Скривеним ножем, у зору, пресекао везе. Ослабио дведест килограма, пешачио 30 километара.. – у свом Деспотовцу, Маријо Станисављевић за „Новости“ препричава детаље свог заточеништва и бекства из канџи либијске банде уцењивача.

Везан ланцима био сам готово два месеца. Отмичари су ме држали у закључаним подрумима, под стражом, без икакве везе са спољним светом. Афричка врућина била је несносна. Уцењивали су ме водом. Четири чаше дневно и то је све. У тишини, углавном без иједне речи. Схватио сам да ми спаса има само у бекству. Донео сам одлуку: бежим, па шта буде! И ето, успело ми је. Поново сам код куће.

ПОТОМАК ЧАРУГЕ

Родно место Марија Станисављевића је Ћуприја. Своје порекло по мушкој линији, међутим, вуче од чувеног славонског хајдука Јове Чаруге.
– Јасно вам је онда зашто ми није тешко пало да побегнем из затвора – уз смех каже Маријо.
– То ми је у генима оставио прадеда Чаруга.

Двадесетск килограма мршавији, али добро расположен и са осмехом на лицу, овако описује драму коју је доживео у Либији инжењер Маријо Станисављевић. Јуче, у свом Деспотовцу, он за „Новости“ препричава детаље свог заточеништва и бекства из канџи либијске банде уцењивача, која га је отела и држала готово два месеца. Његова прича не разликује се од напетих трилера, које гледамо само на телевизији.

– Волео бих и ја да је реч о филму – искрено каже.

Данас Маријо ужива у пажњи и љубави својих најближих, који су данима и ноћима стрепели за његов живот. Сваки тренутак проводи у друштву супруге Данке и четворо њихове деце. Све су то одрасли људи, што је њихову бригу само чинило већом. На улици га срећу суграђани, љубе га, честитају… Из штампе су сазнали за муке кроз које је прошао.

Наш саговорник не прикрива ништа из своје епопеје, али уз један услов – без фотографисања. Променио је колико је могао лични опис, па данас у Србији изгледа другачије него у Либији.

Не жели да, како каже, ризикује да га неко од Либијаца који су у Србији препозна на новинској фотографији. То би, истиче, тражио свако ко је осетио пакао кроз који је он прошао.

Станисављевића, који ради за међународну компанију „ВАОС лимитид“, која се бави пословима експлоатације нафте, 11. јуна отела је једна од наоружаних банди које последњих година вршљају Либијом. Њихов циљ био је да трговином Маријовом слободом изврше притисак на власника компаније, Аустријанца, иначе његовог доброг пријатеља, и тако покушају да преузму део њеног профита.

– Реч је о милионима евра који се обрћу у пословима са нафтом – објашњава Станисављевић.

– У тој борби се не бира оружје, а мој живот требало је да послужи као средство уцене на руководство фирме. Није тачно да су за мој живот отмичари тражили откуп од осам милиона евра. Толико заправо износе ненаплаћена потраживања, којих су они хтели да се домогну.

Његова драма почела је ујутро 11. јуна, када је, као и сваког дана кренуо до зграде у којој је радио и која се правом линијом налази на свега 100 метара од кампа где су становали запослени у ВАОС-у. Иако је свим радницима препоручено кретање у групи, случај је хтео да је тог јутра Маријо био сам.

– Они су ме данима пратили, чекајући згодну прилику за отмицу. Тога јутра, пришла су ми тројица младића, умотаних у мараме и са калашњиковима „на готовс“ – присећа се.

– Стрпали су ме у ауто и довезли на једну фарму, недалеко од Триполија. Убацили су ме у гепек, возили ме укруг, и вратили на исто место. Касније су ме увели у једну просторију и ланцем везали за решетке на вратима.

Отмичари су углавном ћутали. Једине две арапске речи које је могао да чује биле су „гамес“, што је значило да може да крене до тоалета, и „баден“. То је био одговор отмичара на сваки његов захтев, који је значио просто – „касније“.

СУПРУГА ДАНКА: ПАО НАМ ЈЕ КАМЕН СА СРЦА

Желим да оно кроз шта смо прошли моја породица и ја током Маријовог заточеништва у Либији, не доживи нико више – каже његова супруга Данка.
Било је тешко, али каже да ниједног тренутка није изгубила веру у чврст дух њеног мужа.
– Данас смо коначно сви добро – објашњава она.
– Камен ми је пао са срца када сам чула његов глас.
Без обзира што је у нашој амбасади у Триполију био релативно безбедан, стрепела сам.
Страх је нестао тек када сам га видела код куће.

Најтеже му је, како каже, падало безнађе у којем се нашао. Током два месеца заробљеништва, једном је претрпео и физичку тортуру. Она је била реакција на његово одбијање да „у камеру“ изговори како су руководиоци фирме за коју је радио, починили низ злоупотреба у Либији. Преживео је тада и репетирање „калашњикова“, упирање цеви у груди, држање пиштоља на надланици…

Отмичари су мењали локације. Све су биле на фармама, а Маријо је држан у оронулим просторијама, без светла и свежег ваздуха. Најтеже му је пало тамновање у другом затвору, који је у зони у којој су се водиле борбе са побуњеничким фракцијама.

– Тамо је било неописиво. Около су падале ракете, грувале експлозије. Преживео сам чак три таква напада – каже Маријо.

Током боравка у импровизованим затворима Маријо није клонуо духом. Иако везан и закључан, измучен жеђу, мраком и и врућином, ослабљен неизвесношћу, непрекидно је трагао за начином да изађе на слободу. Успео је, чак, и да стружући ногом по бетону, и уз помоћ сапуна, смакне и ланац којим му је био везан чланак.

– Данима сам вребао шансу да умакнем чуварима. Прилика се изненада указала у рану зору, пре објаве првог намаза са џамија. Стражар, који је спавао пред спољним вратима, ушао је унутра да одспава, јер је напољу било хладно.

Обичним кинеским ножем, који сам данима крио у импровизованој ћелији, успео сам да пресечем везе на рукама. Свом силином налегао сам на слабо осигурана врата. Попустила су и ја сам се нашао напољу. Заобишао сам капију и прескочио ограду. До слободе ме је делило још 30 километара.

Пут слободе, од фарме на којој је био заточен до наше амбасаде, која је једина могла да му пружи заштиту, прешао је пешке. У туђој обући, корачао је врелим асфалтом, склањајући се сваки пут када би чуо да му возило наилази са леђа.

– Плашио сам се да отмичари нису организовали потеру. Изнемогао и жедан, после готово двадесетак километара хода кроз пустињу, осмелио сам се да зауставим један камионет. Младићу који је возио рекао сам да немам паре, и да бежим из затвора. Он ме је довезао до предграђа Триполија. На растанку, извадио је новчаницу од 10 либијских динара (око осам евра) и ставио ми је у џеп. „За такси и цигарете“, само је рекао.

И после епопеје коју је прошао, Маријо Либију гледа истим очима. Повратак на афрички песак, ипак, за сада не планира.

– Лепа је то земља и упркос свему, гостопримљива. Као и било где другде на свету постоје добри и лоши људи, поштени и непоштени. У Либији сам добро упознао и једне и друге.

СРП МУ СПАСАО ЖИВОТ

Станисављевић је, пре изласка на слободу, имао још један неуспешан покушај бега, који је могао скупо да га кошта.

– Током боравка у једном од затвора на фармама око Триполија, могао сам с времена на време да изађем и прошетам около – прича Маријо.

– У околини тамнице, нашао сам боцу ауто-лака, један кинески нож и стари, зарђали срп. Сутрадан сам стражару упрскао спреј у очи, али нисам успео да откачим ланац око ноге. Он је у мене уперио пушку, спремио се да пуца, и тад спазио стари срп. Схватио је да нисам хтео да га убијем. После пар напетих момената, цев његове пушке кренула је да пада.

(Вечерње новости)

Ознаке: Либија, Маријо Станисављевић, Срби у заробљеништву, Срби у свету