Прочитај ми чланакГодину дана касније... Европа се прошлог септембра суочила с врхом избегличког цунамија који је запљуснуо стари континент. Да подсетимо, у ноћи између 4. и 5. септембра 2015. Немачка је одлучила да отвори своје границе за улазак стотине хиљада миграната који су у том тренутку били „заглављени” негде на балканском избегличком путу између Грчке – преко Македоније, Србије и Мађарске – до Аустрије.
Годину дана касније… Европа се прошлог септембра суочила с врхом избегличког цунамија који је запљуснуо стари континент. Да подсетимо, у ноћи између 4. и 5. септембра 2015. Немачка је одлучила да отвори своје границе за улазак стотине хиљада миграната који су у том тренутку били „заглављени” негде на балканском избегличком путу између Грчке – преко Македоније, Србије и Мађарске – до Аустрије.
После овог стратешког потеза немачке канцеларке Ангеле Меркел избегличка криза која је из темеља потресла Европу кренула је у другом правцу. Балканске земље и Мађарска почеле су да херметички затварају своје границе, ЕУ је склопила стратешки споразум са Турском како би ова држава зауставила даљи прилив избеглица у Европу, азиланти су постали једно од најважнијих политичких питања у већини европских држава…
Каква је ситуација данас, годину дана после историјске реченице немачке канцеларке Ангеле Меркел: „Ми ћемо успети”, којом је најавила одлуку Берлина да прими стотине хиљада миграната. Репортер швајцарског дневника „Ноје цирхер цајтунг” упутио се ових дана балканском рутом и закључио да више нема оних драматичних прошлогодишњих слика „сеобе народа у 21. веку”. Споразум ЕУ с Турском „још држи воду”, дневни прилив миграната је драстично смањен али и даље десетине хиљада азиланата у Грчкој, Македонији, Бугарској и Србији чекају на одлазак у бољи живот.
У таквој ситуацији „Македонија, Бугарска и Србија постале су стратешки веома важне Европској унији”, закључује „Ноје цирихер цајтунг”. „А улога ове три државе постајаће све значајнија јер постоје само минималне шансе да се ЕУ сложи око заједничке политичке према мигрантима”. Једино што Унији преостаје је да максимално појача заштиту граница на југу континента, да постане нека врста вратара на капији Балкана.
Владе балканских држава препознају нову шансу да се, преко миграната, прикажу Унији у што бољем светлу и добром контролом граница зараде још понеки важан поен у Бриселу. Ова логика има веома једноставно оправдање: наравно да је брже и лакше приказати се као добар контролор државне међе него се доказати као демократа, истински поштовалац владавине права или, на пример, бескомпромисни заштитник медијских слобода.
Европска лутања: Летњи месеци „помогли” су Европској унији да привремено „оде на одмор”, али време ленчарења је завршено. Већ наредне недеље државни кормилари чланица ЕУ састаће се на самиту у Братислави како би кренули у потрагу за одговором на питање – како даље?
Већ на први поглед је јасно да се од самита у главном граду Словачке не могу очекивати чуда. Разлог за песимизам није тешко открити: ЕУ се налази пред гомилом проблема од којих сваки захтева озбиљан и делотворан одговор који се не може добити у опуштеном разговору уз кафицу.
Списак брига је заиста импозантан: како ће ЕУ функционисати после одласка Велике Британије из европске породице, већина чланица се још није опоравила од кризе, раст економије је веома успорен, државне финансије су у катастрофалном стању, грчки банкрот и даље прети, избегличка криза далеко је од решења, односи са Русијом су веома затегнути, односи са САД такође нису идилични…
У предвечерје скупа у Братислави приметно је прегруписавање чланица ЕУ, траже се ужурбано истомишљеници и савезници. Некако истовремено десила су се два важна европска скупа: „Ципрасов самит јужноевропских држава чланица ЕУ и економски форум у пољском граду Криница, где су дебатовали представници такозване Вишеградске групе, чије чланице су Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска, али и других источноевропских држава.
Грчки премијер Алексис Ципрас угостио је лидере Француске, Италије, Португалије, Кипра, Малте и специјалног изасланика Шпаније. Представници такозваног Медитеранског клуба у ЕУ окупили су се у Атини како би се договорили око нове стратегије Уније, пре свега у економији. Најгласнији у овом послу је грчки премијер који заговара дефинитиван раскид с економском филозофијом Немачке која инсистира на штедњи и финансијској дисциплини чланица. Франсоа Оланд и Матео Ренци су опрезнији у својим економским захтевима, али очекују и озбиљније потезе ЕУ у области безбедности, који би били крунисани стварањем заједничког европског корпуса за заштиту граница а касније и јединствене европске армије.
Из Кринице чули су се другачији тонови.
„Најважније одлуке Европске уније не могу да доносе једна или две државе”, изјавио је словачки премијер Роберт Фицо јасно циљајући на Париз и Берлин. Источни Европљани не слажу се с Медитеранским клубом: траже најтврђе реформе, финансијску дисциплину и штедњу на сваком кораку. Када се тим захтевима придода и њихов став да Унији треба „мање Европе а више националне државе”, јасно је да Европљане чекају драматични месеци трагања за одговорима који ће гарантовати опстанак и будућност ЕУ.
