У друштву колега са факултета и локалним људима, необавезан разговор прекида мештанин који са врата локала виче да су се поново огласире сирене за опасност у Косовској Митровици и да ћемо можда блокирати магистрални пут према Лешку и Јарињу. „Ко долази, Шиптари-Росу?“, „Вероватно Еулекс или КФОР возе Шиптаре да покушају постављање границе, не верујем да ће РОСУ смети да крене после онога летос на турниру!“, причају наглас. (Пар месеци раније РОСУ специјалци су кренули у колони ка Јарињу да поставе границу са остатком Србије, у Лепосавићу се играо турнир у малом фудбалу. Неколико хиљада људи је блокирало магистралу. Прво камионима, затим су окружили Шиптаре и запретили да ће запуцати. Морали су да се повуку).

– Рекох идем и ја, један смо народ. Пола локала устаде и крете по свом нахођењу. Неки су остали, просто уплашени за безбедност или су се водили мислима ја нисам одавде нек прво иду мештани…

На блокади тог дана ништа атрактивно, вероватно су добили информацију да се народ организовао, па су одустали од покушаја. То је била моја прва акција. Осетио сам јако јединство, упознах се детаљније и добих потребу да се озбиљније укључим. Касније сам гостио другаре из Београда који су ме контактирали у жељи да дођу на већ постављене барикаде. Били смо у почетку на Јарињу и Лепосавићу док нисмо сишли до Косовске Митровице.

 

Града кога су брда сместила уз реку Ибар. Гледајући јужну страну града са било ког виса као на длану схватате одбрамбене предности планина али и ману грађевинског ширења насеља, за разлику од шиптарског дела. 

 

До Звечана можете лаганим џогингом што није спречавало деценијско младалачко ривалство два града. Географски одатле почиње косметска равница. Са Звечан Куле када је ведро голим оком видите Шару и Проклетије. Све одише историјом али и тензијом. Сва та тензија је долазила са јужне стране Ибра. Тамо су Шиптари свакодневно уништавали српска гробља, са северне стране ни један Албански гроб није диран и са тим су се Митровчани и Звечанци поносили. 

 

Када сам први пут чуо сирене за опасност сетих се бомбардовања 99те, то и јесу исте сирене. У Косовској Митровици су остале да раде како би се народ упозоравао на напад Шиптара, КФОРа, Еулекса. Зиста видех хиљаду Митровчана како у минуту попуњава улице, блокира мост и друге прилазе граду. Та сирена је била симбол отпора, а може се рећи и доказ да се рат није завршио 99. Симболизовала је отпор непријатељу, окупатору и слала поруку да заиста није било предаје у главама Срба из КМ.

На пролеће 2011. се ситуација заоштрила буквално предратно стање. Породица је мислила да идем често доле због факултета, да сам „сео на књигу“. Ја у неким покушајима да се вратим кошарци, ал како чујем да су се доле огласиле сирене, буквално ме зову да сиђем првом линијом Колашин Превоза, Космет Превоза или Џо Тревлом. 

 

Брзо су се организовале групе из Београда, нас људи који смо се доле упознавали. У сарадњи са Цивилном Заштитом доносили смо из БГ-а све што смо могли, а доле је фалило. Схватили смо да су атрактивније борбе на Јагњеници па смо мање обилазили Рударе, Јариње, Брњак. Нисмо дозвољавали наметање шиптарске „државе“ на српској земљи. При покушају рушења барикада добијали су озбиљне батине. Ипак су припадници КФОР-а разних националности и више војска него полиција о Шиптарима да не говорим. Нису могли да се пореде са нашом Жандармеријом или Бригадом када ставе штитове и узму пендреке то је био и остао изазов. 

 

Ови су били лак залогај што за нас који смо у БГ-у мање више осетили сукобе на демонстрацијама што од мештана који су брдски људи севера Космета, изузетне снаге и одлучности. После пендрека, сузаваца крену гумени меци, шок бомбе а онда и бојева муниција. Све док се не чује рафал упозорења са наше стране, тада одустану. На стражама смо одмењивали мештане често, наравно да је неко из Цивилне био увек ту. 

 

У Косовској Митроици барикада је буквално била на ибарском мосту који смо блокирали бетонским плочама. На солитеру близу моста је била чувена сирена а на првој згради јужног дела града митраљеско гнездо које и дан данас стоји. Тако су тих година па све до данас „преговарали“ о суживоту.

У Митровици стекох многа познанства, људе разних годишта. Млађи и старији раме уз раме на бранику града. Сећам се када ми је дугар Иван са његових 18 година рекао „даће Бог да нам овако долазите и у миру да се дружимо. Поједемо ћевапе код Сејде, изађемо негде.“ Тако нешто ми тада рече и Председни општине Марко Јакшић, добро није баш помињао изласке и ћевапе.

Сви смо били бесни на власт у Београду а држава је до некле тада постојала доле. Када причате са старијим агентом ВБА изгледа вам као просечан продавац на пијаци а у ствари одрађује послове од националног интереса. Од 2018. су ме често по Београду приводили ови из БИЕ, ЈРМа, УКПа њих када ме прате препознам на километар, сви одевени као да су изшли из серије „Државни Службеник“ или „Убице Мога Оца“. Тада су судови, општине, полиција у цивилу били под институцијама Србије.

 

Како смо се наивно надали промени власти и дође нам Николић, Вучић. Циркус са насилним наметањем „Бриселског Споразума“. Припадници служби Србије, Жандармерци у цивилу од Генерала Дикића, поједини борци са барикада који од хајдука постадоше дахије свом народу, сви они уз помоћ КФОРа и Шиптара наметнуше институције такозваног „kosova“. И тада смо се борили против тога. У мало се није српска крв међусобно пролила по улицама КМ, а сирена је тих дана утихнула.

Годину по годину сирена све тиша, Срба све мање (на целом Космету 60.000 мање од 2014.). Многи носиоци отпора су се повукли или одселили под притиском. Бивше вође иначе доктори и професори склоњени, на њихова места поставише неписмене подгузне муве и по неког хајдука који се сада може окарактерисати као државни мафијаш. 

 

Они ту скупину назваше „Српска Листа“. Борба се за очување народа и институција Републике Србије претвори у борбу за НВО „Заједницу Српских Општина“ која треба да представља аутономију за Србе али не помињу унутар независног „kosovа“. Ја, што због хајдука тј дахија што због шиптарске полиције и судства све мање присутан доле а од 2016. никако. Био сам и остао на списку забрањених особа Владе такозваног „kosova“. 

 

Све до Никољдана 2022. (Народне Патроле увелико формиране и активне), сећате се оног протеста на Јарињу када се потукосмо са нашом полицијом јер су нас правили будалама по налогу СНСа. После седосмо у један локал у Рашкој, браћа из Цене Горе ужаснута развојом ситуације тј ншим сукобом са српском полицијом. Ја их мало слушам а више размишљам како да се склонимо од привођења те вечери. Расправу прекидају три човека из Цивилне Заштите Лепосавић. Дошла браћа преко брда да нас поздраве. Кажу Црногорцима „ма ако су момци пробили кордон, штета што вас није било 3000 него 300-400. Ми се понадали да ударите са те стране а ми из Лешка па да опет запалимо прелаз на Јарињу“. 

 

После причају да им је преко главе СНС те „Српске Листе“. Како су их изиграли да се наоружају да ће помоћи војска а онда им Вучић тражи да склоне барикаде, он као гарантује да их неће хапсити а шиптарски министар на ФБу избацио 500 имена и презимена за хапшење. 

 

Но у том разговору један од њих кога познајем још из 2011. нам исприча како му је жена из Косовске Митровице, он је Лепосавац и каже тамо 2006. седи са њом трудном код таста у Митровици и зачу се сирена. Таст се облачи он такође, међутим таст поче да виче на жену и трудну ћерку да се облаче и на мост да крену. Он га приупита зашто оне а отац, муж будући деда му одговара „ми смо овде на бранику отаџбине, оне неће бити у првим редовима ал и твоја жена, моја ћерка мора бити доле када нас нападну. Можда јој брата или комшију ране па да им помогне. Можда ће бити страних медија па ће уснимити да и жене, труднице и деца бране свој праг. Ми смо овде зете први на удару, одавде нема назад и сви морамо да изађемо када нас сирена позове. Да није било тако окупирали би нас 1999.,2000.,2003.,2008. Ако се запуца њих ћемо склонити и више никада да ме у мојој кући ниси тако нешто питао!“

 Те вечери уђох на нашу јужу покрајину да се склоним од привођења.

Три месеца касније моју браћу и мене Вучић похапси због протеста противљења „Француско-Немачком Споразуму“. Из затвора гледам по вестима како неке моје бивше саборце са барикада почеше да хапсе из РОСУ и КФОРа. Њих тамничи Курти а нас Вучић, све у циљу сузбијања отпора независном „kosovu“.

Нешто касније се десише они протести у општини Зечан, мислим да се тада сирена последњи пут огласила. Касније она јавно неразјашњена намештаљка у Бањској када се поново проли српска крв.

Војска Србије не уђе у покрајину и ако су они и тада као и много пута пре тога кршили резолуцију УН 1244. Сирену у Косовској Митровици није имао ко да упали, јер су Вучићеве подгузне муве побегле када се запуцало. И долазимо до краја овог текста, прекjуче слуђен од ових избора у мислима шта радити даље јер нам већ у фебруару најављују примену тог „Француско-Немачког Плана“ или „Охридског Споразума“, прочитах вест да су Шиптари скинули сирену из Косовске Митровице. 

 

Убеђен сам да је то теже пало мештанима него скидања КМ аутомобилских таблица. Мени свакако јесте. Симбол одбране града од 1999. до данас је пао. Сирене су због издаје Вучића и свих његових пијуна одсвирале своје. На све то листа издајника освојила 47% на изборима у Србији пар дана раније.

Овај текст није исповест једног дела моје младости, нисам вам ништа детаљно испричао нити се јуначио сем значаја и пада једног симбола отпора и опстанка нашег народа на Космету. Још једног пораза.

Народ одоздо масовно бежи. Богу хвала за сада су нам остала црквена звона. Када ће по њих доћи не знам али сам уверен да хоће. Да ли сам лично урадио све што је у мојој моћи да се ситуација поправи нисам сигуран, а ви браћо и сестре који неким чудом прочитате овај текст до краја запитајте се за себе.

Дамњан Кнежевић 24.12. 2023. У Београду