Новинар Хеџис: Катастрофу са бранама у Либији је проузроковао империјализам САД

15:00 19.09.2023.

Западна интервенција из 2011. претворила је Либију из једне од најпросперитетнијих афричких земаља у земљу којом владају наоружане банде, у којој се тргује робљем, са безнадежном економијом

Катастрофа која се недавно догодила у Либији, када је вода провалила две оронуле бране, последица је америчке и западне интервенције у Либији из 2011. године, која је, наводно, почињена у име демократизације и промовисања људских права, што је ноторна лаж, пише за сајт „Комон дримс“ чувени амерички новинар Крис Хеџис, добитник Пулицерове награде, који је 15 година био инострани дописник „Њујорк тајмса“ за Блиски исток и Балкан.

„Дошли смо, видели, и он је умро“, рекла је уз смех Хилари Клинтон 2011. године, када је током америчког и НАТО бомбардовања убијен Моамер Гадафи. Наравно, Гадафи није једина жртва у Либији, земљи која је некада представљала једну од најпросперитетнијих земаља у Африци.

Либија је, подсећа Хеџис, била земља са бесплатном здравственом заштитом и образовањем, са правом на бесплатно становање, са субвенционисаном струјом, водом и бензином, уз најдужи животни век и једну од највиших стопа писмености на афричком континенту.
Сада је Либија подељена између зараћених фракција.

Ко је и зашто уништио Либију и Ирак

Хаос који је уследио након западне интервенције довео је до отимања оружја које је ускоро преплавило црно тржиште. До великог дела тог оружја дошла је Исламска држава. Цивилно друштво престало је да функционише. Новинари су забележили да се у Либији имигранти из Нигерије, Сенегала и Еритреје продају као робље.

У том хаосу је пропала инфраструктура Либије, укључујући електричне мреже, нафтна поља и бране. Коначно, када су обилне кише, изазване олујом „Данијел“, преплавиле две оронуле бране, Дерну и Бенгази, оставиле су за собом око 20.000 мртвих и око 10.000 несталих.

Утопијски друштвени инжењеринг је увек катастрофалан. То ствара вакуум моћи, који само увећава патњу оних за које утописти тврде да их штите. „Фрагментација државних механизама за управљање катастрофама погоршала је ситуацију у Либији“, признао је Петери Талас, генерални секретар Светске метеоролошке организације.

Талас је додао да би „већина жртава“ била избегнута да је постојала „нормална метеоролошка служба“, која би „издала упозорења“, после којих би се „управа за хитне ситуације могла да изврши евакуацију људи.“

Западна промена режима, спроведена у име људских права, према доктрини Р2П (Одговорност за заштиту), уништила је и Либију и Ирак.

Жртве поплава су резултат западне „хуманитарне интервенције“, која је проузроковала да служба за помоћ у катастрофама више не постоји, тврди Хеџис. „Ми (Запад) сносимо одговорност за патње Либије. После катастрофе коју смо једном направили, ми заборављамо да ове земље уопште постоје.“

Неолиберални друштвени инжењеринг

Утопијски инжењеринг је велика друштвена трансформација, готово увек насилна, којом руководе они који нас убеђују да знају истину. Ови „инжењери“ уништавају систем и друштвене институције, у узалудном настојању да остваре своју „визију“. Историја је пуна примера утопијског инжењеринга, који су спроводили јакобинци, комунисти, фашисти и, сада, глобалисти или неолиберални империјалисти.

Либија је, попут Ирака и Авганистана, постала жртва обмана које су пропагирали такозвани хуманитарни интервенционисти: Барак Обама, Хилари Клинтон, Бен Роудс, Саманта Пауер или Сузан Рајс. Обамина администрација је наоружала такозване побуњеничке снаге.

Нема званичних података о тачном броју жртава у Либији. Чак ни НАТО, после седмомесечног бомбардовања Либије 2011. године, није успео да преброји либијске жртве. Укупан број убијених и повређених вероватно износи на десетине хиљада. Од 2011. до 2020. године, забележено је 8.518 мртвих и рањених, од којих су 6.027 цивилне жртве.

„Либијска економија погођена је грађанским ратом и пандемијом ковида 19“, известила је у априлу ове године Светска банка. „БДП по глави становника опао је за 50 одсто између 2011. и 2020. године“, наводи се у овом извештају. „Економски раст у 2022. остао је низак због сталних прекида у производњи нафте.“

Извештај „Амнести интернешенел“ о Либији за 2022. исто је тако суморан: „Наоружане милиције и снаге безбедности наставиле су да по својој вољи затварају на хиљаде људи. Многи демонстранти, адвокати, новинари и активисти подвргнути су мучењу и злостављању.“

Земља којом харају наоружане банде

Извештај „Амнести интернешенела“ описује Либију као земљу којом владају наоружане банде и где су кршења људских права, укључујући отмице и сексуално насиље, нашироко распрострањена. У извештају се додаје да је „либијска обалска стража, уз подршку ЕУ, насилно вратила на хиљаде избеглица у Либију, где су били подвргнути мучењу, убиствима, сексуалном насиљу и принудном раду.“

Ово потврђују и извештаји Мисије УН за подршку Либији (УНСМИЛ).

Велики део залиха оружја из Либије пребачен је у суседне државе. У Малију је оружје из Либије подстакло побуну Туарега, која је дестабилизовала ову земљу.

Оружје из Либије је довело и до дуготрајног рата између владе Малија и џихадиста, изазивајући још једну француску војну интервенцију, са око 400.000 нових избеглица. Оружје из Либије је стигло и у друге делове Сахела, укључујући Чад, Нигер, Нигерију и Буркину Фасо.

Беда и покољи, који су се Африком проширили из раскомадане Либије, резултат су наводне борбе за демократизацију и промовисање људских права.

Прави мотиви за злочине

Изговор за напад на Либију је био то што је Гадафи наводно желео да покрене војну операцију за гушење побуне у Бенгазију, која би довела до цивилиних жртава. У томе има исто толико истине као и у оптужбама да је Садам Хусеин располагао са оружјем за масовно уништење.

Како каже Хеџис, ни Гадафи ни Садам Хусеин нису постали мете због оног шта су урадили свом народу, већ зато што њихове државе имају велике резерве нафте, које су се налазиле ван контроле Запада.

Осим тога, и један и други су потписали су нафтне споразуме са Кином и Русијом. Такође, Гадафи је омогућио руској флоти приступ луци у Бенгазију.

Сидни Блументал, дугогодишњи саветник председника Клинтона, известио је о својим разговорима са француским обавештајцима о стварним мотивима француског председника Николе Саркозија да интервенише у Либији. Блументал тврди да је Саркози тражио „већи удео од либијске нафте“, поновно успостављање војне моћи Француске и крај Гадафијевих покушаја да истисне Француску из франкофоне Африке.

То су били „злочини“ Гадафија у Либији. Стварни злочини Запада увек остају скривени иза блиставе реторике о демократији и људским правима.

Зверски ратови САД

„Амерички експеримент“, који је изграђен на ропству, започео је геноцидом против Индијанаца.

Наративи о Другом светском рату, који служе као оправдање за интервенције, представљају голу лаж, додаје Хеџис. СССР је уништио немачку армију много пре него што су се Американци искрцали у Нормандији. Американци су сурово бомбардовали Немачку и Јапан, убијајући на стотине хиљада цивила.

Рат у јужном Пацифику био је зверски, обележен невиђеним расизмом, мучењима и рутинским погубљењима затвореника. Атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија представља још један стравичан ратни злочин.

САД рутински уништавају државе, које потом подлежу национализацији америчких и европских корпорација, као у Чилеу, Ирану и Гватемали. Такође, Вашингтон је подржао геноциде у Гватемали и Источном Тимору. Мало тога у америчкој историји може да оправда тврдњу о „јединственим америчким врлинама.“

Штампа минимизира или сасвим игнорише злочине које су САД починиле у Ираку, Авганистану, или Либији. Будући да САД не признају Међународни кривични суд, ниједан амерички лидер до сада није одговарао за ове злочине.

Морални банкрот либералне класе

Заговорници људских права постали су део империјалног пројекта. Ширење америчке моћи, као што они тврде, представља снагу која се „бори за добро“. Они заступају доктрину Р2П, усвојену 2005. на Светском самиту УН, према којој се од држава се тражи да поштују људска права.

Уколико се та права крше, САД и њихови савезници могу да интервенишу. Мигел д’Еското Брокман, бивши председавајући Генералне скупштине УН, упозорио је 2009. да Р2П може бити злоупотребљен „како би се оправдале произвољне и селективне интервенције против других држава.“

„Од краја Хладног рата, идеја људских права је претворена у оправдање интервенције САД“, пише Џин Брикмонт у књизи „Хуманитарни империјализам: Коришћење људских права за продају рата“.

Кредо ових хуманитарних интервенција је крајње селективан. Саосећање се проширује на „достојне“ жртве, док се „недостојне“ игноришу. Војна интервенција је била добра за Ирачане, Авганистанце или Либијце, али не и за Палестинце.

Људска права су наводно света, уколико се говори о Куби, Венецуели или Ирану, али су ирелевантна у америчким казненим колонијама. Прогон дисидената и новинара је злочин у Кини или Русији, али не и уколико су мете Џулијан Асанж ичи Едвард Сноуден.

Утопијски друштвени инжењеринг увек проузрокује катастрофе. То ствара вакуум моћи, који повећава патње оних за које утописти тврде да их штите. Морални банкрот либералне класе је потпун. Либерали су проституисали своје наводне вредности, закључује Хеџис. Неспособни да преузму одговорност за покоље које изазивају, они траже још разарања како би тобоже спасли свет.