Прочитај ми чланакБило која политичка акција на високом нивоу незамислива је без предуслова идентитеске меморије, која је и сама способна да је усмерава. Али саме речи нису довољне. Морате бити у стању да потврите речи делима, морате искористити живот; то мора ићи све до воље да се, уколико буде потребно, и сам живот жртвује. Доминик Венер
Глобалистичке елите забрињава чињеница да антилиберални покрети више не наступају само са забачених маргина политичког живота.
Било која политичка акција на високом нивоу незамислива је без предуслова идентитеске меморије, која је и сама способна да је усмерава. Али саме речи нису довољне. Морате бити у стању да потврите речи делима, морате искористити живот; то мора ићи све до воље да се, уколико буде потребно, и сам живот жртвује. – Доминик Венер
У првом реду дрвених клупа празне катедрале Нотр дам, длановима подупирући падајућу главу, седи проседи дубоко замишљен човек. Његово лице, прожето зрацима пролећног париског сунца којe се бешумно увлачи кроз шарене готичке витраже, рефлектује неку необичну беличасту светлост, а поглед у очима спремност ратника који је управо одлучио да крене у последњи бој. Усковитлане мисли, које му се већ месецима роје по глави, не дајући му ни трен мира и спокоја, снагом разорног торнада и лакоћом мајског поветарца воде га у још једно од безбројних контемплативних путовања.
Осећа као да их јасно може видети како попут Булгаковљеве Маргарите крстарећи лебде над Европом. Од Тријумфалне капије у Паризу, преко кровова мадридских библиотека и фирентинских купола, ношене брандебуршким кочијама тихо и неопажено се спуштају низ барокне сводове и опет забацају сидро између његових слепоочница, где су одавно формирале питање са којим не успева да се избори: „Како смо допустили да дођемо довде?“.
ПИТАЊА
Како смо дошли до тога да најславнији од свих континената (европски), дубоко грца у демографским, културним и идентитарним кризама, док његови становници – попут некаквих заигралих псића – настављају да јуре свој конзумеристички реп у настојању да опсесивном надградњом материјалне пунине замаскирају егзистенцијалну празнину? Шта је довело до ситуације у којој је свепрожимајући духовни бршљан толико оковао Европу да она више не само да није у стању да одбрани своје античко и хришћанско упориште и културну самобитност већ ни основне социјалне субјекте као што су нација или породица?
Због чега се европски човек, који се вековима успешно бранио од свих спољних освајача, данас тако дефетистички поставио пред свеприсутном глобалистичком хидром, чији пипци су одавно докучили све сфере јавног живота, па их јасније него икад можемо видети не само у политици већ и у медијима, спорту и свим врстама уметничког израза, од књижевности преко музике до филма?
Има нечег ироничног у чињеници да се Француска, као држава-корифеј револуционарног раскида са хришћанском традицијом, у коме је посејана клица глобалног нихила који се од тада попут метастаза шири светом – данас суочава са најригиднијим обликом теистичког фанатизма, оваплоћеног кроз серију терористичких напада модерних арапских камиказа.
Пуцњи којима су исламистички варвари гађали недужне цивиле у Батаклану и бриселском аеродрому циљали су Европу традиције и витештва, ону Европу које се плаше јер је у неколико наврата доказала да је способна да их порази, а погодили беспомоћну и дезоријентисану бирократску творевину која се налази у слепој потрази за упоришном тачком заједничког идентитета својих народа.
Али нису ни жртве ни потенцијална могућност нових напада оно што највише плаши европску јавност, већ свест о чињеници да још увек постоје људи који су спремни да – како они данас то виде – зарад неких апстрактних представа о измаштаним божанствима, овде, на европском тлу, жртвују своје животе и за собом у смрт повуку један део њихових сународника. Та клица теизма, која се у Европи вековима систематски убија, док на Блиском истоку – где се првобитно и запатила – не само да јача него све чешће поприма крајње екстремне појавне облике, престравила је Европљане и пренула их из њихових аутоматизованих живота у којима им највећу бригу представља цена концертне карте неког музичког бенда или исход следеће утакмице њиховог омиљеног фудбалског клуба.
Био је то удар сурове животне реалности и окошталог витализма оријенталне исламске цивилизације, који је као чекићем разбио медијске бедеме одрођеног западног света и аутопројектовану илузију о ружичастој стварности која га окружује. Управо то и јесте главни узрок исламофобије која се у последње време шири Европом и коју ће англосаксонске глобалистичке елите, у складу са њиховим геополитичким интересима, настојати да претворе у аутодеструктивни рат цивилизација.
Европљани у муслиманима као у огледалу виде сав понор и бездан сопствене духовне празнине и мрачну будућност која их чека уколико наставе да се крећу стазом којом су се одавно запутили. Ако и не може увек да рационализује сопствену мисао, европски човек инстинктивно осећа да из религијског ослонца и поштовања сопствених обичаја и традиције муслимани црпу снагу за демографску експанзију и демонстрацију средњевековне борбене вирилности, па, будући да је мржња наличје сваког страха, павловљевим рефлексом готово несвесно доприноси стварању исламофобних трендова.
Глобалистички „господари Универзума“ (Пепе Ескобар) упустили су се у пројекат опасног цивилизацијског инжењеринга, који прети да заувек уништи истинске европске вредности грађене хиљадама година. Скинувши религију са вишевековног пиједестала друштвене самоидентификације, Европљанима ја на њено место инсталиран лаицизам, односно либерална замисао хармоничног међуодноса између државе и религије, која, за разлику од ригидне негације божанства коју исповеда марксистичко-лењинистичка мисао, делује на сасвим супротан начин – апсолутном релативизацијом свих начела и вредности.
Резултат је талас запрепашћујућег индиферентнизма према идентитетским питањима и друштвена плима која је најбоље описана у пророчкој реченици Фјодора Достојевског, коју је пре готово 150 година изрекао кроз уста Ивана Карамазова: „Ако Бога нема – све је дозољено!“
И заиста, како другачије објаснити победу Кончите Вурст на такмичењу за песму Евровизије 2015. године него као последицу насилног наметања извитоперених вредности којима се, без икаквог смисла и логике, качи етикета „европских“. Са терминолошке тачке гледишта, занимљив је и назив самог такмичења који претеже у јавном дискурсу последњих година. Ради се о сложеници састављеној од речи „euro”, што треба да симболизује Европу, и „vision”, што значи визија.
Дакле, порука је да је Кончита Вурст визија либералне Европе и правац у којем ће она наставити да се креће, ослобађајући се свих баласта традиције, идентитета и културе коју је баштинила хиљадама година. Али задржимо се још мало на семантици. Будући да се Европска унија у више званичних повеља описује као „заједница вредности“ и да се синтагма о „европским вредностима“ толико увукла у дискурс европских мејнстрим медија, онда бисмо, ако желимо правилно да разумемо смисао агресивног наметања либералних вредносних оквира, требали семантички деконструисати и сам појам либерализма.
Сва начела филозофије либерализма и сама та иделогија заснована је на тези ‘слободе’ – ‘liberty’. При томе, сами филозофи-либерали (поготово Џон Стјуарт Мил) истичу да ‘слобода’ коју заговарају представља строго негативан појам. Штавише, они раздвајају ‘слободу од’ (нечега) и ‘слободу за’ (нешто), предлажући да се за њих користе две различите енглеске речи – ‘liberty’ и ‘freedom’. Liberty подразумева слободу од нечега и управо одатле потиче назив либерализам. За такву слободу се боре либерали у управо на њој инсистирају“ [1].
Дакле, једина сврха либерализма и либералних вредности, која се ишчитава и из самог њиховог назива, јесте да ослобађају (од нечега). То значи да је тај идеолошки систем у потпуности зависан од непријатеља, тј. баука од којег треба да ослободи своје поборнике и на тај начин испуни сопствену сврховност.
Тако су за време трајања Хладног рата СССР и комунизам самим својим постојањем хранили либералну идеологију и њене догме о правима појединца, које су, истина, у том периоду звучале далеко лепше и привлачније од комунистичке диктатуре совјетског типа као једине заокружене противтеже. Међутим, падом Берлинског зида и колапсом Совјетског Савеза либерализам се нашао у позицији једине доминантне идеологије, која више није имала равноправног глобалног такмаца. И ту је наступио такозвани период имплозије – либерални део света почео је да се урушава изнутра, направивши од западних друштава „робове слободе“.
У непрестаном трагању за непријатељем који би му удахнуо сврху и смисао, а не могавши да пробије чврсту цивилизацијску цитаделу исламског или кинеског света, либерализам је убрзано почео западна друштва да ослобађа од стега сопствених вредности, традиције, религије, националног идентитета, породице, и на крају полног идентитета. У том кључу треба читати писмо [2] које је администрација Барака Обаме 13. маја послала свим школама у Америци, где се наводи да би „ученицима требало да буде дозвољено да користе тоалете у складу са сопственим осећањем родног идентитета“, које не мора нужно бити повезаном са њиховим биолошким полним предиспозицијама.
Дакле, Обама је наложио свим школама у Америци да укину поделу на мушке и женске тоалете. Отуда не треба да нас чуди ни што је победничку песму на Евровизији 2015. извео брадати мушкарац који се изјашњава као жена, док ће у будућности бити све чешћа појава случај од пре пар дана, када је норвешка власт одузела румунском пару петоро деце ради „превенције њихове индоктринације хришћанством“ [3].
ОДГОВОРИ
Нагла промена свести европских народа и присилно наметање наметање туђег културног, економског и (гео)политичког обрасца нису могли проћи без неке врсте реакције, па данас у Европи постоји широк лук антисистемских странака које из дана у дан све више добијају на популарности, али и јасно уочљиво стварање вештачке алтернативе, чији задатак је да антиципира и преусмери нагомилане фрустрације. Типологија поделе таквих покрета у данашњој Европи може се извршити на више начина; од географског критеријума (југ и север), преко геополитичког (антинемачке и антиамеричке странке) до идеолошког (левица и десница).
НОВА ЕВРОПСКА ЛЕВИЦА
У прву, добрим делом вештачки подстрекивану и у мејнстрим медијима доста заступљену групу, спадају новонастале левичарске вансистемске странке и покрети европског југа, чији замах и домашај обично корелирају са економском перспективном земље из које потичу. Типични представници ове струје су шпански Подемос Пабла Иглесиаса и Грчка Сириза, чијем лидеру Алексису Ципрасу је пошло за руком и да се докопа премијерске фотеље.
Програмску агенду ових покрета и њихових лидера, као типичних представника модерне радикално-социјалистичке школе мишљења, карактеришу строги фокус на економске теме, праведнију расподелу богаства и борбу против друштвене стратификације; инклузија маргинализованих социјалних група и залагање за права мањина; као и снажни антигермански сентименти, узрковани чињеницом да Немачку и њену политику штедње виде као главног кривца за катастрофалну економску ситуацију у којој се њихове земље налазе.
У интелектуалне прваке таласа нове европске левице могли би се убројати људи на скали од Томе Пикетија, економског мислиоца укорењеног у школи европске социјалдемократије, до радикалних проамеричких експоната Славоја Жижека и Бернар-Анрија Левог. Упркос великим разликама, сва тројица су, мање или више отворено, изражавали симпатије према поменутим покретима и њиховим следбеницима и предводницима, најчешће то (посебно кад се ради о Жижеку и Левију) правдајући страхом од „експлозије десничарског популизма“.
Међутим, кључни проблем са овим покретима представља чињеница да су на истом вредносно-идеолошком курсу као системске либералне партије и да у том погледу у потпуности следе дух времена (zeitgeist) постмодерне. Велики су борци за права сексуалних мањина и страствени поборници „хуманог“ односа према избеглицама, што у њиховој интерпретацији подразумева пуштање слободног протока милионској армији илегалних миграната која прети да трајно деформише социо-културну структуру Европе.
Чињеница да су овакви покрети највише нарасли у – претходно годинама економски пустошеним – приобалним медитеранским земљама, које представљају такозване „нулте тачке“ на пројектованим рутама мигрантског уплива у Европу, отвара простор за одређене конспиративне теорије.
У сваком случају, јачање левих странака, па макар и маскираних у костим антисистемске борбе, не може бити идеолошки или геополитички одговор на ситуацију у којој се Европа тренутно налази, јер су корени данашње кризе старог континента у идентитетским и питањима суверенитета у вођењу спољне политике, а појава полетних левичарских странака – што је пример Сиризе која је изневерила буквално свако обећање дато својим гласачима јасно показао – не само да идеолошки и геополитички у потпуности кореспондира са амероцентричним курсом атлантистичке Европе већ прети и да, услед разочарења због пропалог покушаја отпора, пасивизује народе њихових земаља и тако им на дужи рок убије сваку жељу за даљим супроставањем међународним центрима моћи.
ДРУГА ВРСТА ЛЕВОГ ОДГОВОРА
Постоји и друга врста левичарског одговора чији фундаменти су утемељени популарном триологијом Антонија Негрија и Мајкла Харта, чији је први део из 2000. године под називом Империја привукао највише пажње. Овде се заправо ради о концепту свесног убрзавања деструктивних процеса, чиме би у ствари требало да се убрза аутодеструктивни пут којим се, под диригентском палицом САД, креће политички Запад.
Треба узети у обзир да је Антонио Негри – као озбиљан и веома ангажован левичарски интелектуалац и некадашњи члан италијанске терористичке организације Brigate Rosse, за ког се основано сумња да је један од планера отмице и убиства италијанског премијера Алда Мора 1978. године – ову књигу писао у затвору, у време апсолутне културне, војне, економске и сваке друге доминације САД, па се на неки начин ово дело може тумачити и као очајнички крик против империјалних ланаца, који, у организовању недовољно разјашњеног појма „мноштва“ (што је термин који представља главну окосницу друге књиге из поменуте триологије, назване Мноштво: рат и демократија у времену империје), види шансу да се изнутра подрије и сруши империјални поредак. У суштини се ради о школи мишљења која јасно види декаденцију и пропаст пута којим Запад иде и покушва да искористи његове слабости за унутрашњу демонтажу целог система.
На сличном трагу, 15 година касније Мишел Уелбек објављује сада већ чувени роман Покоравање, који је изазвао бурне реакције у Француској и целој Европи. Ради се о књизи у којој аутор пророчки предвиђа да ће, услед удруживања комплетног спектра политичких странака против десничарског (или како га мас-медији називају ултрадесничарског, истовремено тепајући наоружаној сиријској опозицији да је „умерена“) Националног фронта, на председничким изборима 2022. на чело Француске доћи члан – у великом броју земаља забрањене – радикалне салафистичке групације Муслиманска браћа.
Притом, требало би истаћи да је Уелбек у многим интервјуима наглашавао да његова књига, иако често интерпретирана као таква, не носи исламофобну поруку, већ управо супротно; он ислам види као решење. Напомиње да је дуго разматрао да главни јунак књиге уместо муслимана буде члан католичког клера, али је на крају закључио да је католичанство превише ослабило да би могло бити носилац једне тако радикалне промене и да више нема ону снагу и ауторитет које је некада имало (на том концу занимљива је и понтенцијално симболична чињеница да је роман објављен на православни Божић, 7. јануара), а да, како је једном приликом рекао у француском националном дневнику, „атеизам постаје тешко одржива позиција“, тј. да је атеизам „напросто болно становиште“.
Суштина Уелбековог бунта је у томе што западном свету, коме је пошло за руком да све релативизује и све деконструише: нацију, породицу, па чак и елементарне личне идентитете (јер тобоже род не стоји ни у каквој вези са полом, о чему елоквентно сведочи Кончита Вурст као отелотворење духа времена), управо одговара релативизмом, што књизи даје посебан шарм. И заиста, ако је све подједнако вредно и ако се Кончита Вурст може озбиљно сматрати неком врстом цивилизацијског достигнућа, зашто онда, у крајњем случају, и не изабрати ислам у Француској? [4]
ДЕСНИ ОДГОВОР
Са друге стране, у протеклих неколико година озбиљно јачају десни покрети широм Западне и Централне Европе, а, судећи по дешавањима у кампањи за америчке председничке изборе, – где је, и поред интезивне сатанизације корпоративних медија, Доналд Трамп на страначким изборима узео највећи број гласова у историји Републиканске странке, оставивши тако иза себе фигуре попут Рузвелта, Никсона и Регана – раст деснице је тренд који почиње да се прелива и на САД.
Крајња, или, како је медији често називају екстремна десница постаје централни субјект политичког живота у Британији, Швајцарској, Француској, Холандији, Данској, Пољској, Немачкој, Шведској, Финској, Аустрији, Словачкој и Мађарској, а традиционално солидне резултате бележи и у државама попут Грчке и Италије.
Узроци јачања националистичких и конзервативних покрета у Западној и Централној Европи су бројни. У првом реду ту је осећање страха да ће масовни прилив арапских миграната трајно променити културно-цивилизацијску структуру њихових земаља, али и европског континента у целини; затим забринутост због терористичких напада; потреба да се у клими опште мешавине идентитета (mellting pot) и перфидних покушаја сваковрсног наметања универзалног вредносног система, оличеног у појединцу као основном социјалном субјекту либералне идеологије, сачува колективни дух и аутентичност националне културне баштине; и на крају, али не и најмање важно, пораст антиамеричких осећања који се јавља као директна последица све огољенијег колонионалног односа готово свих европских земаља (као и саме Европске уније) према САД.
Глобалистичке елите посебно забрињава чињеница да антилибералне странке и покрети више не наступају само са забачених маргина политичког и јавног живота већ у последње време успевају да преузму власт и поведу своје земље у правцу „нелибералне демократије“, што је јавно прокламовани друштвено-идеолошки вектор кретања мађарске владе, на челу са партијом Фидес премијера Виктора Орбана.
Раст десничарских покрета и наглашено патриотски оријентисаних ауторитарних лидера свакако је једним делом повезан и са руском цивилизацијском алтернативном, оличеном у конзервативној државној идеологији и пирамидално хијерархизованом систему владавине, из којих се развио глобални култ личности руског председника Владимира Путина. О томе говори и чињеница да је, након што је Бил Клинтон оптужио Пољску и Мађарску да су земље чији лидери „путинизују“ политичке системе у својим државама, промптно добио одговор у виду пољског захтева за извињењем и савета да „посети психијатра“ [5] и Орбанове констатације да „он само отвара уста, док из њега говори Сорос“.
Такви одговори јасан су индикатор све смелијег наступа европских лидера према САД и тамошњим владајућим елитама. Орбан је први успео да се наметне као лидер неке европске земље који се отворено успротивио америчкој доминацији, а у светлу његових изјава како „приоритет Мађарске није развијање односа са САД, него са Русијом и Немачком“ готово гротескно делује чињеница да су пре само три године САД неколицини европских земаља (између осталих и Француској) наредиле да изазову незапампћени дипломатски скандал [6] и приземље авион еквадорског председника Ева Моралеса, само због – испоставиће се неосноване – сумње да се у њему налази Едвард Сноуден, на шта су ове реаговале подизањем својих борбених ловаца.
Елем, иако корифеј антилибералне, паневропске и суверенистичке политике међу државним лидерима у ЕУ, Орбан ипак води једну релативно малу и не превише значајну земљу да би могао да изазове тектонске промене политичког система или геостратешког правца кретања Уније. Свакако је индикативно што земље некадашњег социјалистичког лагера које су се за време Хладног рата најактивније противиле совјетском утицају (Мађарска и Чешка) данас преко својих политичара (у Чешкој је то председник Земан) све чешће шаљу поруке које се не допадају садашњим прекоокеанским колонизаторима, али готово да постоји свеопшти консензус да је носилац штафете нове европске деснице француски Национални фронт, који води харизматична и политички талентована председница Марин ле Пен.
Преузевши од оца вођство над партијом, Ле Пенова је странку брзо очистила од фашистичких и расистичких елемената (због антисемитског коментара, у којем негира постојање холокауста, недавно је из партије избачен њен оснивач и отац председнице Жан-Мари ле Пен) и јасно је профилисала као конзервативну, националистичку и проруску странку која настоји да одбаци либералне клишее о мултикултурализму, толеранцији и људским правима и у геостратешком смислу земљу врати на Де Голов пут изградње широке Европе од Бреста до Владивостока.
У суштини главни противник Националног фронта није тамнопути исламистички фанатик нити представник неке лево-либералне системске партије, већ аполитични европски homo ludens, што седи у центру Париза и, са слушалицама у ушима, безбрижно пијуцка капућино, незаинтересован за свет који га окружује и будућност своје земље. Мисија Националног фронта је да раздрма и пробуди дубоко успаване Французе и земљу, након 200 година суштинске апстиненције, врати у епицентар историјских збивања и тако оконча процес који је шездесетих започео Шарл де Гол.
ПРЕДСТОЈЕЋИ ЕВРОПСКИ ВАТЕРЛО
Упаливши пламен романтичарске епохе витештва, нови талас европске деснице устао је против аждаје первертираних вредности, политичко-финансијских елита и бирократизованог бриселског чудовишта које латентно изједа европски дух грађен стотинама година. Носећи бакљу патриотизма и слободе, храбрости и истинских вредности које су нераскидиво уткане у генотип европског човека, позив Националног фронта као да је пробудио целу Европу, у којој традиционалистичке снаге из дана у дан придобијају све више симпатија, и распирио жар борбе против заједничког непријатеља.
Ипак, оно о чему десница мора водити рачуна је чињеница да ће глобалистичке елите сигурно покушати да патриотски замах и издувни вентил десничарске енергије у Европи окрену против муслиманске цивилизације, или, што им не би био први пут, у правцу међусобних сукоба и ратова који би почивали на расним или етничким ресантиманима и/или територијалним споровима међу европским народима. Свест о томе да се има посла са епигонима истих оних елита чија се тактика у Европи вековима сводила на виспрени плес по танкој жици латинске максиме „Divide et impera” биће од круцијалног значаја за успех било ког суверенистичког покрета отпора.
То неизоставно изискује отварање простора људима попут Алена де Беное и Александра Дугина или идејама почивших Јулијуса Еволе и Драгоша Калајића. Лажној лево-либералној елити мора се супроставити аутентична десна мисао која ће, пре свега промишљеним деловањем и праћењем јасне стратешке визије, сву енергију концентрисати на политичко-идеолошку борбу против невиљдивог духовног корова који се предуго таложи у Европи и, занемаривши међусобне зађевице и периферне битке, неће дозволити да им се сваки пут када отворе уста или повуку неки политички некоректан потез на чело залепи етикета фашизма.
Пре било чега неопходно је изборити се за услове у којима би духовна таласна дужина свих десних покрета у Европи била подешена на исту фреквенцију, и то ону која би дистингвирала од свих антисемтиских, антиисламских или етно-шовинистичких покрета, будући да су то рецепти који се, од стране доказано лукавог и вештог противника са огромним логистичко-ресурсним, медијским и финансијским потенцијалом, лако могу искористити за обесмишљавање саме идеје отпора.
Пред десним покретима је јасан задатак да заједничким прегнућем покрену талас политичких акција које ће активирати одсудни будилник уснулој Европи. Све европске кризе данањице само су манифести дубоке кризе идентитета, па би повратак вишемиленијумској традицији хеленских, римских и хришћанских корена морао бити једина идеја водиља и везивно ткиво унификације различитих етницитета сутрашње Европе нација, која би подразумева радикално другачији концепт од данашње анемичне и бирократизоване супранационалне творевине, која из дана у дан доказује да мотив економског и социјалног благостања не може бити картијатида паневропског јединства.
Колико год будућност старог континента у овом тренутку деловала мрачно и безнадежно, тренд раста свести о важности одбране националних суверенитета и заштити културно-цивилизацијскe самосвојности улива наду да би, уколико избегне замке и правилно артикулише сопствену енергију, ветар десничарских промена могао довести до тектонских поремећаја у политици данашње Европе, а тиме и читавог света.
Оштри и резонантни звук пуцња који се разлио катедралом Нотр Дам натерао је оближње јато голубова на усплахирени и панични лет. За тренутак је целим тргом завладала заглушујућа мртвачка тишина, пресечена криком запрепашћења шокиране опатице. Пред самим олтаром лежала је непомична силуета човека око које се полако ширила тамноцрвена мрља. Из његових широм отворених плавих очију и даље је исијавала енергија непоколебљиве одлучности. Брандебуршке кочије још једном су се, тихе и неприметне, издигле изнад Париза и винуле у небеса, ка Непобедивом Сунцу.
Епилог (Милош Црњански, Лирика Итаке)
Да ли да певам професорима
што су критици вични,
што ишту, ишту оптимизам,
под папучом, реуматични?
Или нашим госпођама,
што воле божићне приче,
што се плаше рода над нама,
и не трпе кад просјак виче.
Или ћу великим патриотама,
што говоре само о сељаку,
што не сме мирисат на балегу,
него на месечину млаку?
Или ћу тамо, где грде
самоубице, и тврде:
да је то париски утицај?
Не, том је крај!
На Итаки ће да се удари у сасвим друге жице.
Свеједно да ли ја
или ко други.
Доминик Венер (Dominique Venner) (1935-2013) је француски историчар који је извршио ритуално самоубиство 21. маја 2013. године у катедрали Нотр Дам у Паризу, на тај начин изразивши протест против озакоњења геј бракова у Француској. Свој самоубилачки чин писац је сликовито објаснио жељом да „пробуди Француску из летаргичног сна“ конкретно протестујући против закона о легализацији истополних бракова, који је у Француској ступио на снагу 18. маја 2013.
Познат по својим конзервативним погледима, Венер је оценио нове тендеције толеранције друштва као „отров за душу“, сматрајући да ће „индивидуалне жеље“, посебно регистрација хомоскесуалних бракова, довести до „подривања људских темеља, нарочито породице“. Последњи интервју, у којем је индиректно најавио ритуално самоубиство, могао се прочитати на сајту Новог Стандарда.
Овај текст је написан 21. маја, на дан трогодишњице његовог самоубиства, и представља омаж херојском чину човека који је индивидуалном жртвом пробао да скрене пажњу на погубни пут којим се данас креће Европа.
Упутнице:
[1] Александар Дугин, Четврта политичка теорија, страна 33.
[2] http://www.economist.com/blogs/democracyinamerica/2016/05/toilet-wars
[3] http://www.srpskikulturniklub.com/norveska-fasisticka-vlast-oduzela-petoro-dece-pravoslavnoj-porodici-zbog-sprecavanja-indoktrinacije-hriscanstvom
[4] http://www.novipolis.rs/sr/dosije/28181/zemljotres-uelbek.html
[5] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2321668/poljska-premijerka-trazi-izvinjenje-klintona.html
[6] https://www.rt.com/news/bolivian-president-plane-snowden-577/
