На темељу старе римске стражарнице, деспот Стефан Лазаревић подигао је солидну тврђаву да штити пут ка престоном Београду. Турци су је заузели средином XВ столећа и знатно проширили. По налогу краља Александра, уз велику контроверзу, срушена је да би се подигао Споменик незнаном јунаку којег су на том месту сахранили Немци и на дрвеном крсту написали: "Еин унбеканнтер сербисцхер солдат".

Ископавање руда на Авали почело је још у праисторији, па постоји научна хипотеза по којој је управо овај локалитет одиграо кључну улогу у развоју ондашње Винче (не читаве културе, већ само Винче као места по којој је култура, иначе распрострта на читавом овом поднебљу, добила име).

Да ли је постојао континуитет током наредних миленијума или није, тешко је рећи, али је готово извесно да су Келти знали за налазишта на Авали, и да су и сами ту вршили експлоатацију. Онда су дошли Римљани, којима је средње име било експлоатација, па се тако с ископавањима на Авали наставило и за њихове владе.

Због тога не чуди што прво утврђење на овој планини датира управо из друге половине првог миленијума пре нове ере: Римљани су вероватно на темељу претходне келтске стражарнице саградили властиту, са све цистерном за воду и пећницом за хлеб, чувајући њоме руднике и контролишући пут ка Сингидунуму.

Међутим, у неком тренутку долази до дисконтинуитета што се војног присуства на Авали тиче. У ком је тачно тренутку војска Римске империје напустила ову испоставу није познато, али вероватно се радило о ИИИ-ИВ веку, будући да нема ни физичких доказа нити докумената који би указали на то да је Византија (Источно римско царство), на овом месту имало било какву функционалну стражарницу.

Једнако томе, Авала током већег дела средњег века није играла важнију војну улогу и није познато да је на том месту постојала било каква већа утврда, чак ни да је постојала икаква функционална тврђава са сталном посадом, па макар била и мала.

Све се, међутим, променило устоличењем Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара Хребељановића. Овај ренесансни човек, витез европског калибра, један од најобразованијих владара свог доба, један од највећих ратника свог времена, песник, творац највеће ондашње библиотеке на нашем полуострву, по природи је својој размишљао далеко унапред.

Након што је од Угара добио Београд и у њега преселио своју престоницу, након што га је утврдио и проширио и од њега направио у сваком смислу средиште своје деспотовине те један од највећих европских градова (Србија је имала још један големи град у континенталним оквирима, о којем смо већ раније писали: Ново Брдо), Стефан је одлучио да подигне потпуно нову утврду чија би улога била да штити пут ка Београду, да штити област око Београда, да му служи као резервна испостава „за не дај Боже“.

Због тога је саградио „Жрнов Град“ на Авали која се у оно доба називала Жрновица, вероватно по жрвњу, односно цилиндричним каменовима којима се иначе млело жито и правило брашно, али такође и ситнила руда.

Жрнов је тако постао солидно утврђени градић са основом издуженог правилног петоугла, и са две куле на југоисточном бедему. Ово језгро првобитне тврђаве касније ће постати познато као Мали град (негде као Горњи град), а на значају ће посебно добити након смрти Стефанове и почетка деспотовања Ђурађа Бранковића, којег је покојник одредио за наследника. Наиме, по претходног договору, Срби су након Стефанове смрти морали Угрима да врате Београд, што се и десило, али је Жрнов остао у српским рукама.

Османлије су 1439. године запоселе Српску деспотовину по први пут, али се неколико утврђених градова опирало доста дуго, па је тако Ново Брдо пало тек 1441. године, а Жрнов наредне.

Међутим, Ђурађ Бранковић је у угарском избеглиштву успео да убеди краља Владислава ИИИ Јагелонца (који је такође био и пољски краљ те литвански велики кнез) и Јаноша Хуњадија да окупе широку хришћанску коалицију против Турака и да ослободе Србију. То се десило 1443. године, па је након неколико неодлучних битака потписан Сегедински мир којим је Српска деспотовина обновљена а сви њени градови јој враћени, укључујући наравно и Жрнов.

Међутим, Османлије поново ударају на Србију након смрти деспота Ђурђа 1456. и две године доцније освајају Жрнов, намерени да овладају и мађарским Београдом. Смедерево пада 1459. а са њим и Српска деспотовина, овог пута за стално (иако су угарски краљеви наредних осамдесетак година истакнутим српским властелинима, махом избеглим из Србије, давали звања титуларних деспота; последњи је био Павле Бакић који је умро 1537. године, а којег је деспотом прогласио Фердинанд И Хабзбуршки).

Београд, међутим, након неуспеле опсаде 1456, остаје у угарским рукама, због чега Турци на челу са Ходи-пашом одлучују да прошире Жрнов додатним бедемом и сувим шанцем, ојачавањем источног бедема те градњом куле-капије на јужном крају и мародерске куле са оловним кровом. На тај начин је формиран Доњи град, а онај горепоменути Мали остаје у његовом средишту, спојен са северозападном страном.

Тако осигурану утврду Турци Османлије потом почињу да користе за узнемиравање Београда чија је околина опустела због доминантног положаја Жрнова и пљачкашке, убилачке политике његове посаде. Етимолози из ондашње функције ове фортификације изводе читаво име Авале, те кажу да оно долази од турске речи „хавала“ што значи „сметња, препрека“. Уосталом, Отомани су ову тврђаву и звали Хавала, пре њих нема помена тог назива.

Угари су покушавали да разбију овај стисак око Београда (мађ. Нáндорфехéрвáр) па су тако 1515. покренули напад на Жрнов уз помоћ артиљерије, али су разбијени и све су топове били том приликом изгубили. Један српски запис од 6. маја те године каже овако: „Разби Балил бег Јаноша хердељскога војеводу под Хавалом“.

Превод је непотребан, осим што можда ваља напоменути да је „Хердељ“ заправо Ердељ, односно Трансилванија, а да је поменути Јанош у ствари Јован Запоља који ће након Мохачке битке 1527. године бити од стране једног дела угарског племства извикан за краља (други део ће за краља извикати Фердинанда Хабзбуршког, који ће уосталом и победити у борби за Круну Светог Стефана).

Жрнов — односно Авала како је већ током прве половине XВИ столећа почео да се назива, што такође можемо видети из овог старог записа — изгубио је свој стратешки значај 1521. године када је Београд пао у шаке Османлијама, али се чини да је посада у њему остала дуго након тога, чак до почетка XВИИИ века, када се престало и са одржавањем овог здања; вероватно је то у вези са аустријским ослобађањем наших крајева и стварањем Краљевине Србије (1717-1739), о чему смо већ писали.

Евлија Челебија, најславнији од свих османских путописаца, записао је током 1660-их година да је Жрнов једна од шест најбитнијих утврда на тлу наше бивше деспотовине, што је доста необично будући да се налазила надомак далеко већег и важнијег Београда, и будући да је граница Отоманске империје у том тренутку била далеко на северозападу (тек ће се након разбијања Опсаде Беча 1683. и велике хришћанске контраофанзиве наредних петнаестак година она вратити на Саву и Дунав).

А значај Жрнова очитује се и по његовом присуству у српској епској поезији: наиме, у њему је по нашем предању столовао Порча од Авале („Вино пију до два побратима / У Авали више Бијограда: / Једно бјеше Порча од Авале / А друго је Ђерзелез Алија“).

Елем, рушевине Жрнова дуго су мировале, све док се октобра 1915. године на Авали нису повеле жестоке борбе између Српске војске са једне те немачких и аустроугарских нападача са друге стране. Нису дуго трајале, јер је наша Врховна команда наредила повлачење из тог рејона.

Окупатор је тако овладао Авалом 17. дана тог месеца и пронашао једног малолетног српског војника, изгледа припадника 2. батаљона 7. пука Дунавске дивизије који је погинуо током артиљеријског напада. Немци су га прописно и достојанствено сахранили у Жрнову, и на дрвеном крсту на свом језику написали: „Еин унбеканнтер сербисцхер солдат“, односно: „Један непознати српски војник“. Наиме, изгледа је био тек мобилизован јер су сви старији војници имали око врата огрлицу са војничким ознакама и пуковским обележјима.

Након Великог рата створила се голема фама око тог гроба и идентитета овог дечака-ратника (вероватно петнаестогодишњака), али његово име и презиме никада није утврђено, што је можда и срећна околност јер је тако постао универзалан: без имена и презимена — носио је свако име и презиме, без посебног идентитета — добио је свачији идентитет. Другим речима, тај конкретни Србин је постао апстрактни Србин.

Зато је на том месту подигнут скромни споменик са врло укусним, „тродимензионалним“ каменим крстом, али је онда краљ Александар одлучио да се величанствени и главни Споменик незнаном јунаку, у част свих бораца за слободу, мора подићи или баш ту или нигде. Било је и других предлога, контроверза је у то време била велика, али је владар (практично већ пет година уназад диктатор) инсистирао и по његовом је морало бити.

18-19. априла 1934. године у три одвојене серије експлозија, динамитом су уништени остаци несрећног Жрнова како би се ту могао дићи поменути Споменик незнаном јунаку, ремек-дело Ивана Мештровића које и данас плени својом нестварном енергијом и монументалношћу, и које само мрзитељи свега и свачега могу да нипоштавају. Сам краљ је о Видовдану те године положио камен-темељац.

Ипак, Споменик незнаном јунаку могао се подићи и негде друге на Авали (ако је баш морала да буде Авала због симболике), а Жрнов се могао поштедети разарања јер је ипак био историјски споменик који је могао бити рестаурисан и претворен у музеј (или краљев летњиковац).

Са друге стране, Србија је била (и јесте) пуна таквих рушевина: Жрнов објективно није био ништа посебнији од Голупца, Маглича, Козника, Соко-града код Љубовије и Ужичког града (ова два потоња су, узгред буди речено, од стране Србе минирана још 1863. године), или било ког другог који и данас постоји.

Нема сумње да је ово био донекле варварски чин, али тврдити, као што неки данас чине, да је Жрнов био „симбол српства“ је стварно ван памети јер на концу девалвира истинске симболе српства.

Сва је вероватноћа да би многи — који у непопустљивости краља Александра виде антисрпску, масонску заверу чији је циљ било уништавање наше културне баштине, да краљ није споменик саградио на месту на којем су су Немци сахранили непознатог српског војничића — данас дотичног нападали због тога што је споменик подигао на неком другом месту.

А руку на срце, премда је стварно жалосно што Београд више нема средњевековни Жрнов, мора се признати да идеалнија локација за дизање Споменика незнаном јунаку од тачке у којој је непријатељ доличним погребом мртвом српском војнику одао почаст и нашем народу и нашој војсци — не постоји.

Симболика је толико снажна, да се скоро може рећи да је Споменик незнаном јунаку на Авали уједно и надгробни споменик старој, витешкој, племенитој Европи која је управо током Првог светског рата дефинитивно и преминула.

Извор: telegraf.rs

Ознаке: Авала, Жрнов, српска историја, Тврђава