Pročitaj mi članakKljučno je pitanje kako će Peking tumačiti uspon treće uzastopne vlade u Tajpeju koju predvodi stranka koja zagovara nezavisnost. Hoće li Peking povisiti uloge? To je veliko pitanje
Према тајванском изборном закону, кандидат који добије највише гласова побеђује на изборима по принципу „победник добија све“, те је у извесном смислу спорно да је садашњи потпредседник Вилијам Лај из Демократске напредне странке (скраћено ДНС) постао новоизабрани председник иако је добио свега четрдесет одсто од укупног броја гласова.
ДНС је такође претрпела губитке на скупштинским изборима, изгубивши већину у законодавном телу које броји 113 чланова, те су сада по броју мандата иза Националистичке странке (Куоминтанг). У ствари, то је изборни резултат сличан оном у Француској или Бразилу, с тим изузетком да су и Емануел Макрон и Лула да Силва добили већину гласова у другом кругу председничких избора.
Овакво цепидлачење може да делује ирелевантно, али постоје „локалне специфичности“ око Тајвана које чине сложенијом ситуацију око недељних изборних резултата.
Велико питање
Кинески председник Си Ђинпинг је назначио као циљ „национално подмлађивање“ што би Пекинг требало да оствари до половине века – између осталог и подвођење Тајвана под контролу, односно поновно уједињење Кине, део је те подмлађивачке визије. У свом новогодишњем обраћању Си Ђинпинг је инсистирао да је „уједињење отаџбине историјска неминовност“. Према овом наративу, континентална Кина и Тајван су раздвојени у извесном временском тренутку зато што је Кина била „слаба нација“, што је проблем који се може разрешити када се оствари „подмлађивање“. Стога, ово питање је у сржи легитимности кинеске Комунистичке партије.
С друге стране, Лај и ДНС виде Тајван као независну државу, док две главне опозиционе странке, чији су кандидати успели заједно да окупе шездесет одсто гласача на недељним изборима, не деле ово гледиште. Куоминтанг, странка која је наклоњена Пекингу, противи се тајванској независности и заговара „прагматичан“ дијалог док други супарник, Тајванска народна странка, предлаже сарадњу са Пекингом и одржавање мира.
Укупно узев, већи део тајванске јавности не иде толико далеко да инсистира на независности државе и склонији је путу дијалога и сарадње са Пекингом, уместо сукобљавању. Уистину, неки аналитичари на Тајвану процењују да резултати скупштинских избора могу на крају да отворе пут за политике које заговарају повећану сарадњу са континенталном Кином, као што је умањење ограничења за студенте из НР Кине и чак промовисање узајамне комуникације.
Није изненађујуће да је Пекинг изузетно критичан према Лају, који је једном приликом себе описао као „прагматичног делатника у прилог тајванске независности“ и чији је кандидат за потпредседника такође позната личност у Вашингтону, где је служио као де факто тајвански амбасадор у САД.
Суштина ствари је да питање Тајвана сеже у само језгро ширег геополитичког ривалства између САД и Кине. Другим речима, кључно ће бити како ће Пекинг тумачити успон треће узастопне владе у Тајпеју коју предводи странка која заговара независност, ДНС. Да ли ће Пекинг осећати потребу да повиси улоге? То је велико питање.
Недељно гласање сасвим сигурно ће определити не само тајванску политику према Пекингу у наредним годинама, већ и геополитичке односе у азијско-пацифичком региону и америчко-кинеске односе. Војне напетости већ су у успону. Под Лајем, који ће преузети председничку дужност у мају, Вашингтон ће без сумње наставити да третира Тајван као „сличномислећег“ партнера. То ће, заузврат, закомпликовати крхке америчко-кинеске односе.
Свако затезање америчко-кинеског ривалства може само да повећа стратешку вредност Тајвана за Вашингтон, који ће у сваком случају наставити да игра на тајванску карту против Пекинга, пошто је то за Вашингтон игра са ниским улогом и великим повратом – барем за сада.
Рукавица бачена у лице
Интернационализацијом тајванског питања, које је суштински кинески унутрашњи проблем, и разглашавањем пропагандне кампање против такозване пекиншке асертивности у региону и шире, САД су бациле рукавицу у лице кинеским дипломатама, који се олако етикетирају као „вучији ратници“ уколико жешће реагују. Може се рећи да ова стратегија доноси користи све док амерички азијско-пацифички савезници, Јапан, Аустралија, Јужна Кореја и Филипини, који зависе од вашингтонских безбедносних гаранција, као и у мањој мери њихови НАТО савезници, осећају притисак да прате вашингтонско вођство у вези са тајванским питањем под плаштом „колективне безбедности“.
Суштина је у томе да Вашингтон схвата како је нереалистично и тешко да САД самостално одговоре на кинеску националну материјалну моћ и да је потребно да мобилишу средства својих савезника и истомишљеника како би оснажили „колективно одвраћање“. У ствари, шеф спољне политике Европске уније Жозеф Борељ позвао је прошле године европске морнарице да патролирају у Тајванском мореузу како би „показале европску посвећеност“ овом региону.
Међутим, занимљиво је да државе Глобалног југа – такозвана „светска већина“ – остају непоколебљиве и нису спремне да ризикују своје односе са Кином због Тајвана, те ни најмање нису заинтересоване да заузму страну у америчко-кинеском ривалству.
Пекинг зна да се у оносу на Тајпеј налази у надмоћном положају, да Лај располаже са ограниченим бројем повољних могућности, те да му је маневарски простор веома сужен. Може се рећи да за Пекинг представља изазов питање како да покаже своје жестоко незадовољство, а да се не упусти у рат. То ће можда захтевати неке нове начине деловања, при чему ће циљ бити да, чинећи то, не гурне регионалне савезнике САД још чвршће у америчко наручје.
Према почетној реторици, изгледало је да Пекинг није сигуран како да реагује на победу ДНС. Пуни кинески одговор могао би се одвијати током више месеци или година, али велика је вероватноћа да тајвански избори не могу да промене путању односа у мореузу, што значи да ће се продужити динамика напетости и кретања на ивици ескалације.
Извештавајући о изборима одржаним у недељу, Њујорк тајмс је забележио да је „за Пекинг острво (Тајван) заостатак из грађанског рата у вези са којим нема места за мешање Сједињених Држава. За Вашингтон, Тајван је прва линија одбране глобалне стабилности… и фабрика микропроцесора за читав свет“. Уистину, у геостратешким оквирима, САД виде Тајван као кључну карику у такозваном првом ланцу острва који се протеже од Борнеа преко Филипина до Јапана и Јужне Кореје, одакле америчке базе могу да онемогуће распоређивање кинеских снага у западном Пацифику.
Али оваква хладноратовска стратегија обуздавања је превазиђена, с једне стране напретком нових транспортних авиона, стратешких бомбардера, носача авиона и хиперсоничних ракета што све има умножитељски ефекат на кинеске војне капацитете, док, са друге стране, војна технологија вођена вештачком интелигенцијом и машинским учењем може да унесе трајне промене широм национално безбедносног апарата.
У ствари, самит у Сан Франциску између председника Џоа Бајдена и Сија испоставио се као „опенхајмеровски моменат“ за вештачку интелигенцију. Двојица лидера сагласила су се да „раде заједно како би процењивали претње које представља вештачка интелигенција“ са наумом да се развију конкретни регулаторни оквири како би се спречиле потенцијалне дестабилишуће последице брзог развоја војне примене вештачке интелигенције који би превазишао регулативе међународног права.
Када се мреже знања сударе са било којом новом технологијом, на хоризонту се појављују различити исходикоји захтевају мудрост и темељнији дијалог. Оно што је значајно јесте да тајвански избори нису обесхрабрили америчке и кинеске војне званичнике да одрже своје „разговоре о политичкој координацији“ у понедељак и уторак прошле недеље у Пентагону – што је први овакав састанак уживо још од почетка пандемије вируса корона.
У изјави из Пекинга, портпарол кинеског Министарства одбране назначио је у петак како Пекинг „очекује да се САД сврстају на страну развитка исправне перцепције о Кини, поштујући суштински интерес и главну бригу кинеске стране, и предузимајући конкретне потезе како би сарађивали са Кином у складу са главним консензусом који су шефови држава постигли у Сан Франциску“.
Хладан туш за Америку на Блиском истоку: Највећи шамар стигао од савезника!https://t.co/TLUlSczre0
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 19, 2024
