Пре две седмице, чим преузеше председавање СЕ (Савет Европе) најавише Хрвати да ће приоритет њиховог делања бити побољшање заштите мањина,те одмах потом видљиво испољише своју пословичну „љубав“ за Србе!

Тако усред Ђакова (које се увек намерно везује за име бискупа ЈЈ Штросмајера), преко ноћи освану графит „ ЈЕ*АТ ЋЕМО СРПСКУ ДЈЕЦУ“, као понајбољи доказ намере за мирољубиву сарадњу и најављивани „напор“, да се београдском колаборантском режиму помогне у узалудној намери његовој да буде примљен у „породицу срећних народа“ која се видљиво распада, упркос бројних лажних оповргавања тог неумитног процеса.

Намерно ћорава, ЕУ ни ову безобразну хрватску провокацију неће „видети“, а бројни београдски другосрбијанци једва ће дочекати да „разјасне“ да је то само очекивана последица „Милошевићеве агресије на младу хрватску државу“, која је ипак намерно започела терористичке нападе на ЈНА и српску милицију, који се нису хтели „демократизовати“ по НАТО захтеву који се мора одмах извршити, иначе следи терапија „нешкодљивим“ уранијумом.

Међутим, овако испољена „љубав за српску децу“ има своју предисторију које се многи не желе сетити, али историја служи за потсећање, а мудрима и за наук!

Када је надбискуп загребачки Антун Бауер (организатор Првог католичког концила 1900.године уз учешће 5000 делегата!) почетком августа 1914.године лично изволео благосовити постројену 25.домобранску пуковнију 42. дивизије КуК казнене експедиције у касарни Реметинец, притом позивајући домобране да „освете крв Фердинанда и Софије“, био је то заправо благослов франковцима да слободно почине злочине над српском децом, женама, старцима и рањеницима, свима који не могу да се одбране, јер они само „освећују проливену владарску крв“, а не чине ратне злочине, зар не?

Тако ће загребачка Двадесетпета радо кренути, у свој злочиначки поход певајући – „Смјело напријед преко Дрине, ој хрватски храбри сине“ … – док их загребачке госпођице обасипају цвећем, машући црно-жутим заставицама, тадањим државним обележјем Двојне монархије, а на бројним надлештвима висе мађарске тробојке, јер су били део угарског територија.

Сама ратна застава хрватске Двадесетпете била је мађарска, а хрватски повиестничари о њој говоре као о најхрватскијој!

У строју те злочиначке формације, газио је адвокат Влатко Мачек, резервни капетан и командир чете својих Загораца, и подофицир Јосип Броз, будући „најмилији син свих наших народа и народности“ у другој Југославији, полазећи да свете крв Фердинанда и Софије, ни не слутећи да ће упливисати на српску судбину у заједничкој држави, нарочито у другом злочиначком испољавању хрватске љубави за српску децу!

„Најдражи син свих народа и народности“ напрасно је „заборавио детаље“ свог рата у Србији, никако и никада у својим сећањима дотичући се сцене, да је као кера бежао пред рафалном паљбом митраљеског одељења потпоручника Драгољуба Михаиловића у новембру месецу 1914., али је зато педантни Мачек као емигрант у Америци после Другог светског рата, објавио своја ратна сећања, детаљно описујући страшне сударе са српским браниоцима, и нарочито страх од српских четника,те је тако заправо описао и ратни пут Јосипа Броза у Србији те 1914.године, где је за испољену ревност одликован „малом сребрном колајном за храброст“, коју су царски хрватски војници називали „таперкајтмедаља“(изворно Тапферхеитмедаље)!

Љубав за српску нејач изражена је код домобрана одмах по преласку Дрине и доспећу у Мачву, те су стравични трагови ове љубави понајбоље видљиви у сувим статистичкикм бројкама, које неумољиво казују учинак те љубави! По попису становништва из 1910.године, Подриње је имало 242420 становника, а десет година касније 186627 хиљада. Број мушких смањен је за 57968, а женских за 18738 хиљада. Ако су мушкарци и гинули у рату као војници, жене су већински биле жртве „хуманиста из лијепе њихове“.

Аустроугарска окупациона управа, извршила је попис становника у јулу 1916.године, и утврдила да шабачки округ има 57968 становника мање него ли по поису из 1910.године.

Анри Барби и Џон Рид, као новинари, у својим су текстовима описали детаље те хрватске љубави, те се тако бележи да је у селу Дубље код Шапца затечено у једној кући шесторо заклане деце, а у суседној кући, на столовима поређано четворо деце са отсеченим главама, уредно стављеним поред њих, а петом глава виси на кожи, и тако редом …..

Храбри хрватски соколови, редовно су узимали мајке са малом децом,терајући их испред седе као живи зид, јер су од српских четника пунили гаће, а рањенике и таоце затварали у цркве, доносећи сено и палећи заточене, што су цинично називали „кађење“!

Уместо заслужене казне за овакве стравичне злочине, заједничка држава их је прихватила као своје, те се тако код Хрвата зацари веровање да смеју да чине злодела над Србима, а неће битти кажњени, што је нажалост одмах потврђено у Другом светском рату када су као народ починили злочин геноцида над Србима у самопроглашеној НДХ, савезници нацистичке Немачке, док је сама Србија била немачко окупационо подручје, где окупациона управа располаже свим, па и људским животима.

У својој држави НДХ, испољили су Хрвати изразиту љубав наспрам српске деце, дотада невиђену у Европи,те су наком акције „пацификације четника“ у Западној Босни, отерали у наводне „сабирне“ логоре око 90000 цивила. Тако су многобројна српска деца доспела у дечје логоре, јединствен фашистички изум који је дело хрватских заљубљеника, где су часне сестре биле неговатељице српске нејачи, притом вршећи злочина над њима, о чему су преживела деца сведочила као одрасли! Драгоје Лукић, и сам дете -логораш, посветио је своја истраживања опису тих злочина, за које није уследила правична казна злочинаца, опет у име братске љубави, која је Србима нашкодила толико, да су тек после две деценије из појединих српских села у Поткозарју испратили прве регруте!

Али, зато је аустроугарски подофицир Јосип Броз изјавио на Бањици, после одржане параде у октобру 1944.године, да се у Србији НОВ има понашати као у окупираној земљи, те су дојучерашњи домобрани, легионари и усташе, опет смели да чине злодела. Као „ослободиоци“ прогонили су делове формација ЈВуО, те су читава села прогањана као наводни четнички јатаци, а хрватски синови су тако наставили трагом својих очева.

Деведестих година прошлог века,њихови унуци су наставили то уходано породично злочинство, вршећи етничко чишћење западних делова РСК и делимично и Поткозарја, али сада под заштитом НАТО и ЕУ, опет уз благослов „цркве у Хрвата“ и самог Ватикана, те се стога Хрвати и осећају тако опуштено спокојни, док отворено изражавају своју „љубав за српску децу“!

СРАМНИ ПОТЕЗ Коначно се огласио Хрват који је ПЕСНИЦОМ УДАРИО капитена Србије! https://t.co/VGjSK7odiK

— СРБИН инфо (@srbininfo) July 29, 2018

Притом и не помишљају колико се гнева накупило у Србима, па не дај Боже, да се изненада укине ловостај на хрватске злочинце који траје већ век цео, а они се опијени својом „славом“ упуте у још једно „освећење владарске крви“ преко Уне или Саве, тешко да би неко успео да задржи Србе да не понове лекцију коју су хрватски домобрани добили на Церу 1914.године, када су уместо радосне корачнице питали уплашене сељанке — „Казуј стрина, гдје је Дрина “ – притом панично зверајући око себе у очекивању страшних српских четника, који се разложно свете, али не чине злодела над рањеницима и заробљеницима!

Извор: anfor.org

Објавио: Србин.инфо