Да ли знате да постоји „Химна Срба муслимана“? Моћне Османове речи одјекују ВИДЕО

0

Осман Ђикић је био Србин муслиман из Босне и Херцеговине, бавио се књижевном радом и политиком, а био је аутор драма и публициста. Рођен је 7. јануара 1879. године у Мостару, а умро је 30. марта 1912. године у родном граду.

Рођен је у грађанској породици, а оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да је истеран из петог разреда гимназије због тога што се јавно изјашњавао као Србин. После тога одлази у Београд на школовање, а из Београда за Цариград и Беч. Док је још био у Мостару на њега је посебно утицало дружење са Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, а они су били песници који су окупљени око листа „Зора“.

Такође, важна је чињеница да је Ђикић био оснивач културног друштва босанско-херцеговачке муслиманске омладине „Гајрет“ и да је 1909. године изабран за генералног секртетара.

Неке од његових најпознатијих песама су „Ој кадуно, коно моја“, „Ђаурко мила“ и родољубива песма „Српска вила“, Такође, написао је драме „Златија“ (1905. године), „Стана“ (1906.) и „Муџахир“ из 1909. године.

 
 
 
 
 
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Осман Ђикић (Мостар, 7. јануар 1879 — Мостар, 30. март 1912), био је српски[1] пјесник и национални радник, аутор драма, публициста и политичар из Босне и Херцеговине. Рођен је у Мостару у грађанској породици, гдје је завршио нижу гимназију. Због тога што се јавно изјашњавао да је Србин, аустроугарске власти су га истјерале из петог разреда гимназије, па је школовање наставио у Београду, одатле је отишао у Цариград, па у Беч, гдје је завршио Трговачку академију. Још док је био гимназијалац почео се дружити са мостарским пјесницима окупљеним око листа Зора, Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, под чијим је утицајем почео да пише пјесме. До краја живота у свом књижевном и јавном дјеловању увијек је исказивао своје непоколебљиво српство. Био је банкарски чиновник у Загребу, Брчком и Мостару. Оснивач је културног друштва босанскохерцеговачке муслиманске младежи Гајрет, које је просрпски усмјеравао, а године 1909. изабран је за секретара овог друштва. Тада се већ преселио у Сарајево, гдје је уређивао и истоимени лист Гајрет. Поред тога био је један од покретача и уредник часописа Мусават, који је 1909. године почео да излази у Мостару. Године 1910. покренуо је Босанско-херцеговачки гласник у Сарајеву а 1912. био је међу покретачима политичког листа Самоуправа и био му је главни уредник. Писао је пјесме и многе ствари у прози, у Босанској Вили, Зори, Цариградском гласнику (1899) и другим књижевним листовима. Иза себе је оставио три збирке пјесама: Побратимство коју је 1900. у Београду објавио са Авдом С. Карабеговићем и Омер-бегом Сулејманпашићем-Деспотовићем. Године 1902. Српска дубровачка штампарија А. Пасарића штампала му је књигу пјесама Муслиманској младежи. Годину дана касније 1903. године, у издању Српске штампарије синова С. Мијата Радовића у Мостару изашла му је збирка пјесама Ашиклије. Умро је од туберкулозе 1912. године. Написао је и низ родољубивих пјесама између којих је „Српска вила“ посвећена Ристи Радуловићу: Ох не плачи вило, утри горке сузе! Јер већ сунце мило и нама се рађа, Брат се с братом мири, престануће свађа! И Србин ће стрести опет тешке узе !!!

Објава коју дели 🇷🇸СРПСКИ ВИТЕЗ🇷🇸 (@vitez____od____srbije) дана

Оно што је посебно занимљива чињеница јесте да је Осман Ђикић био човек који је показивао свету како се треба односити према различитим верама и колико је верска толеранција важна. Једно од његових најлепших дела је „Химна српских муслимана“.

„Хај, нек јекне пјесма лака,
Чедо нашег срца, жарка,
Нек напуни св’јет!
Мис’о наша света чиста,
Кô прољетно сунце блиста,
Кô априлски цв’јет.

Нек одјекне, нек се ори,
Наша нам је душа збори,
Појмо сложио ој!
Света вјера нам не крати
Именом се својим звати,
Љубит’ народ свој!

Појмо пјесму, браћо мила,
Правда ј’ увјек побједила,
Правду воли Бог.
У помоћ ће Аллах бити,
Свету своју милост слити
Врху праведног.

Појмо пјесму, нек се вије,
Нека братску љубав сије
Кроз наш завичај!
Српска вила ено хити,
Да нам ловор-вјенце кити,
Појмо сложно хај!“

Осман Ђикић умро је од туберкулозе 30. марта 1912. године, а иако је живео веома кратко, оставио је огроман културно-друштвени утицај на Балкану.

 
 
 
 
 
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Осман Ђикић (Мостар, 7. јануар 1879 — Мостар, 30. март 1912), био је српски пјесник и национални радник, аутор драма, публициста и политичар из Босне и Херцеговине. Рођен је у Мостару у грађанској породици, гдје је завршио нижу гимназију. Због тога што се јавно изјашњавао да је Србин, аустроугарске власти су га истјерале из петог разреда гимназије. ________ ХИМНА Срба Муслимана ________ „Хај, нек јекне пјесма лака, Чедо нашег срца, жарка, Нек напуни св’јет! Мис’о наша света чиста, Кô прољетно сунце блиста, Кô априлски цв’јет. Нек одјекне, нек се ори, Наша нам је душа збори, Појмо сложио ој! Света вјера нам не крати Именом се својим звати, Љубит’ народ свој! Појмо пјесму, браћо мила, Правда ј’ увјек побједила, Правду воли Бог. У помоћ ће Аллах бити, Свету своју милост слити Врху праведног. Појмо пјесму, нек се вије, Нека братску љубав сије Кроз наш завичај! Српска вила ено хити, Да нам ловор-вјенце кити, Појмо сложно хај!“

Објава коју дели 🇷🇸СРПСКИ ВИТЕЗ🇷🇸 (@vitez____od____srbije) дана

Године 1941. усташе су спомен-турбе порушиле, а обновљено је после Другог светског рата. Такође, после повлачења српских снага, у јуну 1992. године, спомен-турбе су минирали припадници ХОС-а (Хрватске одбрамбене снаге).

Спомен-турбе је делимично обновљено 1998. године.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!