Драгомир Анђелковић: Несторовић, Вучић и „Мајдан“

07:40 27.12.2023.

Несторовић је рекао – Србија против насиља „ствара атмосферу Мајдана“.

Под тим се код нас обично подразумева преврат спонзорисан од стране САД и још неких њима блиских фактора! Власт тзв. проевропску опозицију, чему се прикључио и лидер групе „Ми – глас из народа“, редовно оптужује да је у функцији мајданске политике. То је вишеструко парадоксално!

Зашто би Американци рушили Вучића? Уз патриотско позориште за грађане, и извесно отезање како би продужио рок трајања, одрађује све што од њега траже.

Када је дошао на власт, Србија је држала север Косова готово истоветно као Врање. Данас тамо није остало ни „С“ од Србије, а стигли смо на корак до фактичког признања Косова.

Ко је водио такву државну политику? Ђилас, Тепић, Понош? Којешта! Издаје онај ко то може да уради. То је Вучић, који има самодржачку власт.

Он је у фебруару начелно пристао на француско-немачки план, а потом је у мају то продубио давањем сагласности за охридски модел његове имплементације.

Тај план предвиђа регулисање односа Србије и Косова у духу Повеље Уједињених нација, посебно принципа „о једнакости суверенитета свих држава, поштовању њихове независности и територијалном интегритету“ (члан 2).

Уз то, у њему стоји да се Србија „неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“ (члан 4). Само то Вучићу – који је пред изборе релативизовао свој претходни став тако што је рекао да није против француско-немачког плана али ни за њега – смета.

Но, то ништа не значи. Други чланови, који му нису проблематични, подразумевају фактичко признање Косова. Швајцарска је тек 2002. приступила УН – пошто је дуго сматрала да је то противно њеној политици неутралности – па нико није тврдио да није независна држава.

Питање пристанка Србије на чланство Косова у УН је „шарена лажа“ за народ. САД и промотери тзв. косовске независности у ЕУ већ су се иза затворених врата сложили да тај део буде избачено из плана за фактичко признање Косова.

То, и формирање стерилне Заједнице српских општина схваћене као аутономија Срба унутар тзв. независног Косова, планирано је да буду представљени као Вучићеви успеси и искоришћени за прикривање велеиздаје.

О њој се овде ради, и то није ствар моје субјективне оцене већ произлази из Устава Србије. Он не само што начелно намеће функционерима обавезу „да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“ (Преамбула Устава), већ чланом 114 конкретно налаже председнику да све своје снаге посвети „очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“.

Вучић уместо да то ради, по вољи Вашингтона, Берлина и Париза, прихвата учвршћивање нелегалног суверенитета Косова и његове територијалне целовитости! Самим тим води мајданску политику!

Спроводи својеврсну побуну одгоре, односно оно што се назива „државним ударом одозго“, где шеф државе преузима овлашћења која му не припадају и отворено поступа противно Уставу.

И то у корист оних сила које су окупирале део територије земље на чијем је челу, те су тамо створиле марионетску творевину коју настоје да што већем броју држава наметну као „независну државу“.

Несторовић тврди да му је противљење таквој политици најважнија ствар. Међутим, не супротставља се примарно онима који је увелико спроводе, већ опозицији коју дефинише као прозападну, те је сумњичи да би у случају да се нађе на власти радила оно што актуелни режим већ чини!

Сарадња са том опозицијом му је неприхватљива, али му у одређеном случају (ако протести против власти постану бурни) није незамислива са режимом који је већ аминовао отмицу Косова и Метохије. Невероватно! Као да гледамо неку епизоду серије „Зона сумрака“.

Ако је било дилеме шта је улога Несторовића – стиче се утисак – нема је више! Неће ни „технички“ уз опозицију, бар да би успорио процес издаје Косова јер би режиму било теже да је оконча када је под великим притиском, а посредно стаје уз власт која приводи крају косовску капитулацију.

Спасава је сада када је ухваћена у великој изборној крађи тврдњама да његови посматрачи ништа нелегално нису приметили, а гласове су вероватно куповали сви осим његове групе.

Омогућава да нови београдски избори буду расписани јер на градском нивоу нема већине (власт вероватно неће да истроши његов „опозициони“ потенцијал тиме што би га увела у своју коалицију а не би добила „мир“ на улицама), а не зато што је јасно да су покрадени. Коначно, честита СНС-у на победи на републичком нивоу коју није извојевао већ ју је покрао!

Паметном доста! Само је питање да ли су лидери опозиције која делује да је права, бар толико политички зрели да поново не наседну на превару чији је Несторовић део.

Упркос свему што је указивало да ће избори бити драстично намештени, из неког мени несхватљивог разлога, пре неколико месеци су одустали од протеста и ту дефинисаних захтева грађана, те су кротко кренули на Вучићеву „гласачку гиљотину“.

То не смеју поново да учине из моралних али и практичних мотива. Са својом непосредном (СНС и други режимски фактори) и посредном (БИА опозиција) екипом, Вучић ће их поново наместити. И шта онда? Ко ће после тога бити спреман да протестује?

Важно је истрајати на томе да су избори покрадени на свим нивоима, колико год је могуће интернационализовати то питање (јер се у иностранству ипак не воде сви само геополитичким мотивима) и инсистирати макар на минимуму потребног за одржавање колико-толико фер избора (постављање камера на бирачким местима и омогућавање приступа снимцима преко интернета, усвајање модела равноправног представљања свих учесника у кампањи на медијима са националном фреквенцијом, спречавање коришћења буџетских средстава за поткупљивање бирача као и функционерске кампање).

Ако свега тога не буде, нека Вучићева партија и њени садашњи коалициони партнери, са онима из „опозиције“ који као и Несторовић мисле да Вучић није покрао изборе, те да уважава „територијалну целовитост“ земље – уђу у нелегалан републички парламент и друге скупштине.

Истинска опозиција то не сме да уради. Нека ствари постану црно-беле. То је за власт неодрживо стање и пре нас води развезивању ауторитарног, противуставног чвора, него прљаве режимске игре у којима се правимо да постоје и друге боје!