Прочитај ми чланак
Некада се знало ко може бити доктор наука. Данас доктори наука ничу на сваком ћошку. Подаци Републичког завода за статистику, с почетка прошле академске године, показују да се број одбрањених доктората у Србији повећао, на годишњем нивоу, у последњих пет година (2007–2012),са 206 на 561, што значи да смо у нашем просветном систему почели да делимо докторате шаком и капом.
Такође, број студената докторских студија се у претходних пет година повећао (на годишњем нивоу) са 1.064 на 5.500, што значи да у овом моменту у Србији имамо читаву једну бригаду доктораната која се спрема да куми и части не би ли се домогла жељене титуле доктора наука и оног чувеног „др” поред имена. Сигурно је да нису сви скорашњи доктори наука из ове новоникле класе инстант-доктора и да ту свакако има значајан број оних који су сели, читали, истраживали, знојили се и написали озбиљну тезу, као што је сигурно да нису и сви докторанти из категорије оних који куме и часте, већ ту и даље има подоста оних којима су ноћи бесане, а јутра радна, и који у овом моменту пишу озбиљне тезе. Али с обзиром на наведене цифре сигурно је да у овим бригадама има повелик број оних који до титуле доктора наука нису стигли озбиљним научним истраживањем, већ разноразним пречицама. Цифре, сходно којима је број одбрањених доктората порастао дупло у неколико година, као и број доктораната који је за неколико година порастао чак пет пута, говоре да ту ипак није реч о томе да смо се преко ноћи пропаметнили, већ о томе да су докторске титуле подељене и да ће се и даље делити онима који немају паметнија посла него да са њима парадирају онако како старлете парадирају са шљокицама. Тужна је чињеница да, овим, такозваним, докторима-старлетама, највиша академска титула и не служи да би се бавили научним или било којом другом врстом интелектуалног рада, већ им буквално служи за украс како би се њоме хвалили теткама и комшиницама, док се титула поготово добро нађе ако новопечени доктори гостују по медијима, где увек добро дође да се уз неозбиљан лик нађе озбиљна титула.
Фасцинантан је податак да је само у Београду број доктораната за пет година порастао са 405 на 2.967, то јестшест пута. Када овај податак упоредимо сподатком да је Београдски универзитет у читавој својој двовековној историји изнедрио око осам и по хиљада доктора наука,онда нам постаје јасно колику инфлацију доктората и доктораната имамо у претходних неколико година. Циник би могао да примети да ћемо ако овако наставимо, за десет или двадесет година имати десетке хиљада доктора наука и да ће нам број високо и највише образованих људи бити већи од природног прираштаја, па ће свакој новорођеној беби у старту бити загарантована докторска или нека друга академска титула. Свакако је лепо да људи буду образовани, тоје чак и нужно за земљу попут Србије која заостаје у развоју, али нећемо далеко стићи уколико будемо и даље срозавали квалитет образовања због празног и напумпаног квантитета, што се најбоље види управо на примеру пораста броја докторских титула у последњих неколико година. Мораћемо пре или касније, како ђаво не би однео шалу, да вратимо кредибилитет докторским студијама на нашим универзитетима, јер ако овако наставимо наше докторске титуле ће постати без конкретног значења и веома некредибилне у међународним оквирима. Што је најгоре, некредибилни и смешни ће (п)остати они који носе титуле „на празно”, без било каквог садржаја, јер наш народ ће и даље збијати шале са онима који су „магистрирали на магистрали”. Напослетку, чаршија, ма колико сирова и површна била, све прецизно нањуши, поготово што смо ужасно мала средина, посебице када се узму у обзир кругови високообразованих, па ће се код нас и даље непогрешиво знати за било којег „титулара” колика му је специфична тежина и ко је шупаљ као лонац, а ко стамен као гранит.
Коначно, може неко рећи да ово није битна тема и да се докторске титуле не мажу на хлеб, али треба да ставимо прст на чело и да се запитамо како ћемо данас-сутра направити систем у којем ће наша деца имати за хлеб, ако не одвојимо жито од кукоља и не дамо шансу онима који истински уче и напредују, а не искључиво онима који „куме и часте”, то јестонима који највише плаћају. Ако не одвојимо жито од кукоља данас, сутра ћемо сви бити робови незнања, бахатости и оних који ће имати да плате, док они који неће имати да плате неће имати било каква права, ма како вредни и паметни били.
(Политика – Невен Цветићанин)
