Прочитај ми чланак
Заштитни знак београдског трга Теразије је хотел Касина. Сазидан је још 1858. од куће која је припадала трговцима браћи Лукић из Великог Села, надомак данашњег Београда. У њој је тада била образована некаква касина за нарочите чланове, па је по њој и локал добио име.
Када су се у Србији развила партијска такмичења, важила је за кафану Напредне странке. У то доба јој је сопственик био Васа Мијатовић, звани Безобразни Васа, који је ову зграду завештао Дому сиротне деце.
У сали Касине је 1918. неко време заседавала Народна скупштина Србије, а после је до 1920. приређивало представе Народно позориште. Други симбол Теразија је много млађи, и то је хотел Москва. Настао је на месту кафане Велике Србије, коју су обележила два пречанска писца, Стеван Владислав Каћански јој је дао име, а професор Стеван Сремац држао најбоља слова пред својим колегама.
У непосредној близини је стајала некада најчувенија теразијска кафана Славина. Ту је, како сведочи комедиограф Бранислав Нушић, један од најбољих српских сатиричара Радоје Домановић „раскошно расипао своје здравље и свој дух трошећи га на једну врло обилну усмену литературу“.
Са те стране Теразија била је некада и знаменита београдска кафана Златан крст, која је постојала још пре седамдесетих година 19. века, али већ првих деценија 20. веку то више није била гостионица, него радионица. Како напомиње Нушић у то доба, „и данас још испод стреје над кровом постоји златним словима натпис „Златан крст“.
Био је једини натпис ћирилицом, па га Аустријанци за време окупације нису скинули, јер га нису приметили. „Златан“ крст је у најбурније доба новије историје играо знатну улогу. Ту, у тој кафани је 1876. никао родољубиви поклич да се помогне голоруким устаницима у Босни и Херцеговини; ту су се збирали новчани прилози за устанике, ту уписивали добровољци. Када је Србија загазила у свој први рат, из „Златнога крста“ кретали су добровољци на Дрину, Делиград и Јавор.
Пошто је Србија 1878. стекла независност, кафана Златни крст је постала постала збориште либералне странке прослављеног дипломате Јована Ристића, али су у ову кафану радо залазили и конзервативци. О тим годинама је писао Бранислав Нушић: „Држао ју је тада чувени газда Михаило Јовановић, један од врло симпатичних људи којега је волео цео Београд. За његово време је била код Златног крста нарочито чувена кујна, те је покојни Коста Вујић, професор, био због тога и један од најчешћих гостију те кафане“. Професор Вујић, ексцентрични предавач немачког језика, испратио је читаву плејаду матураната попут највећих умова Србије Михаила Петровића Аласа и Јована Цвијића.
(Вести)
