Прочитај ми чланакХапшење десет припадника Хрватског вијећа обране (ХВО), односно Хрватског већа одбране, пре неколико дана у БиХ, вратило нас је у деведесете године прошлог века. Као да постоји неко правило по коме се циклично враћамо у најстрашније ратне догађаје.
Наиме, Државна агенција за истраге и заштиту, позната под именом СИПА, по налогу Тужилаштва БиХ ухапсила је 10 припадника ХВО са подручја Орашаја (општина у Посавини у БиХ, са Хрватском већином), под сумњом да су починили злочине против човечности и ратне злочине против ратних заробљеника, у периоду од маја 1992. до јула 1993. по командној и индивидуалној одговорности.
На први поглед ништа неоуобичајно за БиХ и поступање Тужилаштва БиХ у процесуирању оптужених за ратне злочине. Али није баш тако. Све би било уобичајно, очекивано и пожељно, да су ухапшени Срби или припадници ВРС. Но то није тако. Ухапшени су Хрвати, хрватски држављани, припадници ХВО, неки су „истакнути бранитељи Орашја“ током рата, „генерали-припадници Хрватске војске“ (ХВ), а неки и послератни руководиоци у БиХ (бивши заменик директора СИПЕ Марко Доминковић).
Док су затвори у БиХ, пуњени оптуженим Србима за ратне злочине Тужилаштво БиХ и Суд за ратне злочине „радили су по закону, извршавали су важне послове ради постизања правде и водили ка помирењу у БиХ“.
Није тешко погодити са које стране и какве реакције су долазиле поводом наведног хапшења. Срби су поздравили чин хапшења наведених лица, са надом да ће бити кажњени сви они који су починили тешке злочине над цивилима и ратним заробљеницима Србима са подручја Орашја. Бошњаци у свему виде прилику за јачање правосудних институција БиХ, без великог одушевљења што су ухапшени осумњичени за злочине над Србима, али сматрају ово важном приликом за доказивање да БиХ функционише као правна држава са независним правосудним институцијама.
Шта на све ово кажу хрватски политичари у Хрватској и у БиХ?
Са врло оштрим ставовима о наведеним хапшењима огласила се хрватска председница, хрватска влада, посветивши овом случају посебну седницу, затим, министар одбране у Влади Р Х- бивши ратни командант једне од гардијских бригада ХВ, која има своју значајну ратну улогу у рату у БиХ, посебно у операцијама ХВ крајем 1995. у БиХ, Хрватски члан Председништва БиХ Драган Човић, Министар правде у Савету минстара БиХ (иначе Хрват), Кардинал Врхбосански Винко Пуљић, многобројне хрватске бранитељске удруге из Хрватске и БиХ и др.
Основна теза свих који су стали у одбрану ухапшених, могла би се преточити у испразне политичке флоскуле, којима се жели и даље манипулисати са чињеницама о “агресорима“ и „жртвама“ у протеклом рату на просторима СФРЈ. Хапшења су била само још једна прилика да се оспе паљба по Србима као главним кривцима за сва злодела, да се властита јавност подсети на много пута изречене оцене о Србима као “непоправљивим агресорима и хегемонима, српским унитаристима и монархистима, људима са природним нагоном за агресивношћу, физичким и политичким насиљем итд.“ Ниједном речју нико од наведених није поменуо ратне страхоте као такве и страдање жртава, које су предмет истраге.
Многи Хрватски политичари и даље истрајавају на тврдњи да Хрвати у рату нису могли, нити су починили злочине, јер су они водили одбрамбени, домовински рат, бранећи се од „срспког агресора“, против кога су у рату дозвољена сва средства. Ухапшени се квалификују као „храбри борци Орашја“, који нису дозволили да и тај мали простор у Посавини падне у руке Ратка Младића и Радована Караџића. Потенцирају се жртве на хрватској страни, ниједном речју се непомињу српске жртве, нити се у назнакама наговештава потенцијална могућност да је неко од Срба страдао у Посавини.
Ради наводне политичке коректности, из уста оних који осуђују наведена хапшења, отме се начелан став: „свима који су починили злочин треба да се суди“. Након ових речи обавезно уследе громогласно изречене речи „МЕЂУТИМ“ и „АЛИ“, и онда се настави, „овде се ради о политичким намерама, реч је о угрожености хрватског народа, оно што није постигнуто ратом на штету Хрвата, жели се постићи кроз суђења, ово је политичка одмазда због избора у Стоцу“ (малом херцеговачком граду у коме су поништени локални избори). За дивно чудо нико ове догађаје није довео у везу са референдумом у РС.
У оценама које је изнела хрватска влада о наведеним хапшењима, главни је проблем у томе што су ухапшени осумњичени за злочине над Србима. Јер, Србин може, по њима, бити само „агресор“ и „џелат“, а никако жртва. Адвокат једног од ухапшених у вечерњем дневнику ХРТ (03.11.2016.) каже, да су „Срби на почетку 1992. прогласили Српску општину Орашје, и да је само стотињак Срба остало у Орашју са Хрватском већином“, другим речима то и није неки број људи на којима су почињени ратни зличини према сумњама Тужилаштва БиХ. То је за њега мера страдалника-жртава, која није довољна за оптужбе за ратне злочине.
Свакојаке реакције на поменута хапшења су се могле очекивати унутар БиХ. То је како својевремено рече професор Ненад Кецмановић, „немогућа држава“, земља чуда и још чуднијих политика. Међутим када салве напада на Тужилаштво БиХ, на оно исто Тужилаштво, које су и Хрвати и Бошњаци здушно бранили, као кључну институцију БиХ, долазе из земље чланице ЕУ, тј. из Хрватске онда то добија посебан призвук. То нису вредноти ЕУ. Ни у једној земљи ЕУ на такав начин се не говори о правосудним институцијама.
Но, честа је појава да чланице ЕУ деле лекције из правосудног система, кандидатима за чланство у ЕУ, или другима, које не делују као правне државе. Очито да је и Хрватска дочекала своју прилику да се „истресе“ над БиХ, коју иначе сматра својим спољнополитичким приоритетом.
Хрватска иначе, не брани саме ухапшене особе, као своје држављане, него се боји да се кроз судски поступак може актуелизовати хрватско војно присуство у БиХ током рата, које је као „агресија“ потврђено у хашкој првостепеној пресуди у предмету „Тужилац против Прлића и осталих“. Зато је хрватска влада одмах напала форму „Удруженог злочиначког подухвата (УЗП)“, јер се на тај начин хрватско ратно руководство најлакше доводи у везу са ратом у БиХ. Међутим Тужилаштво БиХ је само демантовало, да је реч о таквој врсти оптужби, у форми УЗП.
Хрватска председница сматра да Хрватска није део „Западног Балкана“, него је део различитих европских регија, али Западног Балкана не. Међутим различити иступи хрватске владе и како Хрвати кажу „очитовања“ државних чиновника у вези са поменутим хапшењима, Хрватску смешта у сам центар Западног Балкана, или боље речено Балкана, у менталном, културолошком и цивилизацијском смислу. Може Хрватска бежати од Западног Балкана, али њени полтичари немогу побећи од самих себе, као што је то рекао нобеловац Иво Андрић, парафразирам, од свагде можете побећи, али од самог себе неможете.
Да је све наведено речено у предвечерје неких избора, сви би за то нашли оправдање. Међутим све што је изречено од стране хрватске владе, изговорено је од стране владе која је тек преузела мандат и показала врло озбиљне намере према БиХ.
Временом се показује права истина о рату у СФРЈ и БиХ, која није скоро од никакве помоћи Србима, али јесте фрустрирајућа за Храте и Бошњаке, као самопроглашене жртве. Такође Суд и Тужилаштво БиХ, чији су главни протагонисти Хрвати, Бошњаци и неке западне земље, а против којих су Срби сами, можда ће несвесно нанети највише „штете“ својим утемељивачима.
Тешко ће БиХ на свом „европском путу“ савладати све замке „балканизације“, због којих БиХ и даље чами у мраку, и може поново понети назив „тамног вилајета“.
