Pročitaj mi članak

Državni oproštaj od ćirilice u Republici Srpskoj

0

U Republici Srpskoj na snazi je Zakon o zaštiti, očuvanju i upotrebi jezika srpskog naroda, po kome nema obaveze da bilo ko piše ćirilicom, nego samo postoji obaveza korišćenja standardnog oblika ćirilice ako se neko odluči da njome piše po sopstvenoj volji i pameti. Time je na delu sistemski ogromni revolucionarni iskorak političkog rukovodstva Srpske i jezičke struke ka potpunoj latinizaciji srpskog naroda, što se može lako razumeti iz poređenja sa Srbijom. U njoj takođe postoji sličan zakon kojim je prekršen Ustav, smišljen da istorijski ćirilički srpski narod postane latinički, ali ipak postoji makar obaveza države da koristi ćiriličko pismo. Na to su obavezne čak i državne televizije u Beogradu i Novom Sadu.

Смисао закона Српске казан је зналачки милозвучним речима, очигледно без намере да он буде остварен, него само да се покаже да држава много брине за ћирилицу , али „нешто не иде“, да ли     због њене превазиђености или неке чудне бољке. Тај смисао одређен је чланом 5. на следећи начин:

„Језик српског народа и ћириличко писмо, као нематеријално културно наслљеђе, у смислу овог овог закона, представљају средство и опште добро за Републику, који пружају осећај идентитета и континуитета српског народа на начин којим се уважава његов интегритет и штити његова културна вриједност.“

Није истина да данас ћириличко писмо пружа „осећај идентитета и континуитета српског народа“, него код људи мислећих по овом питању пружа осећај самопоништавања идентитета и тешког српског националног пораза. Његова занемарљива заступљеност у службеној употреби сведочи да је у Српској устаљена оваква подела употребе писма: на споменцима мртво писмо ћирилица за мртве Србе, а у овоземаљском животу жива хрватска латиница за живе Србе. Овде ми под службеном употребом подразумевамо и јавну употребу, тј. и све оно што је намењено јавности, и то по тумачењу легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића, коме данашњи тумачи потребе да се ћириличко лице српског народа замени латиничким нису ни до глежња.

Сваки човек који влада најелементарнијом логиком ће закључити супротно од власти у Српској – да занемарљив проценат ћирилице сведочи да је она у српском народу готово сасвим изгубила идентитетско обележје, пре свега заслугом језичке струке. Док други у суседству српском језику дадоше своје име и граде своје симболе, Срби своје добровољно потиру.

Ћирилица се може (са)чувати једино стварањем услова од стране државе за њено коришћење. У првом реду она те услове прописује својим уставом, или макар законом. Други услов је да правопис мора да буде у складу са уставом, а трећи је да се кроз просвету учи из правописа да је српско писмо само ћирилица. Подразумева се да правопис пишу лингвисти, али их држава може и натерати да следе државну културну политику. Као што је, на пример, казахстански председник дао задатак својим лингвистима да осмисле казахстанску латиницу, како би до 2025. она заменила руску ћирилицу.

Први услов је био остварен у Републици Српској чланом 7. њеног Устава на следећи начин:

„Службени језици Републике Српске су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“

По самој логици ствари подразумева се да је службена употреба ћирилице уз језик српског народа, а латинице уз језике друга два народа. Такође је очигледно да је нешто и проглашено службеним да би се знало да је обавезно, па то важи и за језик и писмо.

Међутим, колонијални управник Босном и Херцеговином у време српских страдалника и великана Радована Караџића и Момчила Крајишника није могао да Уставом не дозволи Србима службеност, тј. обавезност српског језика и ћирилице, а данашњи српски политички прваци су добровољно обезвредили тај исти Устав доношењем овог закона, у којем се уопште не спомиње службеност, што истовремено значи и обавезност коришћења ћирилице.

Дакле, први услов за живот ћирилице био је остварен Уставом, а сада је поништен законом, иако је Устав у свакој нормалној правној држави изнад свих закона.

Други услов није испуњен јер је Правописом српскога језика Матице српске утврђено да је и ова хрватска латиница српско писмо. Чак је у њему без икаквог стида написано и образложење да је она остатак из српско-хрватског језичког заједништва. Заиста су комунисти прогласили такво заједништво Новосадским књижевним „договором“ 1954.г., а у ствари је то био начин да се заменом ћирилице латиницом ослаби српски елемент у заједничкој држави ( слаба Сбија, јака југославија). Хрвати су напустили то лажно заједништво са два писма већ 1967., а српски лингвисти не могу без хрватских остатака ни данас. Лажно српско „богатство“ од два писма током минулих седам деценија свело је ћирилицу на улицама Новог Сада на 1,5%, а у Српској и на још мањи проценат,.па је очигледно да два писма не могу опстати у једном језику. Ни нигде другде у свету нема случаја да опстају два конкурентна писма, али српски лингвисти упорно продужавају тај експримент стално говорећи да је ћирилица примарно писмо, све до њеног последњег слова. Пошто српске лингвисте ни то није опаметило, и са Титовог латиничког пута вратило на ћирилички пут Светог Саве, они су у коначном за хрватску латиницу, па њихова слабост према хрватским вредностима заслужује психијатријски третман пре него што и новим очекиваним правописом опет не крунишу хрватску латиницу.

Пошто није испуњен други услов, није могао бити испуњен ни трећи. Можда би чак ћирилица и боље прошла у српској просвети да српски правопис уопште и не постоји. Учитељи, наставници и професори у Српској почињу да муцају када их се упита шта уче ученике о писму. У ствари, не уче их о томе ништа, као и у Србији. Зато се у једној београдској гимназији догађају овакве ствари. Ученик не сме да на часу упита професора српског језика зар он не би требао да на табли пише српски језик ћирилицом уместо латиницом , него га упита после часа.. Одговара му се овако; „Слушај дечко, боли мене дупе за ћирилицу, важно је да се ми разумемо.“ Професорица хемије је ментор ученици чији је матурски рад одштампан на латиници. Разредница, професорица информатике, истом ученику одговара да српски језик пише латиницом јер је срећна што зна оба писма.

У просвети Српске ситуација је још гора, јер је тамо незамислио да се ученик уопште занима за ћирилицу. Али зато у уџбенику др Љубомира И.Милутиновића и мр Желимира Ж. Драгића „Настава граматике и правописа“ ( рецензенти универзитетски професори др Миле Илић и др Радмило Маројевић) пише на стр. 83: „У српском језику су у употреби ћирилица и латиница“, а после тога и „Оба писма су равноправна“. Па та лажна равноправност била је само у време Јосипа Гроза Тита, и то у српскохрватском језику и несрпској држави. Па ваљда је данас језик поново српски, а и Српска је држава макар и само по имену.

Иако су нарочито у овом историјском тренутку српском народу потребни његови национални симболи као хлеб и ваздух, да би њима очврснуо колективни дух, овим законом он се одриче ћирилице као најпрепознатљивије српске националне вредности, оне која је пред очима сваки дан. Овакав закон не може да пружа народу никакав „осећај идентитета“, него он сведочи о губљењу сазнања о ћирилици као носиоцу колективне националне самосвести , односно о непостајању свести о потреби чувања нечега по чему су се Срби међусобно препознавали хиљаду година, и по чему су их и други препознавали. Тиме српски народ показује окружењу да нема способност да у миру својом културом брани свој опстанак и трајање.

Овај закон је поразна слика целог српског друштва, чији најшколованији део не разуме најелементарнију ствар – да се идентитет не брани оним што је заједничко са другима ( унитарном хрватском латиницом и унитарном ијекавицом у Сарајеву), него оним чиме се разликује од других (српском ћирилицом и екавицом у Србији као матици Срба). Баш у духу речи академиа Милке Ивић: „Тешко ћемо ми сачувати српски језик латиницом и ијекавицом.“ Али данас „елитни“ Срби, наклоњени Западу, не разумеју значај ћирилице, иако су то могли научити чак и од колонијалног управниика у БиХ. У том смислу је академик Матија Бећковић већ давне 2001. на једном скупу на Филолошком факулттеу у Београду пренео сведочење владике Јефрема како га је важан представник колонијалне управе у БиХ уверавао да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Међутим, владика је то рекао у четири ока, а не и јавно како би допринео да се школовани Срби призову памети, иако сигурно зна да су хрватске и муслиманске усташе убиле честитог митрполита Петра Зимоњића када он није могао да испуни њихов ултиматум – да уништи све црквене ћириличке печате. У том дугом времену, од 2001. до данас, српски лингвисти стално су рушили тај српски одбрамбени идентитетски зид чувањем хрватске латинице у српском правопису, а нарочито говорењем да је и она српско писмо. Међу лингвистима који данас печате судбину ћирилице изузетак је само проф. др Срето Танасић, који је пре две године говорио за штампане и електронске медије да латиница није српско писмо. Међутим, није добио подршку струке па је овим законом ћирилички идентитетски зид срушен до темеља. Чак је проф. др Душко Певуља рекао за ТВ да је он за латиницу ако већ два писма не могу да опстану у једном језику.

У целој Српској не би гласа о помору ћирилице осим од Даниела Симића, власника ћириличког портала фронтал.рс. Па ни од удружења књижевника и новинара, чији је он члан Не може се очекивати ни да нешто промени актуелни министар просвете економиста Жељка Стојичић из странке „Љепша Српска“, са искуством на рачуноводственим пословима у неком шумском предузећу у Мркоњић Граду. Можда је таква личност, ни крива ни дужна, постављена на ту функцију зато што је Српска љепша у хрватској латиници него у српској ћирилици, или зато што власт није могла да нађе погоднију личност из света културе и просвете. Или је можда овај закон – издајнички по ћирилицу – и смишљен тако да више ништа за њу не може учинити ни најидеалнији министар. У сваком случају они из Сарајева ће се моћи наругати томе што је министар просвете из неког шумског предузећа, јер су и без тога већ говорили да је Српска република шумска.

Подразумева се да није лако саставити Владу када треба обезбедити места и за Бошњаке и Хрвате. Али да не би оваквог срамног закона било би неважно ко је министар просвете и културе. Његово доношење је велики српски поклон председника Српске Милорада Додика за колонијалног управника Шмита. Уосталом, управо за време његове дуготрајне владавине ћирилица је готово ишчезла из Републике Српске.

Дакле, и у Србији и у Српској брига државе и лингвиста за ћирилицу је само лаж, и то гола лаж, а оне су истински српске у оној мери у којој у њима влада српска ћирилица.