Pročitaj mi članakPreksinoć, sedim u kafani sa ortakom, i tako, reč po reč, dotaknemo se pokojnog drugara, koji je oduzeo sebi život baš za moj rođendan. Ali, pošto smo navikli da sve provlačimo kroz crni humor, tako i njega procedimo kroz koju pošalicu. Nakon toga, upita me on šta ću da radim kada budem napunio 23. Nije da ga je interesovalo, samo smo razgovarali. A ja mu odgovorih, pa se ugrize za jezik, da ću da se obesim.
Прексиноћ, седим у кафани са ортаком, и тако, реч по реч, дотакнемо се покојног другара, који је одузео себи живот баш за мој рођендан. Али, пошто смо навикли да све провлачимо кроз црни хумор, тако и њега процедимо кроз коју пошалицу. Након тога, упита ме он шта ћу да радим када будем напунио 23. Није да га је интересовало, само смо разговарали. А ја му одговорих, па се угризе за језик, да ћу да се обесим.
Опет се киселкасто насмејасмо, и продужисмо разговор у неком ведријем смеру. То исто вече, дођем кући, упалим проклети Фејсбук, и видим неко објавио отпоздравни статус на њему. Постаје још један бесповратни путник. Одмах ту, отворим Недељник, и прочитам нову колумну Маје Пишчевић, и схватим да је то – то. Да је након нас – потоп.
Једног дана, сећаћемо се – ако још будемо живи – ових проклетих дана у Србији, што остају иза нас. Да ли ће то бити за десет? Петнаест? Двадесет? Верујем да ћемо их се сећати и за педесет. Али чега? Да смо урадили шта као генерација? Ова „наша“ деценија „десетих“ нам пролази кроз најгори могући период. У некој скоријој или даљој будућности, неће постојати рационално објашњење тој пасивности, неће се ни песме правити, нити ће се мемоари писати о времену које је жудело за променама. Револтом. Бунтом. Као да је било створено за изнова отрежњење. У којем си могао да будеш део нечега, па макар, опет, за погрешне ствари. Нечега чега ћемо се сећати са сетом и радошћу. Да смо веровали у нешто.
Желим да једног дана, ако икада поново будем хтео да се подсетим младости, када помислим на ово раздобље, да набацим себи кез на фацу. И да фантазирам у себи како смо могли да учинимо нешто, ал’, ето, фалило нам је још мачице снаге. Да – док будемо трабуњали са седамдесет и кусур, и док нас деца буду полако заборављала – ми трућамо једну те исту како смо ишли против, и како нам ништа од тога није било тешко.
Желим да тешим себе да смо требали, барем, још једну ноћ да кампујемо испред скупштине. Да жалимо за тренуцима када је солидарност спајала људе наспрам бештија. Желим да стварно осетим да смо им сметали. Да су хтели да нас склоне због тога. Да смо, ипак, покушали, и урадили све што је у нашој моћи. И да будућим генерацијама оставимо у аманет борбу која вечно траје. Која ће увек варничити. Између нас и њих.
Бити део тако нечега, тог сјајног универзума праве младости. То је оно што те чини испуњеним и када имаш осамдесет година. Што ти враћа самопоуздање у најцрњим данима. Када видиш и да твоји унуци, к’о ти некада, настављају борбу за, већ некакву тамо, правду.
Ту се крије прави одговор, на борбу између добра и зла. Нас и њих. Наша енергија ће увек, колико год је они сузбијали, бити јача од њиховог пендрека. Лисица. Уцена. Казни и злочина. Није ни поента у победи или поразу, већ у јачини ударца који се задаје. У таласу који ће их запљуснути. Шоку који ће их уздрмати. Осмеху од којег ће их инфаркт стрефити.
Па тако, да тог једног дана, пре него што заувек заклопимо очи, се сетимо таласа који је свом јачином ударио у њихову стену, откинуо им део, а затим заувек нестао. Све до тренутка када се, под ударцима нових таласа, стена коначно излиже, распадне и нестане. Али, наша деценија полако ишчезава, а оно што млађима, према свему судећи, остављамо је пораз. Ми смо наше каменовали због наивности, а они ће нас због кукавичлука. Јер, као што рекох, није поента у поразу или победи, већ у јачини. А ми то изгледа више немамо. Па, зато и одлазимо…
