Прочитај ми чланакУ Хрватској је опет главна вест увођење обавезног војног рока и то само 11 месеци након последње такве епизоде.
screenshot
Док једни озбиљно расправљају о будућности војске, други тврде да је реч о „пуштању магле“, пише “Дојче веле”.
Причу су лансирали медији, наводно је припремана у тајности и није требало дуго чекати на њену потврду из самог врха власти. Догодила се истовремено и с формалним затирањем реформе школства коју је летос протестима подржало више од 40.000 грађана. Па је тако вест да је премијер Пленковић сменио кадар који је требало да спроведе реформу прошла испод радара јавности.
Ваља приметити да обавезни војни рок у Хрватској није никада укинут. Он је и даље уграђен у Закон о одбрани и траје шест месеци. ХДЗ га у Сабору може оживети баш као што га је замрзнуо 2008. године. Па ће, логично, морати да промени тај закон у случају најављеног „летњег кампа“ у којем би се регрути бавили друштвено-корисним радом, садили цвеће и помало гланцали пушку.
Треба ли нам обавезна војска?
За стручњака за безбедност Мирка Биланџића с Филозофског факултета у Загребу питање обавезног војног рока је вишедимензионално: од националне безбедности, преко политичке до економске димензије. Не треба заборавити ни цивилно-војне односе који су, према професору, један од ступова демократије. „Кад ставимо то све на једно место, онда доносимо одлуку хоћемо ли имати војни рок. Хрватска је 2008. године донела одлуку о укидању војног рока. То је тада било питање политичке психологије, еуфорије око уласка у НАТО, а не стратешко промишљање. Чини ми се да је то била стратешки нерационална одлука. Војни рок није требало укидати.“
Биланџић напомиње да стандарди НАТО -а нису тражили распуштање редовне војске па и данас у Савезу постоје државе с општом војном обавезом. Државе морају бити способне да бране Савез, али је њима препуштено како ће то чинити. „Хрватска је последња држава у Европи која је изашла из рата и само неколико година након тога је укинула војни рок. То је специфично с обзиром на улогу и углед војске у друштву. То је институција која има највећи јавни углед у Хрватској“, подсећа Биланџић.
Ко ће то платити?
Цивилне организације оштро одбацују помисао на ову идеју наводећи да се ради о милитаризацији друштва и ирационалном трошењу процењених 400 милиона куна (око 53 милиона евра) годишње. И војни аналитичар Игор Табак, уредник портала „Обрана и сигурност“ ,каже да је од укидања обавезног војног рока подигнут стандард у наоружању и опремању војника. „Не само да таква опрема није јефтина – већ она има и рок трајања. Дакле, за разлику од некадашње челичне кациге која се могло користити деценијама – данашња опрема за балистичку заштиту војника у правилу тражи замену на сваких пет година, односно у року који прецизира произвођач. Све то спомињемо у ситуацији када је за актуелних 5.464 војника, 5.358 подофицира и 3.111 официра у током идуће године планирана куповина само 500 нових кевларских кацига, што је број који ни протеклих година није битно варирао у својој недовољности“, анализира Табак.
Но предности војног рока су неупоредиве у односу на утемељене приговоре, наводи Биланџић. „Ако је новац паметно уложен и кад постоји нематеријални профит, то је добра инвестиција.“ Поготово у региону неизграђених фрагилних држава. Па тако Биланџић као безбедносне проблеме наводи Босну и Херцеговину ,те исламизацију и реисламизацију низа држава. „Нема дилеме да и Црна Гора има проблема, да Србија има рецидиве прошлости и лидере који произлазе из великосрпског комплекса. Ако узмете све проблеме који су се догодили у региону, Србија са свима има проблем“, наводи овај стручњак.
Губи ли Загреб поверење у НАТО?
Може ли се увођење обавезног војног рока посматрати као губитак поверења у НАТО, а након доласка Доналда Трампа у Белу кућу? „Амерички председник је најмоћнија институција, а његови потези имплицирају психолошке димензије. Стандарди прописују да чланице улажу по два одсто националног БДП-а у одбрану. Тога се држе само четири државе. Након Брегзита долазимо у ситуацију да европску сигурност финансирају неевропске државе. Трамп је пословни човек који је рекао да то неће радити. Ако НАТО није гарант европске сигурности, морате се побринути за ту европску сигурност. Сигурно је и то утицало на схватање да је национална сигурност првенствено питање националне државе“, каже Биланџић.
Ипак, тешко је не приметити да би се кроз обавезну војску такво „војно образовање“ пружило само мушкарцима, док би жене у „летњи камп“ или „војску за сиромашне“ улазиле тек ако то желе. Једнако је приметно да се против такве регулативе нису побуниле организације које се боре за равноправност полова.
Извиђачки курс или стварање војске?
Може ли се за месец дана направити војник? „То је неозбиљно. Ако су циљ социјална солидарност и укључење војске у друштво, може ли се то направити за три седмице? Ако је циљ стицање војних способности, може ли се то учинити за три седмице? Ако је циљ површно упознавање с војном организацијом, довољна су три дана“, тврди Биланџић и наставља: „Постоје модели и прорачуни, зависно од стратегије. Ако имате примену социјалних и стручних знање па све повежете с економском ситуацијом, чини ми се да земље попут Хрватске могу за 3-4 месеца добити оно што желе од војног рока. У том времену се могу стећи социјализација и елементарна стручна знања.“
Војни аналитичар Табак упозорава да би присилно позивање младих мушкараца на „камповање“ уз радно преваспитање могло опет да резултира високим бројем приговора савести, института за чије су се укидање већ заузели у генералским редовима. „Већ се могла чути и битно прагматичнија аргументација – како се планирани термини летњег третмана редова директно преклапају с главним раздобљем сезонског рада у Хрватској, који многима даје прилику за краткотрајну зараду у друштву у којем нормалних послова за младе више заправо ни нема“, закључује Табак.
