Pročitaj mi članakDragan Petrović je u analizi ekonomskih promena u svetu nastalih poslednjih meseci, ukazao da najznačajnije zemlje, poput SAD, Rusije, EU vrše obartanje kamatnih stopa i upumpavanje novca.
Дакле монетарна и фискална акција у правцу помоћи читавој привреди, а пре свега малим и средњим предузећима, као и низ паралелних социјалних мера да се помогне широким слојевима становништва.
Србија има погрешан економско-социјални модел, базиран на тзв. Страним директним инвестицијама, односно неолиберално-неомонетаристичкој концепцији коју у монетарној сфери креира ММФ. Одобравање средстава од 5 до 6 милијарди евра за помоћ предузећима, привреди и широким слојевима, уз све пропусте у реализацији можемо посматрати као сличан покушај као што спроводи низ другиз земаља сада у свету.
Међутим, главни проблем, који би могао да буде и елеменат да се дотуку остаци српске привреде, је планирани извор тих средстава како их је дефинисала Влада и министар Мали. Уместо да по угледу на друге земље наведене, то буде кредитирано од Народне банеке, паралелно са додатним обарањем каматних стопа, те покушајем ревитализације пословно-банкарског сектора, власти планирају комерцијално задуживање код пословних банака по фиксацији за евро, евентуално додатно преко хартија од вредности за преостала богатства Србије, које би могли купити странци, имајућ у обзир сиромаштво домаћег становнитшва.
Како је око 90 % пословних банака у Србији у страним рукама, а ова власт је продала Чачанску и сада Комерцијалну банку, то би било погубно јер је алтернатива да се у динарском износу та средства позајме од Народне банке.
Поред тога власти планирају да преброде мањак у тромесечном билансу (смањени приходи од акциза, рада привреде, пореза на промет и др.) у највећем мерама штедње што је средњорочно опасно јер представља подстицање смањења платежне моћи становништва и затоврен круг подстицања рецесије. Напротив требало би покренути привреду, и ојачати куповњу моћ становништва.
У Србији и свету је актуелна у вези кризе, тзв. Замка ликвидности (дефинисао је Кејнз 1936), односно немогућност покретања привреде додатно обарањем каматних стопа, имајући у виду да је маргинална корисност капитала ниска, чак и када би се каматне стопе по угледу на амерички ФЕД приближиле нули. У том случају, како је рецимо у случају Србије, ионако мали друштвено-бруто производ у размери са новчаном масом помноженом обртом новца, убедљиво већи, јер је коефицијент обрта новца између 3 до 5 (а требало би у нормалним околностима да буде између 7 и 10), то је у Србији могуће повећати новчану масу, односно доштампати новац, без страха од инфлације и то уложити у стратешке гране, између осталог наведну позајмицу нискокаматну Народне банке приврецди Србије са дугорочним роком отплате. Препрека је законска омча у Закону о банкарству, да Народна банка Србије нема право да издаје кредите дуже од краткорочних (3 до 12 месеци).
Отуда је неопходно хитно додатно оборити референтне каматне стопе Народне банке, издати веће количине свежег новца по годишњим кредитима, и приступити кључној мери деколонизације, а то је измена постојећег законског решења.
Наравно потребно је низ других мера предузети у оквиру оснивања Развојне банке, јачања домаћег пословног банкарског сектора, стимулисање домаћих капацитета и повући постепено неоколонијална решења фаворизовања страних компанија, улагање у пољопривреду и реиндустријализацију, али ово су напред неки елементарни предуслови, а најважније је избећи замку колонијално-капитуланског приступа око наведеног пакета за помоћ привреди и земљи. То да су у тој улози ангажовани тешко компромитоване личности како наводи недавно Паровић у свом обраћању јавности, попут Влаховића и Џиновића, само појачава сумње у том правцу.
