Светозар Филиповић, последњи Дражин равногорац, о четницима, партизанима, Енглезима (3): Из затвора у Боки спасао га немачки официр кога је заробио у Горњем Милановцу. У Црној Гори „служио“ као лажни жандарм.

Дражин четник број 27, Светозар Филиповић, у исповести за “Новости” наводи да се Дража Михаиловић са својим штабом вратио из Црне Горе у Србију маја 1943. Светозарева јединица из Србије, тада под командом Калабића, са око 200 људи, кренула му је у сусрет на Тару где су се сукобили са Немцима. Четници су заробили четворицу Немаца, а ови су им вратили тако што су у Заовинама одмах похапсили преко 100 сељака претећи да ће их стрељати ако се војници Вермахта не пусте. Морали су да ослободе заробљене и поново су се вратили у Шумадију. У селу Средње Добрње у јуну срели су Чичу са штабом.

СУСРЕТ СА ПИЛОТИМА

Током првих дана операције “Халијард” у Прањанима, Светозар се дружио са спасеним америчким пилотима. Сећа се имена Смита, Фернмана, а нарочито Србина Рајачића који је летео у америчкој војсци и био оборен изнад Србије. Вели да су говорили и заклињали се како Србима никада неће заборавити што су их спасавали. – Био сам и прошле године у Прањанима на обележавању 70 година од операције – прича Филиповић. – Нисам могао да не “покварим” славље, него сам пришао пилоту Џону Капелу који је данас председник Фондације мисије Халијард. Он је дошао лане испред Американаца на Галовића пољану. Питао сам га: – Зар се тако враћају дугови? Шта вам је било криво дете на ноши у Батајници и девојка на мосту у Трстенику? Било је непријатно и мени и њему.

Тај сусрет, вели Филиповић, никада неће заборавити. Наиме, у колиби у којој је био Дража, затекао је свог првог командира са Равне горе, водника Божу Петровића. Док се поздрављао и “питао” са њим, слушао је жучну свађу између пуковника Михаиловића и енглеског пуковника Вилијема Бејлија, тада заповедника енглеске мисије при четницима, која се одвијала у другој просторији.

– Како сам чуо, пуковник Бејли је од Чиче тражио да се обавеже у име Србије да ће сваку војну помоћ коју током наредног периода добије од Енглеза, Србија морати да врати наплатом из наших рудника – сведочи Филиповић. – Пуковник Михаиловић је беснео и није хтео да чује за такву уцену у тренутку када су Срби главама плаћали сваки метак испаљен на Немце.

Наш саговорник истиче да је пуковник Бејли одлично говорио српски језик, јер је пре рата био директор рудника Трепча и живео је у Косовској Митровици. Филиповић још наводи да је после ове свађе по равногорце све кренуло наопачке. Помоћ у оружју су почели да добијају искључиво партизани, а све војне акције четника против Немаца, на Радио Лондону су почеле да се приписују Титу.

Када се Филиповић присећа ратне 1943. наводи озбиљне борбе од 21. јуна на Руднику са партизанима. Четници су се 27. августа у Страгарима, под командом Калабића, борили са Немцима који су отимали сељацима жито, месо и вуну. Са СС војницима су тада у срцу Србије били муслимани из Ханџар дивизије из Санџака. Крајем августа Немци и Бугари су напали четничке положаје на Руднику мислећи да је Михаиловић тамо…

У јесен 1943. Филиповић се нашао у Прањанима, где се по наређењу Михаиловића правила полетно слетна писта за прихват савезничких летелица које је требало да покупе спасене америчке пилоте. Они су лета те године масовно били обарани летећи на Румунију да бомбардују нафтне инсталације Немаца.

– Ту сам се поново срео са Фрањом Сеничаром, старим другом и морнаричким машинцем – присећа се Светозар. – Први задатак нам је био да поправимо стари ваљак за равнање писте коме су отишле карике. Једва смо поправили ову једину машину и тако је кренуо “Халијард” крајем 1943. Први авиони који су долазили, накратко би слетели не гасећи моторе. Америкаци би ускакали у њих док смо им ми махали. Изнад транспортера кружила би два америчка ловца као заштита.

Ратни пут Светозара Филиповића потом је одвео у Боку Которску. Крајем 1943, у децембру, добио је наређење да се јави у Торник у заселак Бобија на Азбуковици, у штаб Драже Михаиловића, одакле је група краљевих морнара требало да се пребаци на море. Поред Чиче тамо их је сачекао капетан бојног брода Владимир Шашкијевич, некадашњи заповедник брода “Дубровник”, командант морнаричке базе Арсенал и један од најугледнијих краљевских морнаричких официра. Групи од девет морнара прикључила се и група енглеског пуковника Бејлија који је намеравао да се подморницом врати у Британију.

До Боке су путовали месец дана крећући се од четничког одреда до четничког одреда. Ишли су кроз Босну, Херцеговину и Црну Гору. Имали су сукобе са партизанима и са Немцима.

ЧЕХ ВЕЛИКОГ СРЦА

Светозар каже да за своје избављење из болнице у Зеленици дугује немачком поручнику Чеху Томасу, кога су као поручника Вермахта ухапсили у првој бици за Горњи Милановац. Овај немачки официр је потом отишао са Дражом у Црну Гору и 1941. постао Тома Радовановић. Тамо се опет прикључио Британској обавештајној служби која га је наместила за шефа жандармерије у Херцег Новом после капитулације Италијана. Сусрет са ратним другом, како прича Светозар, збио се пар ноћи пре него што ће кренути пут Италије, поред куће Николе Вуковића где се крио. – Када сам изашао у полумрак испред старе цркве, у сенци ме је чекао човек и обратио ми се речима:
Ми се морнар знамо – прича Филиповић.
– Одмах сам препознао Томаса. Доцније ми је командант Шашкијевич испричао да је он био једна од главних спона Драже и савезника на мору.

 – Када би пригустило, пуковник Бејли би вадио капу енглеског официра и стављао би је на главу – сећа се Светозар. – Питали смо га што то ради, а он је одговорио да га то чини сигурним. Објаснио је да га капа енглеског официра, у случају да га Немци заробе, штити од стрељања за шпијунажу.

Пошто су испод Груда укрцали Бејлија и двојицу наших официра у подморницу, група Владимира Шашкијевича нашла се подно Оријена. Добили су лажне легитимације црногорских жандарма, а Шашкијевич је тада по Дражином наређењу формирао Поморску обалску команду. Они су имали задатак да спреме терен за евентуално искрцавање савезника.

Према наређењима, требало је да извиде поступке немачке војске која је после капитулације Италијана преузела војне поморске инсталације и минирала их.

Филиповић каже да није дуго служио у овој јединици, јер је рањен у првој борби са Немцима на Оријену, када му су му рафали поломили и руку и ногу. Спасло га је што је био у жандармској униформи и тврдио да је пуцао у Немце мислећи да су партизани. Немци су га пребацили у болницу у Зеленици, а један Црногорац, који га је убацивао у немачки камион, пристао је да сакрије Филиповићеве фотографије из џепа блузе са Дражом и Калабићем.

Како даље сведочи, у болници је оперисан, али је након неколико дана у болницу стигла специјална полиција да га ислеђује. Бекство из болнице организовао му је болничар, бивши водник краљевске војске Љубо Чубриловић.

Он га је током ноћи низ болничке чаршаве спустио са спрата болнице у двориште где је чекала мазга. Одведен је у породицу Адама и Стојана Песторића у Зеленици, а петнаест дана касније мотоциклом је пребачен у дом Стевана Траживука из Херцег Новог.

– Очигледно је било да је савезничко искрцавање у Боки пропало и октобра сам добио наређење свог команданта Шашкијевича да са њим напустим земљу – сећа се Светозар. – Дана 13. октобра узели смо трабакулу извесног газде Балића и испловили из Боке. Поподне, код Барија нас је прихватила енглеска корвета. Од нас 19, Шашкијевича, Сеничара и мене Енглези су одвојили у посебну зграду и испитивали шта смо радили са Дражом на Равној гори.

Светозар се потом обрео у Ла Валети на Малти, где га је примио капетан корвете Јосип Саксида који је командовао тадашњом Краљевском морнарицом. Пребачен је у болницу на нове операције јер су му кости погрешно зарасле. Када су се 7. августа у Ла Валети краљеви војници изјашњавали да ли хоће да се врате у земљу, по договору Тито-Шубашић, или да узму неко друго држављанство, Филиповић је био уз оних 400 (од око 1.100) који нису хтели у земљу. Предомислио се накнадно, у логору у Италији, где је поверовао да му комунисти неће ништа “јер није окрвавио руке”.

Почетком априла 1946. илегално је прешао у Југославију и сео у воз у Словенији. Већ у Дивачи је ухапшен и преко годину дана био у затвору. Када је 1947. стигао кући, сва имовина му је већ била одузета. У Титовој Југославији хапсили су га 17 пута јер је причао шта је и како је било на Равној гори.

(Вечерње новости)

Ознаке: Други светски рат, Равногорски покрет, Светозар Филиповић