Судбина принцезе Оливере Лазаревић је античка трагедија која се дубином истиче чак и у великој тами српске катастрофе после Косовског боја. Најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице прихватила је да буде талац опстанка Србије, пристајањем да уђе у политички брак и у харем султана Бајазита, који јој је на Газиместану погубио оца.

Одлуку о овој жртви донеле су заједно принцеза Оливера и кнегиња Милица, господарица Србије – земље која је у самоубилачкој победи на Газиместану жртвовала најбоље витезове како би зауставила османлијску плиму ка Европи.

Уместо захвалности за подвиг, због кога је турска сила устукнула, војска вероломног Запада напала је с леђа српске земље. Угарски краљ Сигисмунд прешао је Саву и Дунав пустошећи села и градове Шумадије. Срамни поход назвао је крсташким ратом против православних „шизматика“. Југ Србије су пљачкале турске банде. Вук Бранковић је започео грађански рат сматрајући да он треба да влада Србијом, макар као вазал. Племићи и војска верни Лазаревићима нису знали против кога пре да се боре.

Принцеза Оливера и кнегиња Милица преломиле су између два зла, а државни Сабор је потврдио одлуку да Србија буде вазал Османске империје, која макар није тражила од Срба да мењају веру за коју су изгинули на Косову.

Цена мировног споразума била је тада уобичајена – политички брак. А ипак ужасна. Силни Бајазит је био човек који је одрубио главу кнезу Лазару. Принцеза Оливера одгајана је на српско-ромејским дворским традицијама, осим што је говорила неколико језика, поседовала је и дипломатске вештине. Из Крушевца се 1391. упутила у разрушени Адријанополис, који је постао Једрене – европска ратна престоница Османлија. На тужном путу ка двору непријатеља, сестру је пратио млади кнез Стефан, који је касније постао деспот. Према предању, српски народ им је цео пут засуо ружама, свестан огромне жртве прелепе принцезе.

Поносита Оливера није завршила као безначајна конкубина Бајазита, који је због жестоке нарави назван Јилдрим-Муња. Лепа, учена и господствена „каурка“ није се одрекла православља и освојила је срце султана од кога су сви дрхтали. Долазила је из исте културе као и Бајазитова мајка и баба, које су биле византијске племкиње.

Сведочанства турских хроничара пуна су једа на Оливеру, која је брзо постала највољенија жена од четири законите кадуне. Записали су да се силник због ње понашао као „неверник“, пио је вино и показивао неуобичајену благост према њеном брату, кнезу Стефану и Србији, јер је практично једина задржала статус државе на Балкану, макар и вазалне.

Само је Оливерин утицај на Бајазита одржавао у животу Стефана, који је уз помоћ мајке и сестре сазревао у изузетног војсковођу и државника, што није могло да промакне Османлијама. Султановом окружењу није се нимало допадало што један „каур“, вазал, ствара војску и државу. Оливера је успешно ометала многе смртоносне сплетке против Стефана и обавештавала га о стању на османском двору. Захваљујући њој, у Србију су враћене мошти Свете Петке. Бајазит се смејао женском сујеверју не схватајући да је повратак моштију за Србе био знак да ће опстати на својој земљи. Султанова кадуна је на османском двору извезла и покров за ћивот Стефана Првовенчаног у Студеници.

Права саблазан за источњаке било је то што је Бајазит водио Оливеру са собом у војне походе, сматрајући њено ненаметљиво знање и савете драгоценим. Монголска инвазија под вођством кана Тамерлана била је судбоносна за Бајазита, Оливеру и Стефана. У битку код Ангоре, данашње Анкаре, српски кнез је као вазал довео, како су забележили хроничари, 5.000 српских оклопника. Они су променили ток битке, за коју се чинило да ће трајати кратко, јер је огроман део Бајазитове војске прешао на Тамерланову страну. Стефан је знао да Тамерланова победа значи продор његове хорде ка Европи и пустошење Србије. О српске оклопнице су се као о гребен разбијали таласи монголских јуришника. Пала је и ноћ, а Срби су и даље стајали, иако је Тамерлан заробио Бајазита и Оливеру, којој је наредио да му служи вино пред турским владаром, што је било велико понижење за султана.

Неки историчари наводе да се султан због понижења убио испивши отров скривен у прстену. Османско царство тиме је обезглављено и распало се. Тамерлан је био толико задивљен храброшћу српске војске да је обуставио непријатељство и омогућио Оливери да се мирно врати кући, ослободивши чак и српске заробљенике. У Константинопољу је Стефан од ромејског цара добио титулу деспота, а од Тамерлана је издејствовао ослобађање Оливере. После 12 година од напуштања Србије, она се с братом вратила у отаџбину, где се замонашила и остала саветник и ослонац Стефану до краја његовог живота. Велики историчар Стојан Новаковић сматрао је да је Оливера Лазаревић имала кључну улогу у одржању српске државе у најтежим временима.

Не зна јој се гроб

По повратку у Србију Оливера је живела уз брата у Београду. Само се у једном дубровачком документу из 1423. помиње „домина деспина“ (господарица деспотица), „часна госпођа од крви светлога Деспота и од његовог је двора“ која је посетила сестру Јелену Балшић Хранић. После угарског преузимања Београда, једно време је живела на двору Ђурђа Бранковића у Смедереву, новој српској престоници. Неко време живела је и у Дубровнику, а око 1440. се вратила у Србију где је убрзо преминула. Не зна се где је сахрањена.

(Новости)

Oznake: žrtvovanje, Knez Lazar, princeza Olivera