Pročitaj mi članakOduvek je zvanična Istorija imala `kako svoje miljenike tako i svoje omražene ličnosti. Za slične ili gotovo iste postupke jedni se satanizuju dok se drugima gleda kroz prste pre svega prećutkivanjem.
Тако на пример опште је прихваћен веома критичан став према руској царској породици Романових због њихове продаје Аљаске Сједињеним Америчким Државама. То је 1867. год. урадио тадашњи руски цар Александар II а за износ од 7,2 милиона долара.
Та продаја Аљаске често се потенцира и то у негативном контексту док се са друге стране скоро и не спомиње да је Француска док је њоме владао Наполеон Бонапарта за време конзулства (1799.-1804.) у којем је он најпре био “први конзул“ а од 1802. год. “доживотни конзул“, 1803. године продала такође САД-у тадашњу Луизијану, огромну територију којој је припадао цео слив реке Мисисипи и то од њеног ушћа у Мексички залив код Њу Орлеанса па северно све до Канаде.
Очигледно је да је Наполеон Бонапарта био миљеник Историје јер је први у Европи укинуо феудализам док су Романови тј. Александар II због тога што су међу задњима у својој земљи укинули феудалне друштвено-економске односе омражени у истој области људског духа. Додуше, несрећни Александар II који је владао Русијом од 1855. год. па до 1881. год. донео је фебруара месеца 1861. год. Манифест о ослобођењу сељака али је то тако траљаво, делимично и недоследно спроводио у дело да је на крају 19.06.1881. год. у Петрограду убијен у атентату од припадника тајног удружења “Народна воља“.
Сама по себи свака продаја нити је добра нити је лоша и оцена ње зависи пре свега од тога зашта су добијене паре утрошене. Несумњиво је да је Наполеон паре од продаје Луизијане употребио и за учвршћивање и одбрану револуције тј. капиталистичког система у Француској као и за рушење феудалних држава по Европи. Такође је врло вероватно да је Александар II део средстава од продаје Аљаске утрошио за исплату накнада руским аристократама за одузету земљу. У томе је основна разлика између тих двеју продаја а на основу ње и њихово различито вредновање од стране историчара.
