Прочитај ми чланакНема дана да не пустим ову песму у својој ординацији. Нема човека који није чекао да буде пронађен. Најлепша љубавна песма за мене. Нема већ дуго златног београдског дечака. Човек не може а да се не запита зашто је Бог толико себичан да увек поред себе жели своја најбоља дела. Искрено се надам да Влада Дивљан седи негде горе у сјајном друштву, да се смеје, да је нашао свој мир. Да одозго гледају та насмејана лица београдских дечака. Цео живот чекам на тебе, седим сам и гледам у себе. Мислим сад, питам се, где си ти... Љубави моја, ова колумна је за тебе.
Док ово читате, аутор је нерасположен. Данас аутор пуни педесет година, драги моји. Аутор схвата да му је остало много мање година живота него што је проживео. Пре него што је сео за компјутер, аутор је испратио свог јединог и највећег пријатеља за Америку. Нема тог Јацка који може да спере ове сузе које теку изнутра, низ грло. Није лако када остајете без човека коме једино верујете, коме можете мирно живот да поверите, жену коју волите, сав новац који имате.
Где и како је протекло тих педесет година? Лепо детињство са другарима из улице. Родитељи који те воле и које волиш. Другари из школе. Симпатије и девојчице из града. Момствовање, музика која је остала и даље тотална пасија, цигарете, алкохол. Студије. Студентски дом. Демонстрације. Борба. Често црна леђа од пендрека. Долазак кући и скидање дукса. Мајка која плаче када те види тако изубијаног и тетка која устаје и љуби те у леђа. Срећне ти ране јуначке. Биле би јуначке да ми је чело разбијено, тето… Прво радно место и тешка шиканирања. Трпљење и показивање зуба када год се могло. Шест година рада на одређено и жеља директора да ти прекине уговор док ти је супрузи стомак до зуба. Види, лепи, ако мислиш да ћу да клекнем и молим, гадно си се зајебао, отићи ћу на плантаже ПКБ-а и копати кукуруз, али Жуја ће да заради за породицу. Шести октобар и дебели, пијани гмаз који има образа да те кроз ридање пита мора ли да да оставку. Уживање од десет секунди, а онда одвратан осећај гађења. Мораш, лепи.
Уживање са својим дететом. Кћерке су закон. Њено спавање на мојим грудима, њен чуперак који никада није желео да се припитоми. Прва вожња бицикла без помоћних точкова. Одлазак по њу до вртића. Тата, још десет минута. Васпитачице које те једва држе будним јер си уморан као пас. Одлазак на мали Таш. Гледаш ону клупу и тако би се слатко испружио… Тата, гледај ме…
Нож забијен у твоје груди, сузе које не можеш да зауставиш док те пријатељ пребацује на нову локацију, а ти остављаш оно што волиш више од себе. Свакога дана на новом послу да нико не примети да се нешто десило у твом животу. Нова шиканирања, ружне ситуације. Стискаш зубе и гураш даље. Крећеш на специјализацију. Упознајеш нове колеге. По њиховом ставу видиш да си им занимљив, другачији. Некако слободнији. Завршетак специјализације и полагање пре времена јер желиш да надокнадиш изгубљено.
Крећеш као испаљен из праћке јер си се годинама за то спремао. Много градова, много одржаних презентација, предавања. Много путовања по иностранству. Европа, Блиски исток, Америка… Упознавање различитих култура, обичаја, кухиња. Мислиш да је твој живот Швицарска…
Болест оца и две године борбе. Свакога дана на ВМА, вама моје колеге, моја браћо, један живот је мало да вам захвалим. Брига, туга, бол. Смрт оца. Одмах крећеш на посао јер схваташ да ћеш себи нешто много ружно да урадиш ако останеш сам код куће. Нико не примећује ништа, настављаш да слушаш туђе проблеме…
Рођење друге кћерке. Враћају се они осећаји од пре двадесет година. Мој мали крпељ. Како ме види шири ручице и лепи се за мене. Гледам је и схватам колико личи на мене. Бескрајна љубав. Корона почиње. Моје дете недељама не излази из стана. Дежурам. Обољевам. Преживљавам. Мојим анђелима, сестрама и докторкама из Драгише Мишовића врата на мојој ординацији не постоје. Када год и шта год, ту сам. Новинари Нове, интервјуи. Бес у очима. Бес у телу. Бол због лажи и неправде. Почетак јавног, друштвеног ангажовања.
Овде ви наступате, драги читаоци и довршавате причу. Од овог тренутка сте ви одговорни за њен крај. Значи, Алексије, Маре, Хана, Ана КВ, Ранко, Јоцо, НН, Буки, Мина, Баба Бранка, Јелице, Ивице, Артиљерче, БМ, Земунче, Ники, Милораде, Ниџо, Миле, Слађо, Весо, др Лили, Мики С, Немања, Апотекарко, Блок 45, Милоше Б, Чале Чалијо, Дорћолче, Леми, Горане Станојевићу, Ратомире, Марсу, За Све Наше Људе, Весна, Мирјана Мицовић, Сомборче, Тетко са Врачара и сви ви други, завршите ову причу…
Оно што знам је, што рече један коментатор прошли пут, да ме мој отац гледа одозго и да је поносан. Мојих педесет година није прошло филмски. Најважније ми је да сам спознао шта значи волети. Да ме мржња не води, већ љубав. Да ми је лакше да заплачем него да повредим. И знам да овај пут којим сам кренуо има само један могући завршетак – љубав према човеку и према овој земљи. Успео сам ако вратим осмех Србији. Ако јој вратим цојонес. Ако сви ови ружни ликови постану прошлост са којом плашимо децу. Заборав ће бити највећа казна. А ви драги моји, колико год година да имате, ви сте будућност.
И чекао сам да са неба паднеш ти, и баш на томе месту будем ја, чекао сам ко зна шта, да ме однесеш…
Љубави, хвала ти на свакоме дану којим ме чиниш срећним…
