Прочитај ми чланакУ савременом свету народ би требало да се пита за све битне одлуке, на изборима или на референдумима. У крајњем, и косовско питање би требало да се решава на тај начин. Нас занима како данашњи Срби гледају на то питање, и какав би, на основу утиска о томе, могао да буде њихов одговор на неким изборима или референдуму.
Утисак је да постоји четири групе Срба које имају неки став о косовском питању:
1. Они који у свему слушају владајућу странку, какав год она имала став;
2. Они који би хтели да се реше Косова, без обзира која је странка на власти;
3. Они који би хтели да Косово остане у Србији, без обзира која је странка на власти;
4. Они које ово питање уопште не занима.
Прва група је тренутно најбројнија. Постоје грађани Србије који свој став усаглашавају са ставом владајуће странке. Чини се да они и немају своје мишљење, већ њиховом главом мисли шеф владајуће странке. Доказа за то има прегршт, и могу се видети сваког дана. Када шеф каже да се бори за Косово и да неће признати независност, и његови следбеници тако мисле. Када шеф отворено изјави да српске судије треба да се укључе у косовско правосуђе, што значи да положе заклетву косовском председнику, када шеф каже да се поноси потписаним бриселским споразумима, којима су, узгред да кажемо, предаване, једна по једна, надлежности државе Србије самозваној косовској држави, и шефови следбеници тако мисле.
Једном речју, следбеници великог вође немају свој став. Или, можда, и не знају шта да мисле? Или, можда, не разумеју о чему се ради? Или су „бомбардовани“ мноштвом информација и не могу да се снађу, па препуштају омиљеном вођи да мисли уместо њих? Или беспоговорно верују вођи, препуштајући му своју судбину у његове чврсте руке? Или су купљени од владајуће странке, и мисле као она јер им је интерес који су добили пречи од Косова? Биће да је све ово помало, а можда је највећи проценат оних који се у крупна политичка питања, као што је косовско питање, не разумеју, из разних разлога, а пре свега због необразовања и недостатка правих истинитих информација у свету окупираних медија. Овај слој народа углавном не тражи друге информације на интернету, углавном чита жуту штампу и углавном конзумира лаку забаву. Овај слој народ допушта велеиздају не знајући шта чини.
Друга група, а то су они којима је Косово терет на леђима, има потпуно другачији начин размишљања од прве групе. Они знају шта хоће, они су идеолошки утемељени, они не мењају став преко ноћи. Они су отворене присталице западног малограђанског потрошачког друштва, они су васпитани да им национално питање не буде битно. Таквих нема много.
Трећа група су они који се никада не би одрекли Косова, који би све своје снаге ставили у службу било које власти која би се искрено борила за очување јужне покрајине. У њима превладава традиционалистичка свест, они су велики познаваоци националне историје и обичаја, углавном побожни. И њих има релативно мало.
Четврти су они којима је политика уопште на последњем месту у свести, па и она која се тиче Косова. Они не излазе на изборе, они се баве својим животима, брину да преживе, изведу децу на пут. Они су добрим делом разочарани у политичке странке, сматрају да су сви исти. Они не познају историју довољно, њихова историјска свест је стварана у комунистичко-демократском школском систему. Таквих има доста.
Прва група је кључна, она одлучује, а када се ставови вође који води тај друштвени слој поклопе са ставовима осведочених заљубљеника у све што је западно и либерално, оних којима је Косово најмрскија српска реч, која их подсећа на жртву и одрицање, тада имамо најпогубнију комбинацију. Том дублу треба додати и незаинтересоване, и ето одговора на питање шта ће бити са Косовом, највероватније идуће године.
Трудимо се да не будемо песимисти, али је сурова реалност јача од националних снова. У оваквом односу снага могућ је само један сценарио. Без обзира да ли ће бити референдума (у шта не верујемо) или ће поново народ на изборе, или ће овај састав власти донети одлуку, она је јасна. Онај мали број национално свесних Срба неће моћи да се супротстави отвореној велеиздаји. Медијска машина и други марифетлуци биће искоришћени да, уз благослов западних сила, косовско питање буде решено на српску штету и срамоту. Остаје само да видимо на који начин.
Оним Србима који су свесни историјског тренутка остаје само једна могућност: да се боре за пробијање истине, да сведоче у Скупштини и ван ње да постоје људи који нису спремни да издају, да у овој земљи још живе потомци великих Срба којима је слобода била преча од свега. И то није мало. Садашња велеиздаја је ипак само привремен чин. Дубоко смо уверени да ће косовско опредељење опстати, да оно никада не може да буде угушено, и да ће се у догледно време појавити неки Срби да преокрену ситуацију у српску корист. Ослобођење медија и правилно конципирана образовна политика, могу да доведу до тога да већи део народа спозна важност националне политике, да схвати улогу државе и препозна сопствену одговорност за њену судбину.
То време не мора да буде далеко. Светска политика се мења из године у годину, може и домаћа. Све што се потпише може и да се поништи. До тада треба сачувати упаљену бакљу слободе и преносити је што даље.
Зоран Павловић,
члан Председништва Двери
