Гледате документарни филм, рађен за време Југословије, у продукцији Дунав филма, у којем се говори од два веома стара архиолошка локалитета на тлу Србије - Лепенски вир и Винча.

Стручни саветници и саговорници за овај филм су били тадашња два врхунска српска научника: др Драгослав Срејовић српски археолог, културни антрополог, професор Универзитета и академик (руководио је археолошким ископавањима 67 праисторијских и античких локалитета  – Дукља, Сребреница, Лепенски Вир, Власац, Дивостин, Гамзиград, Шаркамен и др); и др Лазар Трифуновић, историчар уметности, ликовни критичар, универзитетски професор, (оснивач катедре за Модерну уметност на Филозофском факултету у Београду, где је предавао историју модернизма до краја живота). 

ЛЕПЕНСКИ ВИР

Лепенски Вир, по коме је цела једна мезолитска култура добила име, представља изузетно значајно и у много чему јединствено праисторијско налазиште. На овом локалитету који је интензивно насељаван од 6300. до 5500. године пре. н.е., издвојена су насеља која припадају мезолиту и раном неолиту. Открића која се везују за мезолит чине Лепенски Вир изузетним. Плански подизана насеља са стаништима и светилиштима трапезоидне основе, некрополе које указују на посебне погребне ритуале, монументалне скулптуре од камена, као и бројни покретни налази од кости и камена, сведоче о томе да је ово налазиште представљало не само насеље већ и сакрални центар. Најпознатији налази су скулптуре и жртвеници направљени од облутака, од крупнозрног пешчара, нађени заливени кречњачким малтером у подовима кућа, најчешће уз огњиште. Према ономе што приказују, скулптуре се могу поделити на фигуралне, са представама људског лика, и орнаменталне скулптуре, декорисане мотивима меандра, рибље кости и плетенице.

На преласку седмог у шести миленијум старе ере, дешава се крупна промена на Балкану, која ће променити и Лепенски Вир. Нови народи, са усвојеним знањима о пољопривреди и организованом сточарењу, пристигли су са истока и југа на простор Ђердапа и променили, током само неколико генерација, слику насеља и духовни свет. Уместо монументалних камених скулптура и станишта-светилишта, ново малено село на Лепенском Виру има све одлике неолитске Старчевачке културе, која се проширила на читав Балкан и јужну Панонију, и трајала до око 5500. године пре н.е.

Лепенски Вир је истраживан између 1965. и 1970. године, у оквиру пројекта Ђердап I. Археолошка ископавања заједнички су организовали и спровели Народни музеј у Београду, Археолошки институт, Републички завод за заштиту споменика културе РС, Завод за заштиту споменика културе у Нишу и Центар за археологију Филозофског факултета у Београду. Археолошким истраживањима руководио је др Драгослав Срејовић.

Како се локалитет налазио у зони која је требало да буде потопљена водама акумулационог језера хидроелектране Ђердап, остаци су измештени на нову локацију у непосредној близини, удаљену од првобитне за око сто метара у правцу северозапада, и издигнутој за 29,5 метара. Изузетан конзерваторски подухват, премештање остатака кућа и светилишта, извршио је Републички завод за заштиту споменика културе 1970. и 1971. године. Главни пројектант и руководилац радова била је др Милка Чанак-Медић. Покретни археолошки предмети са локалитета Лепенски Вир се од момента открића све до данас чувају у Збирци Лепенског Вира, у Народном музеју у Београду.

Поред измештеног локалитета подигнут је Музеј Лепенског Вира, који је у саставу Народног музеја од 1978. године. У јуну 2011. године, на месту некадашње зграде Музеја, отворена је нова модерна грађевина, Центар за посетиоце – Музеј Лепенски Вир, према пројекту архитеката Синише Темеринског и Марије Јовин, из Републичког завода за заштиту споменика културе РС.

ВИНЧАНСКА КУЛТУРА

Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4. миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији. Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је археолошким парком.

Археолошка ископавања

Истраживања винчанске културе на територији Србије почела су у Јабланици код Аранђеловца 1901. године, а у Трансилванији 1875. на локалитету Тордош.

Винчанска култура је названа по локалитету Винча – Бело брдо, које се налази на десној обали Дунава, у селу Винча, 11 km низводно од Београда, на коме је ископавање започео 1908. професор Београдског универзитета др Милоје Васић, на простору од око 400 m². Ca мањим прекидима, радови су трајали све до Првог светског рата. 1924. године, обављено је ископавање али накратко, због недостатка материјалних средстава. Откривени су остаци осам неолитских насеља, од којих најстарије насеље припада периоду средњег неолита и старчевачкој култури.

Винча тридесетих година постаје налазиште чувено у свету. Милоје Васић је 1932. и 1936. објавио четири тома монографије „Праисторијска Винча“, чиме је завршена друга фаза истраживања овог локалитета.

Оснивањем Одбора за археолошка истраживања у Винчи при Српској академији наука и уметности и ангажовањем академика Васе Чубриловића и Јована Тодоровића, започета су 1978. године нова ископавања. У почетку је истраживањима руководио Никола Тасић, а од 1982. године академици Милутин Гарашанин и Драгослав Срејовић. После завршетка радова од 1986. до 1998. није било систематских археолошких истраживања. Ипак, 1988. налазиште је уређено због симпозијума под називом „Винча и њен свет“ (оригинални назив – енгл. Vinča and its World).

Милутин Гарашанин је 1998. године окупио теренску екипу и тако је почела трећа серија ископавања на епонимном налазишту. Од 2001. уведена је флотација за добијање узорака макробиотичке анализе. Од 2003. започела су ископавања у систему целина („unit“), за разлику од ранијих ископавања у квадратној мрежи. У истраживања су укључене и археозоологија и зооархеологија, а за вођење теренске документације почела је да се користи рачунарска технологија. Од 2002. коришћен је електронски даљинометар (ЕДМ) Направљена је база података и софтвер ArchaeoPack (Тасић, Јевремовић 2003.) који је тестиран на ископавањима у Винчи.[3]

Од 2001. у Винчи се одржава и летња археолошка школа.

Локалитети

Матична област Винчанске културе обухвата простор централног Балкана, а у тренутку када је достизала врхунац подударала се са територијом коју је у млађем и средњем неолиту обухватала старчевачка култура. Дунав је био одлучујући услов за настанак насеља у Винчи, као и Тиса, Драва, Сава, Тамиш и притоке. Главни правац од севера ка југу је Морава, која се низводно улива у Дунав.

Носиоци винчанске културе живели су на лесној обали Дунава, али треба претпоставити да је река у доба оснивања насеља била током пролећа услед поплава широка око 7 km, на овом простору су постојали језеро и мочваре, што је погодовало развоју лова, риболова и земљорадње.[4]

Језгро ове културе је Србија, а распростирала се до источне Македоније, затим на западу до североисточне Босне и до Винковаца.

Епонимни локалитет ове је Винча – Бело брдо, а остала налазишта су:

Градац код Злокућана
Арадац у Банату
Ботош у Банату
Плочник
Дивостин
Анзабегово
Врдник
Јаково
Обреж
Гомолава
Витковачко поље код Александровца Жупског
Плочник

Насеља

Неолитско насеље у Винчи удаљено је око 14 km од ушћа Саве у Дунав, што је изузетно повољно место које је омогућило да постане фокална тачка простора југоисточне Европе. Овуда су пролазили путеви, али је и изузетно повољно природно окружење омогућавало дуготрајно насељавање.

Река Болечица, која се улива у Дунав непосредно испод насеља, била је извор свеже воде, а била је и веза са Авалом, где су налажене важне сировине попут цинабарита.

Винчанска насеља су претежно вишеслојна, а на самом локалитету Винча констатовано је 9 насеља. По положају мало се разликују од старчевачких, подижу се на речним терасама са падом ка реци, на осунчаним падинама или гредама. У млађим фазама насеља се подижу на стрмим тешко приступачним брежуљцима или стенама (Градац, Рт – Железник). Нека од ових насеља била су утврђена.

Најстарија станишта у Винчи имају најчешће елипсоидне основе укопане у лес и шаторасти кров од прућа, трске и сламе који належе непосредно на основу. Колибе су груписане по одређеном систему око централне и подсећају на архитектуру културе Лепенског Вира. За исте традиције се повезују и стубасте антропоморфне фигуре и нерашчлањене керамичке посуде.

Винча је око 4500. п. н. е. опустела, али се непосредно после културног слоја са шаторастим стаништима јавља ново насеље, које су изградили носиоци културе млађег неолита, којој је Винча дала име.

Куће током овог периода биле су од дрвета и глине, оријентисане у правцу југоисток-северозапад, имале су четвороугаоне основе, вертикалне зидове и кров на две воде. Јавља се нивелација, подлога се стабилизује, изолује од влаге, а зидови се боје.

У млађим насељима откривене су велике правоугаоне грађевине са већим бројем просторија. На дубини између 9 и 6 метара, које се датује у период између 4500. и 3800. п. н. е. култура доминира великим делом средње и југоисточне Европе. Велика насеља током овог периода су Винча, Потпорањ, Селевац, Дивостин… Специјализоване делатности довела је до привредног успона, друштвеног раслојавања и богаћења заједница винчанске културе.

Налази откривени на дубинама између 6. и 2. метра културног слоја Винче, датовани у период између 3700. и 3500. п. н. е. показују да Винча постепено губи значај и да се култура гаси. Пропаст винчанске културе проузроковао је продор нових заједница из правца данашњих области Бугарске и Румуније, током првих векова 4 миленијума п. н. е.

ПРАТИТЕ СРБИН.ИНФО И НА ВАЈБЕРУ!
КЛИКНИ ОВДЕ!

Винчанска култура простирала се на територији већој од територије било које неолитске културе у Европи. Поједина њена насеља премашила су величином и бројем становника не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту.

Сматра се да је Винча била град јер је стално била насељена током много генерација, становништво је било активно током целе године, а постојала је и специјализација послова. Може се рећи да је била метропола, будући ју је насељавао велики број становника, да је била економски и културни центар, да су откривена многа мања насеља у непосредној близини Винче, а нађени су и докази о интензивној комуникацији и размени добара, услуга и људи.

Извор: narodnimuzej.rs, sr.wikipedia.org

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: Винча, др Драгослав Срејовић, др Лазар Трифуновић, Лепенски вир, праисторија, Србија, српска историја