На узвишењу Шибови у Бањалуци налази се масовна гробница. Тачно ту су партизани после ослобођења Бањалуке, маљевима побили више од 700, а можда и 1.000 заробљених четника војводе Павла Ђуришића. Ја сам један од оних који су закопавали тела.

Овако почиње сведочење Бањалучанин Миодраг Ченић (87), који тврди да је нешто више од месец дана по ослобођењу Бањалуке, по наредби тадашњих новоуспостављених комунистичких власти, морао да закопава тела убијених четника, који су претходно заробљени током повлачења од априла до јуна 1945.

– Био је крај маја или почетак јуна 1945. године када су ми једно јутро наредили да устанем, узмем лопату и крамп и пођем од куће према узвишењу Шибови. Ја сам био најмлађи од тројице браће и мене су ухватили. Иначе, ради се о стратешком узвишењу, на Шибовима је била линија усташке одбране града где су остали њихови напуштени ровови и бункери које су користили за одбрану Бањалуке од партизана. Кад смо дошли до Шибова, затекли смо ровове пуне тела. Ширио се смрад, а на телима су се ројиле муве. Једни су били у униформама, други у доњем вешу. Сви су били изузетно млади, по 20, највише до 30 година. Затрпавали смо их земљом седам-осам дана док нисмо завршили – прича Миодраг.

Ченић тврди да тачно зна линију где су били ровови и да кости страдалих нису закопане дубоко. Он сам, каже, није присуствовао егзекуцијама, али оно што је могао да види на потврдило је приче које су колале међу народом.

– Убијени су ударцима маљем у главу. Нисам приметио рупе од метка на њима. Заробљене четнике партизани су прикупљали ту, нешто ниже моје куће у насељу Лауш, у објекту такозване качаре, где је за време рата била болница, а касније фабрика „Јадранка“, одакле су их одвели и побили на Шибовима – прича ова старина.

Миодрага, који је још увек доста виталан и само мало слабије чује, одмах смо питали оно што вероватно највише интригира све – зашто је о свему ћутао до сада?

– Тада се знало. За причу оде глава. Нико ме на то није ни морао упозоравати. Људи су нестајали преко ноћи. И тада и касније, каже Миодраг и наставља:

– Касније, кад је прошло пуно година и комунисти отишли са власти, никога то није интересовало. Нико ме до данас није ни питао. Ма кога то интересује и сада. Народу дај да поједе и попије, да оде у кафану. Али знали су сви за то. Знали, само нико није смео да прича.

Сведочење Миодрага Ченића до кога су дошли чланови бањалучког Равногорског покрета биће, кажу у овој организацији, кључно како би од градских, бањалучких власти тражили дозволу за ископавање, које би требало да буде највероватније на пролеће.

А одмах испод Шибова је гробље, познатије као партизанско.

ЏОМИЋ: ПРОШЛИ ГОЛГОТУ

Доступни историјски подаци говоре да су се четници Павла Ђуришића од краја 1944. године па све до краја рата повлачили од Црне Горе, а потом правцем Рудо – Горње Руданце – Вишеград – планина Семић – Бранковићи – планина Деветак – Олово – Кладањ – планина Коњух – Маглај – планина Озрен – Требава.

– По залеђеним планинама, без адекватне одеће и обуће, без хране и лекова, колона је пролазила кроз спаљена и опустела српска села по Босни. У селима није било живе душе. Многи су се у тим тешким условима смрзли, неки су залутали, а било је и оних који су самовољно напуштали колону и одлазили у другом правцу. Они који су ишли у правцу супротном од команде, одлазили су право усташама и комунистима под нож или на нишан. Сви су немилосрдно побијени по Босни – пише протојереј мр Велибор Џомић у тексту „Пут од Везировог до Зиданог моста“.

Ђуришића су убиле усташе у Старој Градишци са већом групом четничких официра и војника.

(Вечерње новости)

Ознаке: Četnici, Бањалука, масовна гробница