Pročitaj mi članakNe može onaj ko se finansira iz inostranstva da se politički aktivira i da vrši uticaj u Srbiji.
Уништење институција доводи до урушавања система. Најбољи начин да доведете до уништења институција је да их отргнете од државе и направите их наводно независним. Оне тада заиста постају независне од државе, али улазе у тоталну зависност од невладиног сектора, односно оних који дотирају невладин сектор.
Таквих примера је колико хоћете. Рецимо бројне агенције које су измишљане само да би се од државе отеле надлежности. Тим агенцијама данас царује невладин сектор, док држава, која их држи на буџету, мора да трпи њихову „независност“. Практично, Влада као орган извршне власти, остаје без ингеренција у многим важним областима, министарства се своде на икебану, а доминацију преузима невладин сектор преко својих људи у измишљеним независним телима. Суштина је да се власт која није погодна неолибералним круговима доведе у апсурдну ситуацију да нема могућности да уради ништа, јер је свуда коче агенције и тзв. независна тела, односно невладин сектор.
Посебан проблем је избор кадрова у тим агенцијама. Данима се пре избора веома агресивно припрема терен кроз медије финансиране споља да је одређено лице из неке невладине организације најбоље решење да постане члан одређеног независног тела. Ако се власт који случајем дрзне па се супротстави таквом решењу, онда се поведе харанга на оне који су гласали против таквог предлога.
Практично, већина за члана невладиног сектора обезбеђује се прекко најпримитивнијег медијског притиска, а понекад и директном корупцијом. Лице које постане на тај начин део неког тзв. независног тела или агенције тада креће у обављање задатог му задатка, а то је да кроз наводну контролу власти, која је по правилу увек политички мотивисана како би се власт деградирала, заправо ради на урушавању система. Тако су то радили Саша Јанковић и тим у његовом кабинету заштитника грађана, тако то раде многи други.
Да се разумемо, немам ништа против невладиних организација, али имам против њиховог политичког утицаја, посебно против њиховог политичког активизма. Тај утицај и активизам се дотирају, што се летимичним прегледом на сајтовима тих организација може видети, јер, по правилу, главни донатори су амбасада Велике Британије, амбасада Холандије, амбасада Норвешке, Сорош институти за отворено друштво, Рокфелер фондација, USAID као организација америчке владе, Национални институт за демократију (NED) итд.
Немам ништа против овог вида финансирања, али сам присталица да се онда законски таквим организацијама онемогући било какав политички утицај у земљи. Не може онај ко се финансира из иностранства да се политички активира и да врши утицај у Србији. Зато сам сагласан са иницијативом покрета Заветници, која одавно постоји, да Србија, по угледу на САД, Русију, Мађарску и још неке земље, донесе закон о финансирању невладиних организација. Са обе руке гласаћу за такво законско решење.
Знам да ћу тим ставом изнервирати и неке своје страначке колеге, као и крајње агресивну мањину која бесциљно демонстрира сваки дан по Београду, али сам веома срећан због тога. Сваки пут када невладин сектор и сви њихови твитераши са лажним и правим профилима крену да ме нападају и вређају, знам да сам нешто позитивно урадио. Овај закон је неопходан и увек ћу на њему инсистирати. Једном се мора подићи глас да се онима који се дотирају из иностранства зарад остварења политичког утицаја у Србији мора стати на пут, па нека мој глас буде први.
