Pročitaj mi članakSuverenitet je reč koja se u poslednjih nekoliko godina masovno koristi u medijima i političkim govorima, zajedno sa teritorijalnim integritetom i državnom autonomijom - najčešće kao populistička fraza koja nam nije sasvim jasna.
Суверенитет је реч која се у последњих неколико година масовно користи у медијима и политичким говорима, заједно са територијалним интегритетом и државном аутономијом – најчешће као популистичка фраза која нам није сасвим јасна.
Шта је заправо суверенитет?
Филозофи и политиколози се баве овим појмом вековима, мада се сматра да је званичну расправу започео Жан Боден. У његово доба суверен је био монарх, што се променило стварањем националних држава након европских револуција, када је народ добио врховну власт и поставио Владу као суверена. Суверенитет је апсолутна власт, која споља не зависи ни од које више власти, а изнутра је изнад сваке друге власти. У модерно доба то значи независност државе у вршењу спољних и унутрашњих послова. Већ код саме дефиниције можемо се запитати да ли живимо у Европи суверених држава.
Јирген Хабермас истиче велику промену која се десила након два светска рата. Најпре је постојао status quo ante (стање пре рата), од 1648. до 1914. године. То је био систем истинских међународних односа независних суверених држава. Сви актери су се понашали у складу са сопственим националним интересима, били су међусобни такмаци у борби за моћ заснованој на претњи војном силом, попут неке врсте природног стања Томаса Хобса.
Услов за учествовање био је међународно признат суверенитет, који се добијао делотворном контролом државних граница и одржавањем закона и реда унутар њих. Суверене силе имале су следећа права:
1. Начело немешања – ниједна држава се не меша у унутрашње послове друге државе.
2. Имунитет од надлежности – држава не може бити тужена за дела почињена у свом сувереном својству.
3. Имунитет државних установа – уколико неко ко поступа у служби своје земље прекрши закон, не треба да се сматра кривим јер то чини у име државе.
Суверенитет је апсолутна власт, која споља не зависи ни од које више власти, а изнутра је изнад сваке друге власти.
Суверена сила није могла бити окривљена од стране спољних актера како чини неморална или нечовечна дела, нити да законски одговара за своје поступке. Државе су заиста биле независне.
Две ствари довеле су до промене овог статуса.
Прво, у 20. веку јавља се појам ”морално неодговорне владе”. Злочини почињени у два светска рата не сматрају се делима појединца, већ се мора признати одговорност националних влада које су допустиле такве поступке. Нацистички злочини узимају се као пример где се не може претпоставити невиност државе, као и организовани криминал, тотално ратовање, цивилни ратови који имају за циљ разарање државне моћи, а чија опасност се повећава технолошким развојем наоружања. Ово је довело до потребе развијања међународних закона и наднационалног надзора.
Друго, општа природа глобалних ризика, којих има све више, такође намеће националним државама потребу за наднационалном сарадњом. Поступци једне државе често могу утицати на друге са којима се граничи, тако да је при доношењу важних одлука и промена потребно консултовати остале државе којих се то можда тиче (нпр. изградња нуклеарне електране). Осим тога, глобализација нам је донела мултинационалне компаније и интернационализацију производње, а трговина је нагло порасла због технолошких достигнућа у комуникацији и превозу. Глобални притисци на домаће привреде и културе постали су огромни, тако да је неопходно сарађивати на међународном нивоу да би се остало у економској и политичкој трци.
Несигурна равнотежа мира, трка у наоружању, глобални ризици и слабљење националних влада довели су до доношења нових правних прописа и политичких организација. Правне новине под окриљем Уједињених нација представљају прелаз са међународног на тзв. космополитско право. То значи да се потпуно губи status quo ante, јер се изгубило међународно право система суверених држава. Грађани престају да буду везани за своје националне државе, већ се посматрају као ”грађани света” са једнаким правима и статусом.
То значи да појединац може да поставља и намеће захтеве и да чак покрене правни поступак против сопствене државе. Националне државе би почеле да личе једна на другу, имале би права у домену унутрашње политике, али би такође попримиле нека својства федерације и изгубиле суверенитет, који би био подељен између националних, регионалних и међународних установа. Начело немешања је овим нарушено, а пошто смо рекли да суверенитет значи апсолутну власт која је изнад спољних утицаја и унутрашњих побуна, видимо да у овом случају суверенитет не постоји.
Овај космополитски систем још увек није у потпуности на снази, тренутно се налазимо у неком прелазном периоду, али је врло јасно да свет брзо и одлучно иде у том смеру. Националне владе и немају неки избор, или ће се добровољно одрећи свог суверенитета и предати га наднационалним институцијама попут Европске уније, или ће бити прегажене и уништене, што на међународним судовима, што економском политиком јачих.
Ово се, наравно, не односи на велике силе попут Русије и Сједињених држава, али за мање и слабије државе представља велики проблем.
Чак и борци за повратак суверенитета, попут Мајкла Волцера, оправдавају спољну интервенцију у неким случајевима. Он конкретно наводи помоћ у ”борби за национално ослобођење”, ”контраинтервенцију” и забрану ратне агресије у случају да је нека војска већ прешла државне границе и ”хуманитарну интервенцију” од стране неке светске организације у случају да влада крши људска права унутар државе.
Хуманитарне интервенције спроводе се свакодневно већ деценијама, у Југославији, Сирији, Либији, где наднационалне институције ”доносе слободу ауторитарним државама”, не размишљајући притом о сувереном праву на унутрашње управљање. Овде видимо да се, поред наметања правила у међународним односима, контролише и политика унутар државе, а да је суверенитет потпуно нестао.
Постоји ли излаз из ове ситуације? Ја га тренутно не видим. Мале државе немају шансе да се боре против светских војних сила, економских организација и политичких судова. Суверенитет смо најчешће добровољно предали, а ко то није урадио, њему се хуманитарно одузео. Суверен данас није народ, суверен су наднационалне организације. Да ли бисте се вратили у status quo ante и живели у својој држави која се води сопственим националним интересима, иако под претњом сталних сукоба, или живели у мирном глобалном селу без државе и националног идентитета? Није питање где је нестао суверенитет, већ где су борци за њега.
