Бронзани Душан Силни, постављен недавно на скопски Мост цивилизација, изазвао је страх и мржњу локалних Албанаца који су га оштетили. Сумња се да је напад имао и верске побуде јер је поломљено Душаново владарско жезло са крстом, као и крст са шара – симбол хришћанске васељене. У рушењу су учествовали и министар економије БЈРМ Ваљон Сарађини, посланик Ермира Мехмети и Изет Меџити, председник скопске општине Чаир.

С друге стране, популарни скопски сајт „Македонска нација“ представља најмоћнијег Немањића као македонског цара Стефана. Ови догађаји указују на то да ореол Душанове моћи није избледео ни скоро седам векова после његове смрти, сматрају историчари.

– Цар Душан је за живота био веома поштован, не само од Срба, већ и од Бугара и Грка. Он је силан, али цивилизован владар у чијој држави владају закони. Његову негативну слику у историографији тек касније ствара цариградска патријаршија не опраштајући Душану стварање српске патријаршије – каже историчар проф. др Влада Станковић.

Ипак, Душанов култ опстаје у народу, о чему у 17. веку сведочанство оставља патријарх Пајсије Јањевац:

– Бог је цара Душана прославио како за живота тако и после смрти, о чему сведоче и украшене мошти његове, од којих се део главе налази у Призрену, два-три дела у Грачаници, а остало сам бог зна где је.

Почетком 20. века протојереј др Радослав Грујић, историчар, теолог и археолог, уочава да се Душанови остаци називају „мошти“ као да је светитељ. 

НЕСТАЛИ ЦАРСКИ УКРАСИ

Професор Грујић 1927. годиен са локалитета Свети арханђели преноси у скопски Музеј Јужне Србије више од 1.200 камених украса Душанове задужбине. После 1945. године комунистичке власти укидају музеј, а Грујићеви налази се повлаче по разним локалним депоима и разносе се без контроле.

– Из патријархове белешке види се да су мошти Душанове после пропасти његовог Манастира Светих арханђела разнесене. Врло је вероватно да им је тада приписивана чудотворна моћ. Народ, а нарочито потомци старе властеле, у доба тешких невоља после пада под турску власт, отимали су се о делове костију великог цара као о амајлије – закључио је др Грујић.

Он 1927. године започиње археолошка истраживања остатака Манастира Светих арханђела. Иако се нису видели ни њени темељи на платоу у кањону Бистрице, Грујић бележи да народ то место сматра светињом, и да ту свакодневно долазе жене свих вера и нација да се моле за здравље своје деце. Мистична атмосфера била је иста као 1343. године, кад су на исто место донели болесног Душана, који је лебдео на ивици смрти. Чудом је оздравио крај старе црквице Светих арханђела, која се ту на налазила, а у знак захвалности је на истом месту подигао велику задужбину „војводама небеских сила“.

У остацима храма током ископавања, Грујић проналази гроб затрпан поломљеним мермерним украсима, са мермерном плочом на дну која је скривала хрпу снежно белих костију.

– То су несумњиво остаци тела великога цара Душана које је после разорења и пљачкања Манастира Светих арханђела и цареве гробнице нека побожна рука склонила под плочу, а све друго разнела је сујеверица и побожност – забележио је Грујић.

Локалитет се нашао под опсадом сакупљача реликвија које није могла да обузда ни војна стража.

– Прелепе мермерне украсе не разноси само сујеверан прост свет. Један виши државни фукционер однео је три у Београд. Дао је да се као амајлија узидају у темеље куће – забележио је професор Грујић.

Он крије мошти цара Душана од сујеверних сакупљача реликвија и кришом их носи у Београд, где 1937. оснива Музеј СПЦ и дарује му своју пребогату библиотеку и архиву. Током немачког напада 6. априла 1941. Грујић трчи кроз Београд под кишом бомби, улази у музеј и леже преко једне од картонских кутија штитећи је телом. Исто понавља и 1944. године током савезничког бомбардовања. Тек много касније открило се да су у кутији били скривени Душанови остаци.

Професор Грујић је од 1941. збрињавао српске избеглице из НДХ, сакупљао податке о усташким злочинима и спасавао реликвије из фрушкогорских манастира, али комунистичке власти га 1944. избацују с универзитета и осуђују на губитак грађанских права. Он умире заборављен и сиромашан, а будућем патријарху Герману оставља завет да чува Душанове мошти.

Оне су на очај тадашњег режима пренете 18. маја 1968. у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, где и данас почивају. Тајни извештаји Удбиних „верских комисија“ показују да се одустало од спречавања преноса моштију, у страху од реакције хиљада поштовалаца српског цара који су корачали у његовој пратњи.

(Вечерње новости)

Ознаке: Скопље, споменик, цар Душан