Прочитај ми чланакУ стратегији наступа САД и Уједињеног Краљевства на Исток не бирају се средства и методе како би се искомпромитовала Русија и њена позиција у међународним односима данас. Истовремено САД настоје да се Руска Федерација постепено урушава изнутра кроз снижавање социјалног прага становништва. На тај начин настоје даље развијати противречности у руском друштву, како би санкцијама, спољним притисцима и потплаћивањем дела опозиције разбили Руску Федерације.
Запад је свестан да спољна претња и војна агресија на Руску Федерацију неће довести до резултата јер то историјски није ником пошло за руком. Свака империја је изгубила моћ и нестајала на руској светој земљи. Мало је народа у свету који су се тако доследно као руски народ борили и страдали за универзалне вредности људског рода, пре свега за слободу угроженог човечанства од империја и завојевача.
Једино је комунистичка идеологија увежена са Запада привремено била угрозила веру, историјску духовност и моћ руског народа и славне царске Русије у Првом светском рату. Поучени тим искуством, разбијањем СССР-а и Варшавског уговора, руски народ је разумео да нема право на велике заблуде и крупне стратешке грешке јер би се то судбоносно рефлектовало на будућност Руске Федерације.
Зато Русија настоји да по сваку цену очува систем вредности и виталне националне интересе, без обзира на сву агресивност Запада и уведене санкције. То није данас само битно за Русију него и за читав слободољубиви свет, који није под утицајем и својеврсном окупацијом водећих држава Запада, под окриљем различитих форми интеграција и сарадње, као што су ЕУ и НАТО.
По начину и агресивности деловања, претњама и условљавањима, ЕУ и НАТО све више личе на империјалистичке пројекте из прошлости. Та нехуманост односа према цивилном становништву и угрожавање минималних животних услова тешко се може разумети у 21. веку. Примери разбијања бивше СФРЈ, агресије на СР Југославију, агресије на Ирак, Либију, Сирију и многе друге државе говоре о томе да нема милости ни према нејачи у процесу намеtања и успостављања „западне демократије“. Све те државе у које је насилно „уведена демократија“ кроз извођење агресије, оружаних интервенција или обојених револуција дугорочно су постале нестабилне и доведене у положај неоколонијалних држава, које немају реалну моћ нити самосталност.
На примерима неселективне и међународно неодобрене примене силе према малим народима и државама друге велике силе, попут Кине и Русије, нису баш одмах на почетку овог века препознале сву опасност која долази са Запада, првенствено од САД и УК по мир и безбедност у Европи и свету.
Данас је Запад, предвођен САД и УК дошао на саме границе Кине и Русије, и предузима различите нетранспарентне поступке, као што су санкције, блокаде, притисци, војне интервенције на мале државе у близини њихових граница, војне вежбе и маневри, различит арсенал метода специјалног рата, почев од перфидија и њихове медијске експлоатације па до злоупотребе спортских манифестација у геополитичке игре.
Тако су ЕУ и НАТО инструментализоване од САД и УК у походу на Русију, кроз развој Украјинске кризе и постепено гомилање снага у балтичким и источноевропским државама. Све чешћи маневри, вежбе и непосредни контакти ваздухопловних и поморских снага јесу индикатор постојања заблуделих и залуделих појединих политичара и генерала на Западу који сањају о војном решавању инструментализованих криза (Грузије, Украјине, Балтика) и наметању своје воље Русији, у складу са интересима отуђених центара моћи на Западу.
Успон Русије и одлучност да управља својом судбином фасцинирала је сав слободољубиви свет, па чак и јавност у водећим државама Запада и поред вишегодишње медијске пропаганде. Медијском кампањом Запад, пре свега Велика Британија и САД настоје да од Русије створе „баук који кружи Европом“. Симбол те „руске претње“ у западним медијима јесте председник Руске Федерације Владимир Путина. То је тежак задатак за Запад јер су свесни да је тренд пораста поверења у Путина у Русији све већи, посебно када је то потврђено и у последњим председничким изборима у Русији.
У функцији стратегије компромитовања председника Путина и осталог руководства Руске Федерације, САД и УК су уложиле огромна финансијска средства, ангажовале бројне обавештајне и безбедносне службе, бројне медије, невладине организације и део „опозиционих партија“.
Запад је припремао и извео удар са дистанце по циљевима у Сирији и „обојену револуцију“ за смену власти у Јерменији, како би „показао“ да Русија није способна да контролише ситуацију ни у државама где су базиране њихове војне снаге.
По замисли Запада на примеру Јерменије, Сирије а сутра и Молдавије, треба „убедити“ постојеће савезнике Руске Федерације да немају пуну заштиту од воље Запада. Из истих разлога је на нелегитиман и прек начин Црна Гора примљена у НАТО пакт и очуван криминализовани режим Мила Ђукановића. Због истих разлога подржава се великоалбански пројекат и континуирана промоција усташтва у Р. Хрватској. Та два пројекта су у функцији даље претње Србији, Р. Српској и српском народу уопште, како би се повиновао вољи САД и УК.
Протести у Јерменији су припремљени и организовани по моделу „обојених револуција“. Све је почело и одигравало се под плаштом потребе „демократизације“ друштва. За кратко време је друштвено мало препознатљив политичар медијском пропагандом и подршком Запада постао јако утицајан и предводио протесте до смене власти. Пашињан има скромне изборне резултате. Његова странка “Јелк“ (Излаз) је освојила свега 8% гласова на парламентарним изборима у Јерменији 2017. године и тренутно има само девет посланика у националној скупштини, од укупно 105 места.
Као странка, “Излаз“ је “прозападна, проевропска,“ либералне орјентације, нераскидиво повезана са мрежом невладиних организација које имају подршку из иностранства. Често је критиковала повезаност власти са Москвом.
Сценарио у Јерменији је био прецизиран у сваком детаљу, укључујући и немогућност да Москва испољи прави утицај на ток догађаја. У суштини, Русија је деловала са претереним опрезом, како се не би мешала у унутрашње прилике, што водеће државе Запада редовно чине примењујући и најопресивније методе специјалног рата. Такав однос Русије према другим државама Запад без имало срама користи и изазива контролисане друштвене процесе и промене, које су редовно по њиховој вољи. Након Украјине, Грузије, Црне Горе, Македоније и Јерменије, сада то намерава да уради у Р. Српској, Молдавији а потом и у Р. Србији.
Медијском пропагандом на Западу се те „обојене револуције“ представљају као победа „демократије“ и неспособност Русије и њеног лидера Путина да контролише и утиче на друштвене процесе у „свом дворишту“. Упозорења Русије о недопустивим „обојеним револуцијама“ приказују се као реторичко реаговање без садржаја.
У многим државама НАТО и ЕУ промене у Јерменији се образлажу и на начин да је то почетак промена и у геополитичком смислу, како би се та држава све више окретала према Западу, у сваком смислу, и правила дистанцу према Русији. Запад не чека него ровари и у Казахстану, кроз „нови културни образац“ у коме се одбацује ћирилица и усваја латиница, као национално писмо. То је симболичан почетак промена које САД и УК желе постепено да остваре у погледу промене система вредности и ради изолације Русије.
Такво стање спровођења „обојених револуција“ у предворју Русије, пре свега САД и УК тумаче као стратешку слабост Руске Федерације и на тај начин промовишу и даље своју „супериорност“.
Запад у медијима Путина приказује да је био неодлучан и слаб током читаве кризе у Сирији, Украјини и Јерменији. Истовремено се тумачи да се и поред великих инвестиција и традиционалног савезништва Русија сувише олако повукла из Црне Горе, чиме је дугорочно ослабила свој утицај на југоистоку Еврпе.
Једна предвидива последица је то да је амерички помоћник секретара за евроазијске послове Вес Мичел, током своје посете Кијеву у Тбилисију, позвао Русију да “повуче војску из Грузије“, алудирајући на Абхазију и Јужну Осетију и изразио подршку кандидатури Украјине и Грузије за придруживање НАТО-у. То говори у прилог тврдњи да САД и УК, преко ЕУ и НАТО пакта, имају крајње агресивне намере према Русији, поготову када се томе дода да по сваку цену настоје да преузму потпуну контролу над западним Балканом.
Русија може бити приморана да одговори на константне провокације. Основни проблем је у томе што Русија једноставно још не разуме довољно значај „меке моћи“ у креирању међународних односа и контроле утицаја и власти у државама које су од њеног стратегијског значаја.
Зато екстремисти и интервенционисти на Западу верују да је сада време да се искористе „Путинове слабости“, смањи утицај Русије у Сирији, отвори поново сукоб у Украјини, дестабилизује стање у Јерменији, Молдавији и подстиче неповерење у руске безбедносне и економске интеграције.
Ради тих стратегијских циљева Запад ће колико је год могуће саботирати и компромитовати Светско првенство у фудбалу, које ће се одржати Русији од 14. јуна до 15. јула, охрабрујући агресивне снаге у Украјини да „војнички“ реше проблем Доњецка и Луганска. За сваки отпор народа директно ће окривити Москву. Врло је могуће да ће бити и покушаја терористичких напада, који нажалост имају подршку појединих држава Запада.[1]
ОФАНЗИВА НА ДОЊЕЦКУ И ЛУГАНСКУ НАРОДНУ РЕПУБЛИКУ
За Сједињене Државе се хладни рат суштински никада није завршио па су последњу деценију интензивирале психолошки рат против Русије, који је прошириван кроз различите садржаје хибридног ратовања и наметање санкција Запада према Русији.
Сједињене Државе не разматрају искрцавање на руском Далеком истоку, него као Наполеон и Хитлер намеравају да војну претњу кроз снаге НАТО пакта испољавају што више према Москви.
Русија је у последњем моменту повратила Крим и осујетила режим у Украјини да га уступи НАТО пакту, пре свега САД и УК. Планирали су да на тај начин војно заузму битне стратешке позиције и компромитују одбрамбену моћ Руске Федерације. Потребно је имати у виду да је Луганск удаљен само 600 км од Москве.
Након неуспеха око Крима и истока Украјине, САД су морале да промене план, па су балтичке државе добиле на значају, као простор са кога се војно прети Русији. Зато су САД недавно извршиле притисак на Шведску и Финску да се придруже НАТО пакту, како би се њихове територије користиле за маневре и изазивање Русије.
Кијев ће, охрабрен новим „високо прецизним оружјем“ које добија од САД, УК и Канаде, вероватно покренути офанзиву на Донбас и Луганск. Москва упозорава да ће у случају великог напада Војске Украјине бити присиљена да донесе тешке одлуке и да неће дозволити геноцид над руским народом. У случају потребе Русија треба да делује у складу са оним што је изјавила, иначе би у блиској будућности имала провокације и рат на својим западним границама и за Крим.
У смислу припрема за рат, на захтев Кијева престали с радом руски официри у Заједничком центру за контролу и координацију прекида ватре и успоставу линије контаката сукобљених страна у Донбасу (СЦЦЦ) и напустили Доњецку Народну Републику. Протеривање руских официра из Заједничког центра за контролу и координацију примирја у Донбасу ће довести до тога да ће се Кијев директно суочити с Доњецком и Луганском Народном Републиком, јер више неће бити посредника који би објективно информисали свет о карактеру операција Војске Украјине.
Запад је учинио све што је могао да обучи украјинске оружане снаге, дотури наоружање и муницију, и пружа свеукупну обавештајну и логистичку подршку.
Људи који живе у Луганску и Доњецку ће штитити свој народ али то неће бити довољно ако Руска Федерација отворено не пружи помоћ и не дозволи прогон руског народа из Новорусије. Нови рат може донети слободу Новорусији, а Украјина ће престати да постоји као јединствена држава, односно биће подељена. Та држава је и онако дуже време на рубу колапса и не контролише своју територију.
Кијев ће кренути на Донбас у моменту када за то сигнал дају САД. Украјина је уверена у наставак свеколике помоћи Америке, УК, Канаде па и других водећих држава Запада које су под јаким утицајем САД.[2] Уочи Светског првенства у фудбалу Украјина гомила своје снаге на граници са Донбасом и Луганском. То јесте индикатор да се чека сигнал са Запада када је време да се крене.
Што се више ближи Светско првенство у фудбалу, које ће почети у Русији 14. јуна, све је више питања и расправа о томе хоће ли украјинско руководство покушати да у то време „блицкригом“ поврати изгубљене територије у Донбасу. Да те прогнозе нису без основа доказ је и то што Војска Украјине покушава да “грицка” комад по комад територије Доњецке и Луганске Народне Републике.
Украјинска војска има сада знатно више тенкова, оклопних возила и авијације за борбену подршку. Ако режим у Кијеву поквари Светско првенство Русији јасно је да то није сам учинио без одлуке и подршке САД и УК.
ВЕЖБЕ И МАНЕВРИ НАТО
Московски политиколог близак руским властима, Сергеј Марков, каже да није случајно што је 19 земаља НАТО планирало велике маневре у балтичким земљама, у близини граница Русије, од 3. до 15 јуна. Марков истиче да у Кијеву процењују да ако “груну са великом силом” могу за недељу дана да сломе отпор Доњецке и Луганске Републике. У том смислу имали су саветодавну подршку САД и УК, по моделу „Олује“ и „Бљеска“, када су уништили Републику Српску Крајину и прогнали српски народ. Сигурно је да би у случају извођења операција пружали свеколику помоћ Украјини, пре свега политичку, војну, обавештајну и медијску.
Од 3. до 15. јуна предвиђене су вежбе „Saber Strike 18“, у којима ће учествовати војници из САД, Естоније, Летоније, Литваније и борбене групе НАТО-а у Летонији. Од 8. до 16. јуна биће одржане заједничке вежбе копнених и ваздушних снага „Summer Shield XV“, а од 10. до 20. јуна вежбе „Swift Response 18“ под вођством ваздухопловно десантне дивизије САД.
Командант Команде за трансформацију НАТО пакта генерал Дени Мерсје истакао је да „… алијанса није изводила маневре ових размера. Ово је такође демонстрација нашег јединства, могућности интеракције, укључујући и са партнерима.“ Начелник војног комитета НАТО, чешки генерал Петер Павел, рекао је да ће планиране вежбе „бити у потпуности у складу са нормама и обавезама у оквиру Бечког процеса“.
НАТО ће и у октобру 2018. извести велике војне вежбе на границама према Русији, у којима ће учествовати око 45.000 војника. Све ово говори у прилог тврдњи да НАТО и ЕУ све више милитаризују успостављену „линију поделе“ Запада према Русији и да то никоме неће донети добро. Још неке усијане главе у САД и УК сањају лажне снове да је војна победа могућа и да се војнички Руска Федерација може разбити. Требаће тим сулудим политичким и војним стратезима са Запада да „ударе главом у зид“, те да сносе последице пред међународном и националном јавношћу за злодела која наносе миру и безбедности у Европи. Тај „зид“ мора бити доследна, интегрисана и свеобухватна одбрана руских националних интереса у Европи и свету, кроз сарадњу са Кином и другим државама слободног света, које се противе насилној глобализацији света, по мерилима неолибералне демократије.
[1] https://www.intermagazin.rs/srpski-analiticar-sokirao-putin-je-pokazao-slabosti-u-jermeniji-i-siriji-njegov-kredibilitet-je-duboko-narusen/
[2] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/svet/3070125/ekonomist-evropu-treba-da-brine-ruska-sila-na-baltiku.html
