис, морали су прво, Аписовог побратима, Војводу Вука, да убију с леђа на Кајмакчалану. Ђенералштаб је то одлучио, а потписао Војвода Петар Бојовић. Цео ђенералштаб су чинили масони, масон је и краљ Александар, Масон је и Никола Пашић“, објашњава Драган Јовановић.
– „Стојан Протић, амбасадор, односно изасланик Србије у Берну је успео да Младена Протића, из Гуче, стрпа у у женевску лудницу, како би се лоповлук сакрио.
‘Занимљиво’ је да ће унук Стојана Протића, Милан, који се исто презива Протић, исто бити амбасадор у Берну, па у Вашингтону, па ће бити градоначелник, па ће бити све што пожели…“, детаљно појашњавља Јовановић и наставља:
– „Е, из те породице (Пашић – Протић) долази мали Марко Ђурић! То Срби требају да знају. Тај дечко у опште није наиван. Дечко је спремљен тамо негде, да ли у Билдербергу или ко зна где, он је спремљен да буде наследник потрошеном Александру Вучићу.“
Другог потомка, ништа мање битанге, олоша и издајника од свог претка Милана Ст. Протића, врло лепо и прецизно је описао лидер покрета Ослобођење Млађан Ђорђевић после изјаве у којој је Протић назвао “последњим бедницима” српски народ који подржава борбу Русије против Украјинских неонациста.
“Надобудни ‘последњи бедник’, бивши госн. амбасадор у САД, који је за мандата носио каубојске чизме и шешир, па се после залагао за признање и поделу Космета, да се мане бављења политиком и сољења памети било коме. Због њега и њему сличних смо ту где јесмо.”
Промашени правник, историчар, политичар и дипломата Милан Ст. Протић, праунук Стојана Протића, одрастајући у породици унука Николе Пашића Антуна Џонија Рачића, није могао побећи од бандитских гена својих предака, па му Ђорђевић и не треба много замерати што је такав какав је, саможив, надобудан, искомплексиран и невероватно неуспешан тип, класична другосрбијанска будала, која по сваку цену жели да буде у центу пажње. Зато је најбоље да Ђорђевић и не коментаришу будалу, што мање се о њему говори, пре ће завршити у неким Паровима, Задругама, Фармама или другим свињцима, где му је и место, и где ће уз курве и ситне лопове лечити свој штеточински егзибиционизам.
О Драгутину Димитријевићу Апису још пише у Википедији:
Рано је остао сироче без оца. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра Јелена и њен супруг Живан Живановић. Завршава основну школу у Нишу а нижу школу гимназије у Београду (Прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7. пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.
Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије коју је завршио као пети у рангу. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899. 1902. постао је капетан ИИ класе, 1905. капетан И класе у генералштабној струци, 1908. мајор, 1913. потпуковник и октобра 1915. пуковник. Говорио је и служио се немачким, француским и руским језиком. У периоду 1906/1907. боравио у Берлину на усавршавању. Од 1910. до 1914. предавао је Стратегију у Војној академији и на Генералштабној припреми. Био је помоћник начелника штаба Дунавске дивизије у Београду 1905/1906, начелник штаба Дринске дивизијске области у Ваљеву 1908, а потом комадант батаљона у Крагујевцу. 1910-1912 био је начелник штаба Коњичке дивизије у Београду, а 1913-1914. начелник штаба обавештајног одељења Главног генералштаба.
Никада се није оженио иако је имао много прилика за то стављајући државне обавезе испред приватног живота. Живео је у породици своје сестре и зета у њиховој кући, а за себе није стекао никакво материјално богатство. Све што је својим тестаментом имао да подели били су два коња, џепни сат и нешто конзерви и дуван.
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 26, 2022
