Прочитај ми чланак
Ехо са приватних универзитета – да се дипломе стичу без превише знања – стигао је до државних факултета, те је међу младим академцима створена општа коалиција за нерад, док се професори баве политичким и партијским активизмом
Универзитет је одувек био политичка учитељица живота и регрутни центар за будуће кадрове. Тако је било код краља, тако је било код Тита, тако је било код Слобе и Мире. И тако је било у фазама слобизма и постслобизма. Како су сада ови последњи, припадници такозване демократске елите, по сили инерције остали на водећим управним функцијама у државним храмовима знања, поставља се питање: имају ли превирања на два кључна факултета за производњу елита – Филозофском и Факултету политичких наука у Београду – икакве везе с прерасподелом политичке моћи?
Што би рекао друг Маркс, то је већ дијалектичка синтеза теорије и праксе. Разуме се да садашње политичке вође нерадо посматрају како будуће гласаче васпитавају професори махом опозиционо оријентисани. Али, неколико саговорника „Политике” који припадају управо том опозиционом микроблоку, незванично је признало да се, осим што Вучић, па и Дачић, свакако нерадо посматрају ко им учи партијску младеж, на Београдском универзитету (БУ) дешава нешто далеко канцерогеније од евентуалне Вучићеве намере да промеша деканске и професорске карте.
Наиме, ехо с приватних универзитета – да се дипломе стичу без превише знања – стигао је до државних факултета, те је међу младим академцима створена општа коалиција за нерад! Талас обезвређивања знања, које се може чак и егзактно приказати једначином „што више учимо, то смо веће будале”, освојио је амфитеатре и два факултета, као места где су се увек постављали шири друштвени циљеви. То готово да је постала друштвена законитост: да факултети постају центри студентског и професорског егоизма.
Испоставља се, тако, да је пребијање декана ФПН-а професора Илије Вујачића отворило ормане из којих испадају костури из престижног академског места за стварање будућих политиколога, новинара и дипломата: од секс-скандала, преко политичких битки за превласт, до доласка на предавања с телохранитељима и све до јавне тајне како су клановске интересне битке међу професорима толико изражене, да је неколико пута мало недостајало да неке од водећих фигура заврше у најтрачерскијим рубрикама или црној хроници.
Општа хајка на Мићу Мегатренда, власника највећег приватног универзитета у Србији, заклонила је бар на извесно време државне факултете, стварајући опсену да, осим оног крагујевачког, постоје места којима се можемо поносити као енклавама у које није допрла поплава незнања, баналности и конформизма. Зашто дакле, учити, ако ће студентарија лако дипломирати на приватном факултету, учланити се у странку и одмах добити лепо плаћени посао?
Мудро и научно доказано, зар не? Можемо ли, отуда, осудити нашу младост која стоји на Монт Евересту непрочитаних књига? Шта ће им знање? Да би испали најглупљи у друштву? Зашто би наша деца ерудицију мењала за партијску промоцију, ако већ виде да се и њихови професори баве управо овим другим?
Отуда је створен антиидеолошки пакт младих марксиста и националиста на Филозофском факултету, који заједнички држе под контролом амфитеатре, заборављајући како треба разликовати две ствари: револуцију и учење.
Вођени идејом да је знање јавно добро које се конзумира на рачун других, побуњеничке групе с Филозофског не схватају да им нико више никада неће вратити испитни рок из новембра 2014. године. Чегеваристи који дижу буне, али не гину, уједињени с великосрбском екипом напредне омладине, уместо праведнијег друштва траже револуционарну ренту! Они не схватају како је учење, једноставно, само – учење. И револуција је само – револуција.
Економиста Миодраг Зец, професор на Филозофском факултету, сећа се како је 1997. године, у време масовних уличних протеста против Милошевића, држао наставу и поред неслагања својих колега професора, тачно од 10 до 12 сати. Потом је пуштао студенте да излазе напоље и вичу колико год хоће и шта год хоће, против Слободана Милошевића.
Исто мисли и сада. Дакле, прво нека набубају градиво, па нек’ се онда до миле воље боре за своја права.
Али, то је тежи пут. Много је лагодније на магистрали незнања! Суочени с чињеницом да се одјек с приватних факултета чује у њиховим амфитеатрима, декани уместо форсирања ексклузивности и луцидности, подстичу популизам, уједињени с представницима младих партијских кадровика у студентским форумима!
То, заправо, подразумева опште снижавање критеријума знања потребног да се прође испит. О количини неопходној за десетке, излишно је говорити. Омекшавање критеријума, сведочи саговорник с једног факултета у Београду, уговара кандидат за будућег декана, док са супротне стране има партнере с истим интересом. То су студентски представници који се, иначе, управо питају за будуће кандидате за декане.
Али, како обично студентским парламентима владају партијски момци и девојке, то је нови сплет политичко-научног модела теорије игара. Наиме, тада професор у борби за титулу декана чини уступке студентима, док студентске групације потом врше притисак на професоре.
Дакле, декани хоће свој тип моћи, партијска студентска пешадија жели инсталацију у студентски парламент, или томе слично, чиме се ствара интересна коалиција, где, да буде јасно, нема превише љубави. И млади студенти и искусни професори вођени су заводљивим, огољеним интересом. То је друштвена, финансијска и потом, на врху пирамиде, политичка моћ!
Када се одвијају избори за декана, студентски парламент подржава свог професора. Пошто су клинци тако показали моћ пред својим студентским бирачким телом, они добијају поверење студената и улазе у студентске форуме, а декан у своје одаје. Тиме се интересна коалиција институционализује.
Пошто је студентска формација сада легализована, уместо да решава праве проблеме студената, они, као организација, заправо лансирају проблеме који се препознају као интереси свих студената.
Декани, разуме се, не желе осипање с факултета, како сви не би одлазили код газда Миће и конкуренције, тако да се захтеви за спуштање критеријума све гласније шире зборницом.
Строги професори који задржавају колико-толико правичне критеријуме, налазе се први на удару. Уколико, међутим, профани покажу чврстину карактера и вољу духа, студенти се организују преко друштвених мрежа, стварајући тајне групе који су мозгови читаве операције рушења репутације рогобатних профана!
Такви професори се таргетирају, те се на друштвеним мрежама могу препознати неке од таквих хајки: Не даш шестицу? Па ти мора да си сишла с тротоара!
Али, истине ради, пре него што наступи артиљеријска паљба по друштвеним мрежама, следи опомена управа факултета непослушним професорима који их неформалним каналима убеђују да попусте. Када то не успе, онда се праве професорске коалиције на већима, где се непослушни професори ломе прегласавањем. Дакле, ако не спусте критеријум, њихов предмет ће бити изборни, или ће се довести научни радник који је склон компромису.
У вртлогу економских и финансијских интереса, готово да звуче идилично скандали који трају још из социјалистичког периода. Некада се ишло у Приштину и Скопље по диплому, па је важила девиза:
– Не дао Бог да те оперише хирург с дипломом из Приштине!
Међутим, нушићевски синдром, да оним „др” засењујете простоту, готово да је уздрмао владу Александра Вучића одмах по њеном формирању, када су спорни докторати др Небојше Стефановића и др Синише Малог постали централна тема јавних дебата, пошто је др Мића већ претходно страдао на академском бојишту.
Социолог др Јово Бакић, професор на Филозофском факултету у Београду, каже да то што су приватни универзитети катастрофа не значи да су државни идеални. Ниподаштава докторат министра полиције, каже да је „нажалост” Синиша Мали докторирао на Београдском универзитету и брани право универзитетског професора да се бави политиком.
– Право је сваког човека, па и универзитетског професора, да се бави политиком, да улази у странку… Оно што ја не смем да радим, то је да агитујем на неку политичку странку на предавањима. Не смем да се бавим дневном политиком, док им предајем свој предмет социјалне политике. Политичност је нешто што мора да буде одлика сваког умног човека, али странчарење и бављење дневном политиком не сме да буде нешто чиме ће се универзитетски наставник бавити – прича Бакић.
Међутим, ни он, као ни Владимир Павићевић, доцент на ФПН ангажован на предметима Историја политичких теорија, Политичка култура, Политика отпора и теорија грађанске непослушности и заменик председника Нове странке чији је лидер бивши премијер Зоран Живковић, не могу да исцртају тачну линију која их раздваја на Бакића и Павићевића – професоре и Бакића и Павићевића – политичке активисте. На којој ваги они, заправо, могу измерити где престаје њихово ангажовање у науци, а где започиње њихов рад у политици и колико њихови студенти уопште препознају шта је то академско, а шта политичко градиво, односно, такозвано странчарење на универзитету?
Управо су због те нејасне поделе између професора као „научних” и „политичких” радника, током деведесетих година, многи предавачи, чланови СПС-а, ЈУЛ-а, па и сада поново актуелни Војислав Шешељ, били изложени изузетно оштрој јавној критици њихових колега који су припадали – супротним политичким опцијама. Управо је тадашњим члановима универзитетске левице жестоко замерано на партијској агитацији на факултету и прогону опозиционих професора. Ипак, треба признати да тадашњи представници Слобине, Мирине и Шешељеве научне мисли на универзитетима нису скривали своје амбиције да кадрирају и васпитавају студенте, што је резултирало ригидним Законом о универзитету.
Али, одмах по паду Милошевића, предавачи који су махом припадали партијама ДОС-а заузели су места њихових претходника, тако да су се сложене улоге професора и партијских активиста, пажљиво спаковане у истој особи, током протеклих година значајно промениле. Уз опаску да су професори такозване демократске опције своју дугогодишњу политичку агитацију на факултетима маскирали различитим мантрама о демократији, заштити људских права и европским вредностима.
Професор Павићевић тако не крије да су све његове активности у јавној сфери прожете његовим „грађанским статусом”. Он је почео на том факултету као асистент на којем је био ангажован актуелни декан професор Илија Вујачић.
То што је Павићевић универзитетски наставник није и не може бити препрека његовом политичком ангажовању, сматра он. То је његов став. Као и то да „једна страшна тензија у друштву која се одражава политичком вољом владајуће елите, свој доказ има и у академској заједници”. Укратко, доцент Павићевић немире на два друштвена факултета приписује – властима.
Али, с обзиром на то да факултети махом припадају опозиционо расположеним професорима, разуме се да они не желе да одступе. Чак је и атмосфера у јавном простору таква да они сваку критику сматрају фатвом коју је власт, из неке заседе, упутила ка њиховом делу. Па макар и о државном трошку, на ФПН-у, на предмету, Политика отпора и теорија грађанске непослушности, гостује лидер Канваса Срђа Поповић, некадашњи отпораш. Професор Павићевић је, такође, бивши отпораш.
Следи ли, дакле, нова прерасподела власти и моћи на БУ? Како год се завршило, треба одати признање једном човеку од кога се то најмање очекивало. То је Зоран Живковић, с дипломом београдске Више економске. Он нема факултет, али није трчао да купи или фалсификује диплому. Учинио је нешто паметније. Узео је сараднике с дипломама.
(Политика – Александар Апостоловски)
