Pročitaj mi članakJa, unuk jednog ustaše i jednog gestapovca, sin jednog od Pavelićevih ”momaka” u Buenos Airesu, jer odbacih ustaštvo i prigrlih antifašizam, u Argentini, malo kao vodič, malo kao prevoditelj, malo kao neformalni savjetnik Srbina na čelu SPC.
Као што сам најавио прошли тједан, пишући из Ресистенције, покрајина Цхацо, гдје сам стигао у пратњи патријарха Порфирија који је у Аргентини боравио у пасторалној посјети од 2. до 10. студенога (мало касније о тому), ову колумну пишем из Патагоније, топоним мојег дјетињства и ране младости, гдје ми живе сестра, њено пето дијете, сестрична и њена обитељ (које сада обилазим), из краја који ме чини спокојним као ништа друго што познајем.
Зато нећу допустити да ме/нас у овој колумни узнемири шокантна вијест о несрећи коју је возећи грубо и бахато проузрочио министар обране, сада већ бивши, Марио Баножић.
Елем, овдје гдје се налазим, у граду Трелеwу, покрајина Цхубут, гдје ми живи сестрична Кристина Хољевац, успут обилазим мјеста коју су основали Велшани, пристигли у Патагонију 28. српња 1865. године, њих 153. Искрцали су се у предјелу Атлантика и ове покрајине које се сада зове Голфо Нуево и на мјесту гдје су основали прву колонију, Пуерто Мадрyн који је нарастао након што је ту у XX. стољећу отворена творница алуминија.
У Мадрyну, јер је ту живио мој стриц Отто Пилсел, рођен у Скопју, старији брат мог оца Адолфа, сахрањени су најприје моја бака Роза Пилсел (рођ. Ћосић), а затим мој дјед Јаков Пилсел, чије су кости довезене из Буенос Аиреса и Отто. Обишао сам њихове гробове.
Велшани су затим основали Раwсон (главни град покрајине Цхубут), Гаиман, Долавон, још нека мања мјеста и Трелеw. Обишао сам и гробове татине сестре Елле Пилсел, рођене у Прњавору, и њена супруга Јоже Хољевца, рођеног у Слуњу.
Моја сестра Јадранка, Кристина и ја сједимо, пуно се смијемо, једемо ”торту негра” (или ”торта галеса”) фамозни колач који овај крај баштини од велшких имиграната, пијемо мате, схваћамо полако како улазимо у озбиљне године, старијих више нема, говоримо о нашој обитељи, о Пилселовима и другима, планирамо могући сусрет у Загребу и радујемо се животу.
Ово вам данас желим поручити: да је потребно радовати се животу, кад то можемо достићи сами или када нам у тому помажу пријатељи.
Мени је овај пут погуранац до среће омогућио мој друг Порфирије, патријарх српски. Рекао ми је прије неколико мјесеци: Драго, идемо у Аргентину, долазиш са мном, рачунам на тебе! Тако смо, он и пратња из Београда, парох загребачки и ја из Загреба (неки други из Подгорице), кренули, састали се у Амстердаму и прелетјели пут до мистичне Аргентине, а ја још к тому и до мистичније Патагоније.
Када кажем ”друг” то је еуфемизам, Порфирије је заправо мој брат, то сам већ вама рекао, али сада ћу боље појаснити јер сам то мало другачије схватио боравећи с њиме и његовом пратњом у Буенос Аиресу, Ресистенцији (гдје је посветио храм подигнут у част Светог Тројства, што је био главни разлог посјете) и у мисијско мјесто Мацхагаи, 120 километара западно од Ресистенције гдје је 1939. подигнут храм светог Николе чудотворца од стране црногорских усељеника.
Наиме, овако: знате да ми је Југославенска ратна морнарица 23. листопада 1991. узела брата, Бранка, припадника 4. бригаде ХВ-а, који се од тада води као нестали хрватски војник (јер се размјена ватре, када су страдали брат и четворица субораца, догодила на мору у близини отока Шипана), али ми је српски народ или род дала брата у особи тада митрополите Порфирија с којим сам се јако зближио 2014. по његовом доласку у Загреб (премда смо се били упознали 2008. на једној конференцији у Страсбоургу).
Није се то братимљење догодило одмах него полако, премда смо ”кликнули на прву”, али сам дубоко постао свјестан да имам брата када су нам се догодили загребачки потреси и Порфирије је истог часа и дана Цлаудију и мене, тада ”бескућнике” (наше село се налази близу епицентра и јако је настрадало), позвао к себи на Свети Дух.
Све друго сам већ једном приповиједао и не бих сада понављао него морам рећи ово: да је мој брат Порфирије мене вратио, нехотице, у моју Патагонију, гдје сам продужио (о властитом трошку) када се делегација вратила у Европу.
Док сам летио из Буенос Аиреса до 1.500 км удаљеног Трелеwа, вртио сам филм снимљен у глави протеклих дана. Порфирије је аргентинским православцима српског и црногорског поријекла (нашао се и покоји с коријенима у нашој Далмацији), домаћем клеру пристиглог с подручја цијеле јужне и централне америчке епархије са сједиштем у Буенос Аиресу којој је на челу владика Кирило (сада и администратор Митрополије загребачко-љубљанске, што захтијева велики напор и пожртвовност), монахињама, монасима и другима, упорно понављао темељне идеје кршћанског персонализма и универзализма, али особито сам запамтио потребу патријарха, осим да људе учврсти у вјери потомака светог Саве, да их увјери у потребу да сваког прихваћамо као свога брата, та једно смо у Кристу спаситељу и животворцу.
Та Порфиријева потреба да проповиједа Криста на начин светога Павла, мисионарски, али с потребом да људе поучи у ново рођење и братство које нам даје крштење, довела ме да се у зракоплову, проматрајући како лагано прелазимо у Патагонију, опустим, али и да ми дођу сузе на очи.
Ја, унук једног усташе и једног гестаповца, син једног од Павелићевих ”момака” у Буенос Аиресу, јер одбацих усташтво и пригрлих антифашизам, у Аргентини, мало као водич, мало као преводитељ, мало као неформални савјетник, међу Србима и Црногорцима, тихо, шапући себи говорим да имам брата, да ми је Бог дао брата, да сам га добио дарованог у особи Србина рођеног у мјесту Бечеј, у Војводини, сада на челу Српске Православне Цркве, једне гране једине Цркве Кристове (да то еклезиолошко питање кажем како ја осјећам) и да ми то братство грије срце, да ме то братство обавезује да се осјећам једно с члановима Порфиријеве делегације и вјерног народа, да ме та свијест сада држи будним у Патагонији гдје си говорим да нам Бранко, ипак, није погинуо/нестао узалудно.
Бранко се појављује у особи мојега брата Порфирија, али такођер у особи владике Кирила, или других епископа у пратњи, у особи свештеника и ђакона, сурадника и пријатеља…
У овом времену лудила и мржње, деструкције и ништавила, од Украјине, преко Израела и Газе, гдје требамо бити на страни жртава обију страна (како каже Миљенко Јерговић: и против Хамаса, али и против Нетањахуа), преко Јемена и Сирије, све до задњег заборављеног рата на планети, један новинар, к тому и теолог, боравећи на мјесту спокојства које се зове Патагонија, уз обавезно испијање мате, хоће вам рећи да је потребно препознати брата, сестру поред нас, можда, не можда, него од Бога дарованог и да се треба радовати животу.
Важно је да сада пуним батерије, кратко ћу бити овдје на југу, ни тједан дана, и ако Бог да, наставит ћу говорити о том братству које у себи свјесно и намјерно продубљујем и које ме држи усправног, и то свима, а посебно Србима и Хрватима, толико потребни братства!
