Прочитај ми чланакЗашто бисмо се повиновали Виоли фон Крамон, колико год страсно да нас мрзи, кад ионако захтева да њене захтеве испунимо безусловно? Или, можда, неко мисли да је безусловна капитулација најефикаснији пут у просперитет
Ево једног освежавајуће трезвеног и нарочито поучног, па стога и жалосно непримећеног, увида у стање ствари каквом смо изложени: Рат Израела и Хамаса разоткрио је сву неважност Европске уније. Док се глобална криза интензивира, „геополитички“ континент је остављен да све то посматра са стране… Ионако их нико не зове. У обиљу геостратешких илузија које су уништене ових дана, најозбиљнији закључак свакога на континенту требало би да буде ово: Никога није брига шта Европа мисли. Широм спектра глобалних жаришта, од Нагорно-Карабаха преко Косова до Израела, Европа је сведена на улогу добронамерне невладине организације, чији је хуманитарни допринос добродошао, али је иначе игноришу.
И тако даље, све у истом тону, спомиње се у овом контексту и „геополитичка импотенција“.
Није ово руска пропаганда, него портал „Политико“, део оне корпоративне медијске групације у чије „принципе и вредности“ званично спадају „уједињена Европа“ и „слободна заједница вредности са Сједињеним Америчким Државама“, значи, евроатлантистичка пропаганда. Па зато и кажу да је Европска унија добронамерна, иако, ето, импотентна.
А на сличан начин, и из истих разлога, и немачки „Шпигл“ коментарише како је „Хамасов напад на Израел брутално изложио беспомоћност Европске уније“, при чему „побољшања нема ни на видику – али зато има пуно ризика“.
Ево шта још каже „Шпигл“: „Европска унија очигледно не може да пројектује моћ чак ни са својом наводном највећом снагом – економијом и развојем… Ово се не односи само на Блиски исток, већ и на саму Европу… Европљани сами не могу чак ни да пацификују постојећи конфликт између малених држава као што су Србија и Косово… А поврх тога, економска тежина Европске уније наставља да се смањује у поређењу с остатком света. На ЕУ је 1980. одлазило преко четвртине глобалног БДП-а, а сада је то испод 15 одсто – и тренд је даљи наставак пада.“
Толико од „Шпигла“, довољно је. И додајмо на ову тему још само да се и Америка суочава с дивљачким растом свог дуга, па мора даље да повећава каматне стопе са свим пропратним разорним последицама по своју економију, и то је темпирана бомба која откуцава и тек има да произведе експлозију. Не само економску него и геополитичку.
Да не буде да нисмо упозорени, но, о том-потом, сада смо изложени другој врсти упозорења, то јест, претње.
Виола фон Крамон – Немица, ничег новог под капом небеском – од Србије под изговором трагедије код Бањске захтева безусловну сарадњу, дакле, безусловну капитулацију јер само то може да буде сарадња која је безусловна, то јест, беспоговорна.
На страну њена страсна мржња према Србији која јој даје извесну тежину – утврдила је својевремено да, цитирамо, „нема Српске православне цркве“ – него, исту врсту захтева, само не толико елоквентно, пред Србију стављају и сви остали о којима су оно писали „Политико“ и „Шпигл“.
Можда безусловна капитулација и јесте најбољи пут ка просперитету, само, тешко је пронаћи макар један пример из праксе који би то потврдио.
Штавише, ево једног насумичног колико и непријатног доказа да је сасвим супротно: Влада Србије јуче је усвојила протокол чији је циљ да плате наставника у Србији до 1. јануара 2025. достигну просечну плату у Србији. Да, баш је тако као што звучи, образовани људи који нам образују децу имају плату која је мања од републичког просека.
Није то производ рада само ове владе, већ сваке владе Србије откако је Србија поверовала да ће јој бити све боље само ако буде безусловно послушна. Па и у односу на ММФ када каже да не треба наше паре да дајемо нашем образовању, или здравству, него страним инвеститорима. Да их подстакнемо да дођу овде да би зарадили, ето још једног збуњујућег концепта који нам је представљен као нормалан.
Да ли је све то нормално? Наравно да није.
При чему се ова стратегија тоталне послушности, каква се сад од Србије захтева у још бруталнијем облику, наравно, не своди само на економију.
Један забрињавајући сигнал у том смислу представљало је најављено усвајање два медијска закона, уз преокрет у последњи час у виду измена првобитних нацрта закона које су изазвале задовољство Делегације Европске уније у Србији. А како и да не буду задовољни кад би нарочит утицај у српском медијском простору стекли медијски спонзори оне НАТО оргије која је ових дана одржана у Београду, Београдске безбедносне конференције.
Иначе, ни то ваљда није нормално. Предложеним законским решењем се једном приватном удружењу, Савету за штампу, у који се не улази без одобрења свих његових чланова – значи, ако ико, могу само подобни – даје да управља државним новцем намењеним свим медијима. Чиме се ојачава њихов утицај на све медије, а какво је геополитичко расположење у Савету за штампу можемо да закључимо по споменутом задовољству Европске уније и списку медијских и других партнера оног НАТО скупа. Па се то још назива саморегулацијом, као да је то у овом случају нешто добро.
И поврх тога се грађанима Србије одузима право да преко својих изабраних представника, посланика у скупштини, бирају чланове РЕМ-а. Није лишена основа слутња да је ово начин да се обезбеди адекватна додела националних фреквенција, у складу с помињаном доктрином безусловне послушности.
Разуме се, није овде реч само о медијима, него о попуштању као принципу кад се то од нас затражи. Уосталом, видећемо још шта ће око овога да буде, онакви медијски закони ипак се нису нашли на дневном реду владе кад је то било најављено; можда смо се око попуштања и предомислили. Премда се јавља и да је то, у ствари, она друга страна, која није наша, затражила време за додатне консултације.
Оно што је, међутим, сигурно, јесте да свако попуштање само води наредном попуштању. И где је томе крај? Сада медији, а после ће, под истом претњом Бањске, истраге и одговорности, да крену да нам се (још више) мешају и у све друге врсте делатности од државног и националног значаја.
Сав апсурд оваквог нашег положаја потчињавања, осим што води у безусловну капитулацију какву захтева Виола фон Крамон, огледа се пак у цитираним дијагнозама „Политика“ и „Шпигла“ о геополитичкој импотенцији Европске уније која чак ни у економском смислу више нема шта да понуди, а убудуће ће тога имати још и мање.
Треба ли, у таквим околностима, Србија да им буде геополитичка, такорећи, вијагра којом ће да лече своје фрустрације? Или је, насупрот томе, крајње време да послушамо оних седамдесетак одсто грађана Србије који не живе у прошлости него гледају у будућност. Па зато очекују јачање сарадње са земљама БРИКС-а.
Одлазак председника Србије Александра Вучића у Кину, у којој претпоставља да ће видети и Владимира Путина, представља идеалну прилику за то. И биће много убедљивији ако тамо отпутује тако што претходно нисмо поднели жртву у складу са наредбом Виоле фон Крамон. А после ћемо, већ, да видимо шта даље.
