Pročitaj mi članak

Dragan R. Mlađenović: „Prema svecu i miro“

0

Središnja figura komunističkog satanskog demonizma bio je Vladimir Ilić Lenjin, čovek–medijum, koji je s najvećom mogućom strašću mrzeo Boga i pravoslavno Hrišćanstvo u Rusiji i svetu.

Владимир Илић Уљанов Лењин (рус. Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин, 1870–1924), је рођен у богатој породици средње класе у Симбирску. Лењинов отац је умро 1886. године, а старији брат Александар, коме је младалачки сан био да постане комунистичко–анархистички  вођа, обешен је следеће 1887. године због учествовања у неуспешном покушају атентата на цара Александра Трећег (1845–94). После ове породичне трагедије Лењин се заинтересовао за превратничку револуционарно–анархистичку терористичку делатност. Био је избачен са државног казањског универзитета због учествовања у антицаристичким протестима. Следећих година Лењин се посветио радикалној политици и постао марксиста. Затим се 1893. преселио у Санкт Петербург, где је ускоро постао висока фигура у Руској социјалдемократској партији.  Због подстицања побуне 1895. Лењин је ухапшен и кажњен прогоном на три године у Шушенское у  Минусинском округу у источном Сибиру. У сибирском логору је упознао будућу супругу Надежду Константиновну Крупскају (1869–1939). Венчали су се у јулу 1898. у Сибиру.

После одлежане казне, Лењин  је затим одпутовао  у  западну Европу. Живео је у Немачкој, Француској, Енглеској и Швајцарској као марксистички партијски теоретичар и „професионални револуционар“, повезујући се са другим руским комунистима и европским револуционарима. Године 1903. имао је кључну улогу у подели Руске социјалдемократске партије, предводећи  тзв.  бољшевичку  фракцију против  тзв. мењшевика. На кратко се вратио у Русију током револуције 1905.  године. Подстицао је насилну побуну и касније је водио кампању да се  Први светски рат преобрази у европску пролетерску револуцију. Након што је  Фебруарском револуцијом збачен цар Николај Други, Лењин се вратио у Русију. („Tema: Vladimir Ilič Lenjin | Telegraf – Najnovije vesti”. www.telegraf.rs (на језику: српски). Приступљено 11. 07. 2019)

Занимљиво је шта је православни философ Виктор Аксјочиц (рођен 1949. у Белорусији) писао о вођи бољшевичког сатанизма: „Лењин је до савршенства довео концепт револуционарног освајања власти, зарад чега је од `класика` социјализма и марксизма преузео све што је било неопходно, одбацујући немилосрдно све што је било застарело или `превише хумано`. Руководећи се тиме, Лењин је први у историји створио масовну револуционарну партију саздану на суровој дисциплини и крви. Лењин је разрадио тактику револуционарног преврата, која је користила искуство свих претходних револуција: њен цинични алгоритам омогућио је да се дефинишу сва слаба места власти коју је требало свргнути, сви могући ослонци у друштву, као и сви стварни противници које је требало ућуткати или једноставно (без суда) ликвидирати. Нико пре Лењина није тако цинично и сурово дограбио власт, рушећи на свом путу сва начела и све светиње. Затим је Лењин успео да земљу гурне у непојамно суров и крвав грађански рат, који је однео ПЕТНАЕСТ МИЛИОНА ЉУДСКИХ ЖИВОТА. Да би револуција однела потпуну победу, Лењин је први после француских револуционара разрадио теорију и у пракси спровео СИСТЕМ ТОТАЛНОГ ДРЖАВНОГ ТЕРОРА.

УВОЂЕЊЕ ЛОГОРА – ЛЕЊИНОВ ИЗУМ

Лењин је увео концлогоре (1920. их је било око деведесет!) и редовно масовно стрељање талаца, то јест истребљење великог броја људи који ни за шта нису били криви, чак ни из перспективе „револуционарних закона”. Лењин је први у историји иницирао масовну глад ради обрачуна с непокорним становништвом своје земље: страшна глад 1921 –1922. однела је око пет милиона људи! Нико осим Лењина није толико користио међународни олош ради обрачуна с унутрашњим непријатељем. Од заробљених војника Аустро–Угарске, Немачке, Чешке, Турске, литванских стрелаца, кинеских добровољаца, револуционара–интернационалиста саздао је ударне, заштитне, казнене јединице: „Формирање немачко–мађарске дивизије из постојаних и дисциплинованих елемената крајње је сврсисходно” (телеграм председнику Сибирског револуционарног комитета). Лењин је први у историји употребио хемијско оружје ради истребљења сопствених грађана. По његовом наређењу, БЕЗ ИСТРАГЕ СУ ПОБИЈЕНИ СВИ ЧЛАНОВИ ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ УКЉУЧУЈУЋИ И ДЕЦУ, као и многи њихови рођаци и слуге (више од четрдесет људи). Крвави обрачун с руским царем и његовом породицом био је без преседана у новој и најновијој историји: Француска револуција је убила краља, али после тога ниједан узурпатор и диктатор није смео да учини било шта слично.

У документу који је потписао Свердлов по Лењиновом налогу „свим одговорним друговима који раде у козачким областима”: „Неопходно је да се за једино исправну прогласи борба са самим првацима козаштва ПУТЕМ ЊИХОВОГ ИСТРЕБЉЕЊА СВИХ ДО ЈЕДНОГ(…) Спровести масовни терор против богатих козака, побивши их све: спровести масовни немилосрдни терор према свим козацима уопште, који су учествовали, непосредно или посредно, у борби против совјетске власти”. У доба Лењиновог људождерског режима као обично изгледало је наређење Тухачевског за гушење устанка тамбовских сељака: „Шуме у којима се бандити крију очистити отровним гасовима прецизно прорачунавши да облак загушљивих гасова буде равномерно распоређен по читавој шуми, уништавајући све што се у њој крије”.

Лењин је 8. новембра свечано обзнанио: „Право на приватно власништво над земљом заувек је укинуто. Сва земља коју поседује Црква, приватна лица и сељаци, одузета је без накнаде“.

У писму Молотову 19. марта 1922, насловљеном на све чланове Политбироа, Лењин категорички захтева: „Треба најодлучније и најсуровије задати ударац црностотинашком свештенству и то тако да ударац не забораве у току неколико наредних деценија… ШТО ВИШЕ РЕАКЦИОНАРНЕ БУРЖОАЗИЈЕ И РЕАКЦИОНАРНОГ СВЕШТЕНСТВА ТИМ ПОВОДОМ СТРЕЉАМО – ТИМ БОЉЕ. Треба сада научити памети ту господу тако да у току неколико наредних деценија не смеју ни да помисле на неки отпор”. Исход овога је био да је ЛЕЊИН У РУСИЈИ ПОКРЕНУО НАЈМАСОВНИЈЕ И НАЈКРВАВИЈЕ РЕЛИГИОЗНЕ ПРОГОНЕ У ИСТОРИЈИ, ИСТРЕБЉУЈУЋИ ВЕРНИКЕ И НАМЕЋУЋИ РЕЖИМ ДРЖАВНОГ БЕЗБОЖЈА.

УМИРАО ЈЕ ДУГО И ТЕШКО

Руски неуропатолог Василије Крамер је још у мају 1922. први поставио дијагнозу да Лењин све теже говори и све теже се креће због зачепљења крвних судова на мозгу.

У марту 1923. позвани су познати професори из Немачке и Швајцарске. Они су поставили Лењину другу дијагнозу – УПАЛА АРТЕРИЈА КАО ПОСЛЕДИЦА СИФИЛИСА.

Немачки професор Георг Клемперер је сматрао да Лењин има сталне главобоље због тровања оловом, јер после атентата нису извађена оба зрна. Крајем августа 1918. за време говора радницима Михељсоновог завода на Лењина је пуцала есерка Фани Каплан. Један метак му је само пробушио капут, али је други погодио лево раме. Трећи метак оштетио му је врх левог плућног крила и зауставо се у врату. Из Немачке је стигао хирург Морис Борхард који је из врата извадио зрно, али оно друго, у рамену, је било дубоко, па није смео да га дира.

Иља Збарски, син и асистент биолога Бориса Збарског, који је после смрти балсамовао Лењиново тело, сматрао је да су тешкоће које је имао Лењин последица сифилиса. Тврдио је да је доказ такве дијагнозе и то да су у Москву позвани специјалисти из иностранства који су се бавили и проблемима сифилиса. И лекови који су преписивани Лењину били су лекови за сифилис.

Када је почетком 1924. умро, бољшевици су осетили да је нестао „мозак“ револуције, и похитали да уверавају народ како је „Лењин живео, живи и живеће“. Комунистички функционер Красин одмах је предложио да Лењиново тело балсамују и да направе величанствену гробницу „која ће по своме значењу за човечанство превазићи Меку и Јерусалим“. Исте године, „Правда“ је писала: „Гробница Владимира Иљича биће извор енергије и јунаштва, извор неисцрпне бодрости за раднике читавог света у борби за остварење Иљичевих завета“. Зиновјев је покојника називао „пророком“ , а Стаљин говорио да ће му КП организовати „поклоничка путовања“. Тада су се комунисти показали као верници, али не хришћански, већ неког другог „божанства“. Да видимо каквог.

МАУЗОЛЕЈ БЕСМРТНОГ ВОЂЕ

Бољшевици су се у свом „револуционарном безумљу“ надали да ће ускоро уз помоћ њихове материјалистичке науке и прогреса бити постигнута „вештачка бесмртност“. Управо стога је Красин и предложио да балсамују Лењина, а Бухарин је говорио (према сведочењу Б. Куркина) „о неопходности достизања бесмртности у најкраћем могућем року као о неписаној, али главној тачки бољшевичког програма чији је аутор био Бухарин“. Лењинов блиски сарадник, А. А. Богданов, у својој књизи „Свеопшта организација наука“ (рус. „Всеобщая организационная наука (Тектология)“, 1925) писао је о могућности да се крв младих организама убризгава у вене одраслих, ради „подмлађивања“, а у „Државном научном институту за трансфузију крви“ који је основао, обављао је опите с „недобровољним даваоцима“ – дечицом… Веровао је да ће то помоћи оживљавању помрлих бољшевичких вођа, међу којима је био и Лењин. Ум му се ускоро помрачио: вршећи опите на себи скончао је 1928. године на најтежи начин.

После Лењинове смрти основан је и „Институт Лењиновог мозга“ с циљем да проучи физиолошке основе „Лењинове генијалности“. На жалост, мозак, извађен из лобање приликом балсамовања, не само да је био просечан, него, због сифилистичне парализе, делимично разорен, тако да је изучавање обустављено.

Што се Лењиновог маузолеја тиче, порекло му је још очитије повезано са изворима култа коме су бољшевици припадали. Његов пројектант, архитекта Шчусев, за основу споменика узео је тзв. „Пергамски олтар“ који су пронашли немачки археолози и који се од 1944. налазио у Берлину, а затим, кад су Совјети окупирали Берлин, нестао. Шчусеву је информације и прве нацрте предао угледни археолог Фредерик Поулсен. Шта је, у ствари, „Пергамски олтар“?

„ПРИЈЕСТО САТАНИН“

Пергамски олтар је заправо Зевсов жртвеник подигнут 180. године пре Христа у славу победе Пергама, Родоса и Римљана над сиријским владаром Антиохом III. Украшен је фризовима који, примерено оном времену, следи паганску теогонију.

Крајем првог века хришћанске епохе пергамска хришћанска заједница је трпела сурова прогањања од стране незнабожаца. Зато се у Откривењу Јовановом Господ обраћа посланицом (писмом) грађанима Пергама и каже: „Знам дјела твоја и гдје обитаваш, тамо гдје је Пријесто сатанин. И држиш Име Моје, и ниси се одрекао вјере ни у оне дане у које је Антипа, вјерни свједок мој, убијен код вас, гдје сатана борави“. (Откривење Јованово 2:13)  Према томе, Пергамски престо је, у ствари, „ПРИЈЕСТО САТАНИН“.

Шта се у међувремену догодило са Сатаниним престолом? Лист „Свенска Дагбладет“ од 27. јануара 1948. обавештава о следећем: „Совјетска армија је након освајања Берлина пренела из Немачке у Москву Сатанин престо“.

Међутим, изненађује да тај олтар није био изложен ни у једном совјетском музеју. С којим циљем је онда пренет у Москву? Археолошки експонати изузетне вредности, као што је Пергамски престо, обично се не скривају од очију јавности, него су, напротив, понос музеја који их поседују. Може се, према томе, претпоставити да је совјетско руководство резервисало сатанин престо за личну окултну употребу (?!).

Узгред, поменимо и једну тугаљиву анегдоту везану за Лењинов маузолеј. Иако су се градитељи потрудили да свом вољеном „бесмртном вођи“ обезбеде сву удобност, одмах после уношења ковчега у гробницу излила се канализација и просторију је испунио неподношљив смрад. Свети Тихон Исповедник, патријарх московски и сверуски, тада је, кажу, тихо прокоментарисао: „ПРЕМА СВЕЦУ И МИРО“. (Драган Р. Млађеновић, „Лењин, Пергамски олтар и`пријесто сатанин`“, Наука и култура, 19.09.2022)

Izvor: Nauka i kultura

Oznake: , , ,