Kako je likvidirana poljoprivreda koja je bila izvor života, prihoda, i kao način života u Srbiji. Gde je nestala ona masa radnih ljudi i vrsnih stručnjaka koji su decenijama radili u agro industriji. Zašto pola miliona bivših radnika prehrambene industrije danas ne postoji ni kao statistički podatak i kako je skoro sasvim uništena ta unosna, profitabilna delatnost. Zašto samo četiri najveća tajkuna u Srbiji imaju više od 120.000 hektara oranica i koliko obradive zemlje u Srbiji drži u svom posedu feudalna arapska kompanija iz Dubaija. Zašto preostali domaći poljoprivrednici na selu nemaju ništa osim poreskih obaveza i kako režim Aleksandra Vučića smišljeno ubija građane Srbije masovnim uvozom hrane trećerazrednog kvaliteta, tačnije otpad iz zemalja Evropske unije, i to po cenama koje mogu da se mere sa onima u Njujorku ili Tokiju. Kako je tokom Vučićeve dosadašnje vladavine, za deset godina, „počišćeno" je oko 200.000 ljudi iz agroindustrije.

Србија је некада била на врху европске листе произвођача хране, а данас је на врху листе увозника хране, јер је криминални режим Александра Вучића масакрирао аграр, дакле, пољопривреду, сточарство и све сродне делатности, сходно томе и прехрамбену индустрију.

Уместо тога, он лично и „финални“ извршиоци овог, слободно говорећи, злочина над домаћим ресурсима, продали су, примера ради, најквалитетније пољопривредно земљиште арапским компанијама по багателној цени од 4.700 евра за хектар, па чак и од тога узимали провизију.

Вучићу се допала идеја да трује Србију, фанатичним форсирањем отварања рудника, дозволивши страним компанијама да дивљачки исцрпљују руде и њиховом технолошки заосталом и прљавом прерадом, те да загађују природом најбогатија подручја, да силеџијски, уз помоћ криминалаца и батинаша, исељавају локално становништво још горе него што су то радили разни страни окупатори у прошлости.

Данас просечна породица у Србији има три члана, просечно живи на ивици социјалне беде, просечно дугује преко 1.500 евра држави, банкама и непознатим повериоцима са којима је Вучић лично склапао по државу и народ штетне послове. Укратко, просечна породица је надпросечно у проблему, али још увек преживљава са тим теретом. На жалост, таква породица ће ускоро статистички бити мртва, тачње речено, имаће приходе испод границе за биолошки опстанак! Многима ће и стварно доћи крај, јер су галопирајуће болести обавезно пратећа појава социјалне беде.

Злочиначка нарав Вучићевог режима, подразумева тајност. Тако се крије и чињеница да преко 70 одсто грађана Србије узима зеленашке готовинске кредите (од банака под контролом Вучићевог режима) које они користе да би макар привремено имали чиме да плате за храну и комуналне рачуне.

Највећи проценат радно способног становништва у Србији има зараду до 400 евра месечно, а од тога, барем једна трећина има и мање од те цифре.

Од 2012. године, од како се А.Вучић докопао апсолутне власти уз благослов „спољног фактора“, Србија је вишеструко повећала јавни дуг и спољна задужења (најмање две милијарде евра или долара годишње!).

Невероватно, али истинито: од 2012. године до данас, упркос бесомучној пропаганди режимских новина и телевизија да се добро живи „као никад пре“, скоро 600.000 људи је трајно изгубило радно место, остало на улици, а укупан дуг (дакле, спољни и унутрашњи), прешао је 70 милијарди евра (према рачуници „Финанциал Тимес“).

Укратко речено, Србија се налази пред потпуним колапсом: на „бранику“ отаџбине остало је још око 3000 предузећа и како статистика каже, око 628.000 породичних пољопривредних газдинстава, који се данас налазе у катастрофалној ситуацији. Само их месеци деле од потпуног банкрота, престанка рада и потпуне парализе свих пословних капацитета.

Вучићева криминална машинерија, једина у Европи не дозвољава пољопривредницима субвенције за најсиромшнија газдинства (чак и у време Милошевићеве владавине, пољопривредници су добијали бонове за бесплатно преузимање 50 литара дизела по хектару, о чему има довољно јавно доступних доказа).

Само за две године владавине Александра Вучића субвенције за пољопривреду су смањене за 1.500 одсто по газдинству! Само у једном полугодишту, његов режим је „појео“ чак 175 милиона евра које је Европска унија упутила српским пољопривредницима. Тај новац никада није дошао до крајњег корисника.

У акцији убијања пољопривреде и планског сиромашења државе, Вучић је заробио и локацију Индустрије мотора и трактора (ИМТ), која је величине 36 хектара. Све је то претворено у грађевински плац са дозволом градње на више од 50 одсто површине и изградњу десетоспратница. Рачуница је крајње једноставна: ако квадратни метар кошта само 1.000 евра, само десет процената од тога на површини од поменутих 36 хектара, износи много новца у џепу мафије, родбине, пријатеља и кумова А. Вучића.

Исти поступак је био и са фабриком комбајна „Змај“ која је садистички, планирано уништена.

Због оваквих мега-мафијашки игара, данас српски пољопривредници уместо да нове тракторе набављају по нижој цени, плаћају више за половне, избачене из употребе у земљама Европске уније. Подсећања ради, кад је Бранислав Недимовић, у то време тек именован као нови министар пољопривреде, добио задатак да „припомогне“ Вучићу у једној пљачки, то се завршило уговором са аустријским „Гирлингером“, компанијом која је добила локацију некада најбоље југословенске месне индустрије, „Митрос Срем“, за само 800.000 евра! А, у славу тог „подухвата“, Вучић је частио „Гирлингер“ субвенцијом од 5.800.000 евра, односно 17.667 евра по радном месту „рапортирајући“ тек пристиглом директору из Аустрије, који чуду није могао да се начуди.

И као одговор на све ове „племените дарове“ које је Вучић доносио западним компанијама, огласио се Међународни монетарни фонд (ММФ) који је Народној банци Србије (НБС) забранио да ради као и све друге националне (централне) банке на Западу! Јер, у супротном случају, кад би НБС могла самостално да наступи на Западу, Србија би могла све крупне државне инфраструктурне пројекте да ради без страних банака. Сиве еминенције ММФ знале су да је Вучић пројектовани „економски убица“, те су му притекле у помоћ, да што брже Србију доведе у стање клиничке смрти.

А, колика беда се сручила на Србију и њене грађане, нека каже и чињеница да је за протеклих три године просечан (годишњи) прилив такозваних „дознака“ из иностранства (помоћ сиромашним рођацима), достигао и читавих две милијарде евра!

Кајав је криминалан, окупаторски и крвопијски режим Александра Вучића, говори и податак да се у преко стотину последњих извештаја Министарства финансија о економском стању грађана, уредно „зарачунавала“ и та хуманитарна помоћ коју српска сиротиња прима од рођака из иностранства!

Бесрамно и криминално, чак је у мандату Синише Малог израчунат и „правац потрошње“ те опорезовање тпг новца!

Имали ли бољег разлога за општу побуну против „побеснелог Макса“ из зграде Председништва, коме три пута дневно пресвлаче гаће и облаче нова одела од 3000 евра?

Истина је горка: тај новац, та помоћ родбине из иностранства, отишао у општу потрошњу, а одатле иде један део пореза у буџет, а из тог буџета се суфинансирају страни инвеститори!

Дакле, наши људи из дијаспоре, преко пореза на своје дознаке, у Србији суфинансирају Вучићеве стране инвеститоре који деру кожу најјефтиније радне снаге у Европи, а вероватно и међу три најјефтиније у свету!

Ако ни због чега другог, онда би због криминалне продаје некада највеће агрокомпаније у Европи, ПКБ, Александар Вучић већ одавно требао да труне у затвору. У „братској“ Кини, код његовог „пријатеља“ Си Ђинпинга, сигурно би био обешен или стрељан. Тамо то раде брзо, ефикасно и са циљем да науче и друге, склоне пљачки, шта их чека.

За продају највећег уређеног поседа и највеће млекарске фарме у Европи, планирана је била скандалозно мала цена од 90 милиона евра. Због свега што се са том гигантском фармом дешавало, али и због планираног убијања сточарства у Србији, данас произвођачи млека просипају по улицама плодове свога мукотрпног рада, спремају се на гашење својих газдинстава и на масовни излазак на улице, ауто путеве и коначно, на прикључење општем јуришу на бандитски режим који их је довде и довео.

Преко пола милиона хектара пољопривредног земљишта нема више ко да користи. То је резултат десет година терора над српским сељаком, пољопривредницима и сточарима, онима који хране сваку државу у миру и у рату. Већина њих је протерани са сопствене земље, а један мањи део се окренуо разним привремено повременим пословима, како би преживели.

Вучићева влада, Законом о задругама, одобрила је пљачку око 400.000 хектара задружног земљишта и све задружне хладњаче, кланице, млекаре, уљаре, па чак и домове културе по селима!

То је највећа пљачка задружне имовине у Европи, а вредност се процењује на око 10 милијарди евра!

Са више од 300 милиона евра из европских агро-буџета (које је Вучићева мафија опљачкала), Србија је могла да подигне више од 150 земљорадничких задруга и исто толико великих откупних станица. Али, циљ ове мафијашке власти, за рачун спољних инспиратора и, наравно, за лични рачун, није био просперитетна Србија и сходно томе богато село. Управо обрнуто: окупаторска стратегија је била ликвидација свега што Србију чини одрживом.

Није тако давно било кад је због свега овога, српски сељак почео да се понаша као што се никада у својој историји није понашао: самоубилачки! Наиме, кад је напредњачка банда закуцала на врата узгајивачу шљива и понудила само девет динара по килограму, честити воћар је моторном тестером посекао 460 стабала у пуној родности. Ето једног од озбиљних разлога зашто је за последњих једанаест година нестало још 500 српских села.

Узроци су савршено јасни: током такозване транзиције, из пољопривреде, задруга и прехрамбене индустрије отпуштено је више од 100.000 радника, што је са члановима њихових домаћинстава око 400.000 оних који су остали без основних прихода. Процена страних агро стручњака (за шире подручје Балкана), казе да је Србија током Вучићеве владавине, за десет година, „почистила“ око 200.000 људи из агроиндустрије, укључујући ту и породице са сеоских имања, раднике агрокомбината, прерађивачке индустрије…

У калкулацијама А. Вучића и његових мафијаша, само у једном од неколико најдрастичнијих случајева, чак 17.000 хектара пољопривредног земљишта, 70 километара каналске мреже за наводњавање, око 17.000 грла стоке, као и сва механизација-комбајни и трактори и 1.700 радника, процењени су на мизерну цифру и стављени као половна роба „на лицитацију“.

Већ много пута помињана арапска компанија Ал Дахра, једна је од оних које се често прозивају у извештајима организација које се баве проблематиком „отимања земље“ (ланд граббинг), као и у извештајима Европског парламента.

У извештају агенције ГРАИН наводи се да је Ал Дахра партнер Владе УАЕ, да производи храну и храну за животиње широм света, кроз аквизиције и здружена улагања, да у више од 20 земаља газдује на 80.000 хектара, а да те земље највише поседују у Вучићевој Србији и да имају милијарду долара годишњег промета.

Како су арапске фирме које послују у српском агробизнису повезане? Ко је њихов власник и у каквим су везама са овдашњим бизнисменима и „бизнисменима“?

Чим се Вучић нашао „одрешених руку“ на врху владарске пирамиде, 2013. године, за рачун његовог режима потписан је Уговор о заједничком улагању у Абу Дабију, а у име Р. Србије, потписао га је монетарни вампир претходног режима, Млађан Динкић. Од тога ништа није било, а компанију Ал Дахра, која је по уговору са Владом Србије требало да преузме тадашња предузећа у реструктурирању (Бачка из Сивца, Јадран из Нове Гајдобре, Млади Борац из Сонте и Агробачку из Бача), наследила је фирма Ал Равафед.

Она је у дугорочни закуп добила земљиште Војне установе Моровић и земљиште у Карађорђеву.

Још увек се крије зашто је и на који начин прекинут претходни договор Владе Србије са Ал Дахром. На сајту Ал Дахре тада се могло видети да има већинско власништво у Рундап аграру, односно Рундап групи у Србији и да намерава да наводног у Србији производи, а потом дистрибуира различите усеве.

Ал Дахра је у Србији између осталог власник плантаже са 500.000 стабала јабуке на 130 хектара са годишњом производњом од 10.000 тона овог воћа.

То ниједан грађанин Србије, предузетник, не би могао да поседује. Јер, у питању је била слободна воља и повремене позадинске потребе Александра Вучића на врху куле Бурж Калифа у Дубаију…

Пољопривредна индустрија Србије је пред коначним банкротом, а све процене говоре да ће се тај банкрот истовремено десити падом Вучићевог режима.

Наиме, последње вести говоре да је сточарска производња на историјском минимуму по броју говеда (далеко испод 800.000 грла). Број свиња из узгоја пао је испод 2,5 милиона.

Преостала сеоска домаћинства масовно одустају од даљег рада у ланцу прехрамбене индустрије (осим за минималне личне потребе). Разлог је јасан: никад није била скупља сточна храна и никада нижа цена живе мере стоке и домаћих свиња. Српски сељак не може више ни да их храни, јер је сојина сачма била 370 евра по тони, а данас је 520 евра по тони, кукуруз је коштао 140 евра, а данас је 200 евра, жива мера свиња је 125 динара по килограму, а била је 160 динара, док су пилићи 80 динара по килограму, а били су 130. И ту је свакој даљој дилеми крај.

Субвенције за тов и квалитетна приплодна грла су мизерне, минорне, уопште их нема или касне у исплати 12-15 месеци.

Ниједна агроекономија у Европи нити највећем делу света не извози храну, а увози месо. И ту је Вучићева Србија јединствена. Наопака.

Стратегија убијања српског аргара и индустрије хране преко Вучићевог режима видљива је на сваком кораку.

Јасно је да домаће тржиште преплављено страном робом (прескупом и скандалозно лошом!) убија домаћу производњу, али Вучић и даље подстиче конкуренцију из увоза и то још јаче. Српски сељаци немају ни десети део субвенција која имају озбиљне државе, а парадокс је да СНС упорно тражи бираче баш међу руралним становништвом, тамо где траје систематско уништавање њихове главне делатности-пољопривреде.

Пољопривреда у Војводини, и то мали њен део, можда ће и преживети општи колапс и то продајом соје, сунцокрета и жита посејаних на великим газдинствима која обрађују стотине и хиљаде хектара, али уз овакав пад цена и они ће бити на великим губицима.

Преживеће пољопривреда великих бројки, дакле, стране компаније, а сеоска газдинства слободно могу да затворе капије и чекају божју помоћ, уколико масовно не крену на Београд и на јазбине Вучићеве мафије.

Шта ће радити сељаци у Шумадији или они на југу Србије, у околини Лесковца, Врања? Без инвестиција од 50.000 или 100.000 евра воћарства више нема, нема ни повртарства без јефтине радне снаге, које више у селима има све мање или уопште нема.

криминално скупом ђубриву или гориву је сувишно и говорити. А кад се то злата вредно ђубриво дода у рачуницу цена хране, онда је потпуно јасно шта чека Србију.

Колико је дубока криза српског аграра и индустрије хране, довољно је рећи да је у години кад су цене хране скочиле и преко 40 одсто док српска пољопривреда бележи стални пад производње. Шта це бити ако та производња ускоро стане? Хоће ли повампирени опсенар, одлазећи диктатор, и даље упорно говорити: никад боља сетва, никад већа жетва, никад већа улагања у наводњавање…

Наводно, милијарде уложене у наводњавање, милијарде подељене за тракторе, комбајне, пластенике, стакленике, стотине младих породица добило куће, милијарде имамо на плодним равницама, стварност говори да Србија висе нема своју пољопривреду!?

Већ две године, на издисају, али јос увек неким чудом преживљава клинички мртви домаћи аграр, а Вучићев режим га и даље гура у пропаст. Са и без суша, поплава, земљотреса.

Вођа има монструозну идеју да насељавањем 30.000 празних кућа по селима спаси пољопривреду и село? Са мигрантима? Са младима који масовно иду у емиграцију? Са опљачканим пензионерима?

Подсетимо да су цене производа пољопривреде и рибарства у октобру 2021. године, у односу на исти месец 2020. године, повећане су скоро 50 одсто. Посматрано по главним групама производа, у односу на исти месец претходне године, највећи утицај на раст цена забележен је у индустријско биље (60 одсто), жита (45 одсто) и стока и живина (и до 20 одсто).

Све озбиљне државе на свету настоје да сачувају фамилијарни карактер пољопривреде. А Вучићеви стратези убијања села и аграра форсирају уситњавањем парцела, што је и био циљ овога режима: просечна величина газдинства се смањује, тако да се смањује и интерес за бављење пољопривредом коју је напустило 400.000 домаћинстава, остављајући необрађену земљу.

Друго је питање зашто нема опште побуне, као у Француској, Холандији, Немачкој, Белгијј, Енглеској, дакле тамо где је фармер, пољопривредник, увек спремам да држави и пролазним режимима покаже где им је место и ко кога уствари храни.

Српско село и српски пољопривредник, главна су мета Вучићевог режима. Убијање те, јос увек колико-толико самосталне и самоодрживе класе, Вучићев је приоритетни задатак.

Колико он српском сељаку добро жели, нека каже и ова чињеница: обећане субвенције на кредите сељацима за куповину минералног ђубрива, опет отима од сиромашних а дели богатима. Уместо да новац директно иде домаћем пољопривреднику, Вучићев режим плаћа банкама. И тако у круг до коначног краја. Закопавање, али дубоко. Све док не додаје дан кад ни сељак неће размишљати рационално. А, то значи да и Вођа може да добије „мотку по грбини“, што би рекао један бивши бугарски мафијаш, а данас политичар, Б.Борисов.

Чудно, али тај „пријатељ“ га није опоменуо да на бугарском и српском језику постоје слични изрази за батину-мотку. И није га подсетио да Срби имају дугу традицију насилног „скидања са власти“.

Глоса

До 2017. године пољопривреда је остварила просечну стопу раста од свега 0,47 одсто годишње. Само захваљујући трагичној чињеници да Србија сваке године има 100.000 становника мање, садашњи обим производње подмирује потребе за критичним делом прехрамбених производа. Али, не висе од тога.

Глоса

Србија не увози само храну него и струју, и то најскупљу струју у региону (а и ван њега!), и увозиће је још три наредне године, о чему говоре последице потпуне криминализације ЕПС-а и штетни уговори са добављачима склопљени само у последњих десет месеци (2022-2023). Док је електропровредним системом Србије управљала озбиљна држава а не данашња мафија, извозила је вишкове струје и пунила буџет свих 365 дана у години.

Истина о Ротшилдовој хоботници: Шта све поседују на простору бивше Југославије?https://t.co/c5eG2LjGkv

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 9, 2023

Izvor: Magazin Tabloid

Oznake: Aleksandaar Vučić, prehrambena industrija, SNS, srpski agrar, uništavanje privrede