Pročitaj mi članak

Dragan R. Mlađenović: „Prema svecu i miro“

0

Središnja figura komunističkog satanskog demonizma bio je Vladimir Ilić Lenjin, čovek–medijum, koji je s najvećom mogućom strašću mrzeo Boga i pravoslavno Hrišćanstvo u Rusiji i svetu.

Vladimir Ilić Uljanov Lenjin (rus. Vladímir Ilьíč Ulья́nov Lénin, 1870–1924), je rođen u bogatoj porodici srednje klase u Simbirsku. Lenjinov otac je umro 1886. godine, a stariji brat Aleksandar, kome je mladalački san bio da postane komunističko–anarhistički  vođa, obešen je sledeće 1887. godine zbog učestvovanja u neuspešnom pokušaju atentata na cara Aleksandra Trećeg (1845–94). Posle ove porodične tragedije Lenjin se zainteresovao za prevratničku revolucionarno–anarhističku terorističku delatnost. Bio je izbačen sa državnog kazanjskog univerziteta zbog učestvovanja u anticarističkim protestima. Sledećih godina Lenjin se posvetio radikalnoj politici i postao marksista. Zatim se 1893. preselio u Sankt Peterburg, gde je uskoro postao visoka figura u Ruskoj socijaldemokratskoj partiji.  Zbog podsticanja pobune 1895. Lenjin je uhapšen i kažnjen progonom na tri godine u Šušenskoe u  Minusinskom okrugu u istočnom Sibiru. U sibirskom logoru je upoznao buduću suprugu Nadeždu Konstantinovnu Krupskaju (1869–1939). Venčali su se u julu 1898. u Sibiru.

Posle odležane kazne, Lenjin  je zatim odputovao  u  zapadnu Evropu. Živeo je u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Švajcarskoj kao marksistički partijski teoretičar i „profesionalni revolucionar“, povezujući se sa drugim ruskim komunistima i evropskim revolucionarima. Godine 1903. imao je ključnu ulogu u podeli Ruske socijaldemokratske partije, predvodeći  tzv.  boljševičku  frakciju protiv  tzv. menjševika. Na kratko se vratio u Rusiju tokom revolucije 1905.  godine. Podsticao je nasilnu pobunu i kasnije je vodio kampanju da se  Prvi svetski rat preobrazi u evropsku proletersku revoluciju. Nakon što je  Februarskom revolucijom zbačen car Nikolaj Drugi, Lenjin se vratio u Rusiju. („Tema: Vladimir Ilič Lenjin | Telegraf – Najnovije vesti”. www.telegraf.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 11. 07. 2019)

Zanimljivo je šta je pravoslavni filosof Viktor Aksjočic (rođen 1949. u Belorusiji) pisao o vođi boljševičkog satanizma: „Lenjin je do savršenstva doveo koncept revolucionarnog osvajanja vlasti, zarad čega je od `klasika` socijalizma i marksizma preuzeo sve što je bilo neophodno, odbacujući nemilosrdno sve što je bilo zastarelo ili `previše humano`. Rukovodeći se time, Lenjin je prvi u istoriji stvorio masovnu revolucionarnu partiju sazdanu na surovoj disciplini i krvi. Lenjin je razradio taktiku revolucionarnog prevrata, koja je koristila iskustvo svih prethodnih revolucija: njen cinični algoritam omogućio je da se definišu sva slaba mesta vlasti koju je trebalo svrgnuti, svi mogući oslonci u društvu, kao i svi stvarni protivnici koje je trebalo ućutkati ili jednostavno (bez suda) likvidirati. Niko pre Lenjina nije tako cinično i surovo dograbio vlast, rušeći na svom putu sva načela i sve svetinje. Zatim je Lenjin uspeo da zemlju gurne u nepojamno surov i krvav građanski rat, koji je odneo PETNAEST MILIONA LJUDSKIH ŽIVOTA. Da bi revolucija odnela potpunu pobedu, Lenjin je prvi posle francuskih revolucionara razradio teoriju i u praksi sproveo SISTEM TOTALNOG DRŽAVNOG TERORA.

UVOĐENJE LOGORA – LENJINOV IZUM

Lenjin je uveo konclogore (1920. ih je bilo oko devedeset!) i redovno masovno streljanje talaca, to jest istrebljenje velikog broja ljudi koji ni za šta nisu bili krivi, čak ni iz perspektive „revolucionarnih zakona”. Lenjin je prvi u istoriji inicirao masovnu glad radi obračuna s nepokornim stanovništvom svoje zemlje: strašna glad 1921 –1922. odnela je oko pet miliona ljudi! Niko osim Lenjina nije toliko koristio međunarodni ološ radi obračuna s unutrašnjim neprijateljem. Od zarobljenih vojnika Austro–Ugarske, Nemačke, Češke, Turske, litvanskih strelaca, kineskih dobrovoljaca, revolucionara–internacionalista sazdao je udarne, zaštitne, kaznene jedinice: „Formiranje nemačko–mađarske divizije iz postojanih i disciplinovanih elemenata krajnje je svrsishodno” (telegram predsedniku Sibirskog revolucionarnog komiteta). Lenjin je prvi u istoriji upotrebio hemijsko oružje radi istrebljenja sopstvenih građana. Po njegovom naređenju, BEZ ISTRAGE SU POBIJENI SVI ČLANOVI CARSKE PORODICE UKLJUČUJUĆI I DECU, kao i mnogi njihovi rođaci i sluge (više od četrdeset ljudi). Krvavi obračun s ruskim carem i njegovom porodicom bio je bez presedana u novoj i najnovijoj istoriji: Francuska revolucija je ubila kralja, ali posle toga nijedan uzurpator i diktator nije smeo da učini bilo šta slično.

U dokumentu koji je potpisao Sverdlov po Lenjinovom nalogu „svim odgovornim drugovima koji rade u kozačkim oblastima”: „Neophodno je da se za jedino ispravnu proglasi borba sa samim prvacima kozaštva PUTEM NJIHOVOG ISTREBLJENJA SVIH DO JEDNOG(…) Sprovesti masovni teror protiv bogatih kozaka, pobivši ih sve: sprovesti masovni nemilosrdni teror prema svim kozacima uopšte, koji su učestvovali, neposredno ili posredno, u borbi protiv sovjetske vlasti”. U doba Lenjinovog ljudožderskog režima kao obično izgledalo je naređenje Tuhačevskog za gušenje ustanka tambovskih seljaka: „Šume u kojima se banditi kriju očistiti otrovnim gasovima precizno proračunavši da oblak zagušljivih gasova bude ravnomerno raspoređen po čitavoj šumi, uništavajući sve što se u njoj krije”.

Lenjin je 8. novembra svečano obznanio: „Pravo na privatno vlasništvo nad zemljom zauvek je ukinuto. Sva zemlja koju poseduje Crkva, privatna lica i seljaci, oduzeta je bez naknade“.

U pismu Molotovu 19. marta 1922, naslovljenom na sve članove Politbiroa, Lenjin kategorički zahteva: „Treba najodlučnije i najsurovije zadati udarac crnostotinaškom sveštenstvu i to tako da udarac ne zaborave u toku nekoliko narednih decenija… ŠTO VIŠE REAKCIONARNE BURŽOAZIJE I REAKCIONARNOG SVEŠTENSTVA TIM POVODOM STRELJAMO – TIM BOLJE. Treba sada naučiti pameti tu gospodu tako da u toku nekoliko narednih decenija ne smeju ni da pomisle na neki otpor”. Ishod ovoga je bio da je LENJIN U RUSIJI POKRENUO NAJMASOVNIJE I NAJKRVAVIJE RELIGIOZNE PROGONE U ISTORIJI, ISTREBLJUJUĆI VERNIKE I NAMEĆUĆI REŽIM DRŽAVNOG BEZBOŽJA.

UMIRAO JE DUGO I TEŠKO

Ruski neuropatolog Vasilije Kramer je još u maju 1922. prvi postavio dijagnozu da Lenjin sve teže govori i sve teže se kreće zbog začepljenja krvnih sudova na mozgu.

U martu 1923. pozvani su poznati profesori iz Nemačke i Švajcarske. Oni su postavili Lenjinu drugu dijagnozu – UPALA ARTERIJA KAO POSLEDICA SIFILISA.

Nemački profesor Georg Klemperer je smatrao da Lenjin ima stalne glavobolje zbog trovanja olovom, jer posle atentata nisu izvađena oba zrna. Krajem avgusta 1918. za vreme govora radnicima Miheljsonovog zavoda na Lenjina je pucala eserka Fani Kaplan. Jedan metak mu je samo probušio kaput, ali je drugi pogodio levo rame. Treći metak oštetio mu je vrh levog plućnog krila i zaustavo se u vratu. Iz Nemačke je stigao hirurg Moris Borhard koji je iz vrata izvadio zrno, ali ono drugo, u ramenu, je bilo duboko, pa nije smeo da ga dira.

Ilja Zbarski, sin i asistent biologa Borisa Zbarskog, koji je posle smrti balsamovao Lenjinovo telo, smatrao je da su teškoće koje je imao Lenjin posledica sifilisa. Tvrdio je da je dokaz takve dijagnoze i to da su u Moskvu pozvani specijalisti iz inostranstva koji su se bavili i problemima sifilisa. I lekovi koji su prepisivani Lenjinu bili su lekovi za sifilis.

Kada je početkom 1924. umro, boljševici su osetili da je nestao „mozak“ revolucije, i pohitali da uveravaju narod kako je „Lenjin živeo, živi i živeće“. Komunistički funkcioner Krasin odmah je predložio da Lenjinovo telo balsamuju i da naprave veličanstvenu grobnicu „koja će po svome značenju za čovečanstvo prevazići Meku i Jerusalim“. Iste godine, „Pravda“ je pisala: „Grobnica Vladimira Iljiča biće izvor energije i junaštva, izvor neiscrpne bodrosti za radnike čitavog sveta u borbi za ostvarenje Iljičevih zaveta“. Zinovjev je pokojnika nazivao „prorokom“ , a Staljin govorio da će mu KP organizovati „poklonička putovanja“. Tada su se komunisti pokazali kao vernici, ali ne hrišćanski, već nekog drugog „božanstva“. Da vidimo kakvog.

MAUZOLEJ BESMRTNOG VOĐE

Boljševici su se u svom „revolucionarnom bezumlju“ nadali da će uskoro uz pomoć njihove materijalističke nauke i progresa biti postignuta „veštačka besmrtnost“. Upravo stoga je Krasin i predložio da balsamuju Lenjina, a Buharin je govorio (prema svedočenju B. Kurkina) „o neophodnosti dostizanja besmrtnosti u najkraćem mogućem roku kao o nepisanoj, ali glavnoj tački boljševičkog programa čiji je autor bio Buharin“. Lenjinov bliski saradnik, A. A. Bogdanov, u svojoj knjizi „Sveopšta organizacija nauka“ (rus. „Vseobщaя organizacionnaя nauka (Tektologiя)“, 1925) pisao je o mogućnosti da se krv mladih organizama ubrizgava u vene odraslih, radi „podmlađivanja“, a u „Državnom naučnom institutu za transfuziju krvi“ koji je osnovao, obavljao je opite s „nedobrovoljnim davaocima“ – dečicom… Verovao je da će to pomoći oživljavanju pomrlih boljševičkih vođa, među kojima je bio i Lenjin. Um mu se uskoro pomračio: vršeći opite na sebi skončao je 1928. godine na najteži način.

Posle Lenjinove smrti osnovan je i „Institut Lenjinovog mozga“ s ciljem da prouči fiziološke osnove „Lenjinove genijalnosti“. Na žalost, mozak, izvađen iz lobanje prilikom balsamovanja, ne samo da je bio prosečan, nego, zbog sifilistične paralize, delimično razoren, tako da je izučavanje obustavljeno.

Što se Lenjinovog mauzoleja tiče, poreklo mu je još očitije povezano sa izvorima kulta kome su boljševici pripadali. Njegov projektant, arhitekta Ščusev, za osnovu spomenika uzeo je tzv. „Pergamski oltar“ koji su pronašli nemački arheolozi i koji se od 1944. nalazio u Berlinu, a zatim, kad su Sovjeti okupirali Berlin, nestao. Ščusevu je informacije i prve nacrte predao ugledni arheolog Frederik Poulsen. Šta je, u stvari, „Pergamski oltar“?

„PRIJESTO SATANIN“

Pergamski oltar je zapravo Zevsov žrtvenik podignut 180. godine pre Hrista u slavu pobede Pergama, Rodosa i Rimljana nad sirijskim vladarom Antiohom III. Ukrašen je frizovima koji, primereno onom vremenu, sledi pagansku teogoniju.

Krajem prvog veka hrišćanske epohe pergamska hrišćanska zajednica je trpela surova proganjanja od strane neznabožaca. Zato se u Otkrivenju Jovanovom Gospod obraća poslanicom (pismom) građanima Pergama i kaže: „Znam djela tvoja i gdje obitavaš, tamo gdje je Prijesto satanin. I držiš Ime Moje, i nisi se odrekao vjere ni u one dane u koje je Antipa, vjerni svjedok moj, ubijen kod vas, gdje satana boravi“. (Otkrivenje Jovanovo 2:13)  Prema tome, Pergamski presto je, u stvari, „PRIJESTO SATANIN“.

Šta se u međuvremenu dogodilo sa Sataninim prestolom? List „Svenska Dagbladet“ od 27. januara 1948. obaveštava o sledećem: „Sovjetska armija je nakon osvajanja Berlina prenela iz Nemačke u Moskvu Satanin presto“.

Međutim, iznenađuje da taj oltar nije bio izložen ni u jednom sovjetskom muzeju. S kojim ciljem je onda prenet u Moskvu? Arheološki eksponati izuzetne vrednosti, kao što je Pergamski presto, obično se ne skrivaju od očiju javnosti, nego su, naprotiv, ponos muzeja koji ih poseduju. Može se, prema tome, pretpostaviti da je sovjetsko rukovodstvo rezervisalo satanin presto za ličnu okultnu upotrebu (?!).

Uzgred, pomenimo i jednu tugaljivu anegdotu vezanu za Lenjinov mauzolej. Iako su se graditelji potrudili da svom voljenom „besmrtnom vođi“ obezbede svu udobnost, odmah posle unošenja kovčega u grobnicu izlila se kanalizacija i prostoriju je ispunio nepodnošljiv smrad. Sveti Tihon Ispovednik, patrijarh moskovski i sveruski, tada je, kažu, tiho prokomentarisao: „PREMA SVECU I MIRO“. (Dragan R. Mlađenović, „Lenjin, Pergamski oltar i`prijesto satanin`“, Nauka i kultura, 19.09.2022)