Прочитај ми чланакЕрдоганова АКП је изгубила већину и мора у коалицију са крајње антизападном МХП. Хоће ли то променити стратешки курс Турске?
На потпуни ужас стојичких бранилаца ,,западних вредности“, Европа је сада осуђена на трпљење две популистичке аутократије на својим источним границама: Путинове Русије и Ердоганове Турске. За политичке лидере ЕУ, једини прихватљиви наратив је хистерично осуђивање ,,нелибералних демократија“ обележених личном владавином, ксенофобијом и сузбијањем слободе говора. А то се такође односи на чврсторукаше у Мађарској, Аустрији, Србији, Словачкој и Чешкој.
Ови ЕУ лидери и институције које их подржавају – политичке странке, академски кругови, медији главног тока – једноставно не могу да схвате како и зашто њихов ружичасти свет не одражава оно што гласачи заиста мисле и осећају. Уместо тога имамо неважне интелектуалце који кукају над ерозијом благородне западне ,,цивилизаторске мисије“, улазећи у филозофски вртлог историјских, па чак и библијских референци како би образложили свој ужас.
Ужасава их тако много Дарт Вејдера – од Путина и Ердогана, до Сија и Хамнеија. Уместо да разумеју нови ремикс оригиналне идеје ,,Поново покренуте историје” (Хисторy агаин он тхе мове) Арнолда Тојнбија, они се ваљају у каљузи ,,Запада против осталих“ (Wест агаинст тхе Рест). Никако не успевају да схвате моћни процес евроазијске реконфигурације. А то подразумева и да нису у стању да схвате зашто је Реџеп Тајип Ердоган тако популаран у Турској.
СУЛТАН И ДИРЕКТОР
Профитирајући од велике излазности од готово 85 одсто и освеживши се освајањем 52,5 одсто гласова, чиме је спречио други круг, Ердоган је сада спреман да влада Турском као фасцинантна мешавина султана и директора фирме. Под новим председничким уређењем Турске – иначе чедом Ердогановог ума – нема више премијера, што је функција на којој је и сам Ердоган био три пута пре него што је по први пут изабран за председника 2014. године.
Ердоган можда контролише извршну власт и судство, али је далеко од тога у легислативи. Са 42,5 одсто гласова и освојених 295 седишта, Ердоганов АКП је по први пут за последњих 16 година изгубио парламентарну већину, па стога мора да уђе у коалицију са ултра-десничарском Партијом националистичке акције (МХП).
Апокалиптична интерпретација говори о токсичном савезу између нетолерантног политичког ислама и фашистичке екстремне деснице – при чему су наравно обе стране тврдокорно националистичке. У реалности, међутим, постоје неке финесе. Имајући у виду да је МХП још антизападнији него АКП, стаза испред, геополитички говорећи, води на само једну дестинацију: евроазијске интеграције. На крају крајева, вечни процес турских евроинтеграција очигледно никуда не води, а за Брисел је Ердоган само нелиберални, лажни демократа који тамо није добродошао.
Паралелно томе, Ердоганов неоосманизам је враћен у реалност неуспехом који су он и бивши премијер Даватоглу доживели у Сирији. Опсесија Курдима, међутим, неће нестати, нарочито након успеха операција ,,Штит Еуфрата“ и ,,Маслинова грана“ против (од стране САД подржане) YПГ – коју Ердоган назива филијалом омраженог ПКК. Анкара сада држи некад курдски Африн, а YПГ ће по слову турско-америчког споразума морати да напусти и Манбиџ. Чак и након одрицања од политике ,,Асад мора да оде“, Анкара ће наставити да држи упориште у Сирији, а укључена је у Астански мировни процес заједно са Русијом и Ираном.
Турска политика се дуго базирала на јо-јо логици између десног и левог центра, али увек са секуларном војском као субјектом који држи све конце у рукама. Религиозна десница је увек обуздавана пошто је војска била ужаснута њеном популарношћу у Анадолији.
МОСТ
Када је АКП отпочео свој победнички низ 2002, био је искрено проевропски, мада није било адекватног реципроцитета на другој страни. АКП је такође удовољавао Курдима, који су у својој руралној апсолутној већини били верски конзервативни. АКП и Ердоган су се чак уортачили са гуленистима. Али једном када су учврстили своје бирачко тело, односи су постали много грубљи. Прекретница је врло вероватно била репресија над покретом из Гези парка 2013. године. А онда је 2015. про-курдска и левичарска Народна демократска партија (ХДП) почела да израња и преотима гласове од АКП. Ердоганов одговор била је примена стратегије повезивања Народне демократске партије са ПКК-ом као ,,терористима“, што је апсурдно.
Страначки лидери су рутински хапшени. На пример, за ове последње изборе, лидер ХДП-а Селахатин Демитраш је предизборну кампању заправо водио из затвора, упозоравајући: ,,Оно кроз шта пролазимо данас је само увод у владавину једног човека. Заиста страшан део тек почиње“. Упркос бројним препрекама, ХДП је успео да освоји значајних 11,7 одсто гласова, тј. 67 седишта у парламенту.
,,Владавина једног човека“ је заправо учвршћена добре две године раније, након што су гуленисти из војних редова одлучили да покрену неуспели војни пуч. Ердоган и руководство АКП су уверени да су гуленисти добили одлучујућу помоћ од НАТО-а. Последична чистка је била разорна и погодила је десетине хиљада људи. Било ко, било где – од академика до новинара – ко је критиковао Ердогана или текући прљави рат у источној Анадолији био је ућуткан.
Турски историчар Кам Еримтан истиче како је Ердоган бранио неопходност очекиваних избора инвоцирањем ,,историјског развоја догађаја у Ираку и Сирији“ који чине ,,врховни приоритет за Турску да превазиђе неизвесност“. Еримтан описује такозвано ,,народно савезништво“ АКП-а са МХП-ом као ,,турско-исламистичку синтезу“ 21. века, истичући како је ,,база АКП-а огромним делом у потпуности уверена у чињеницу да је тренутна промена система исправна, те да је крајње време за повратак ислама у турски јавни живот“.
Тако да, ,,нелиберално“ или не, чињеница је да већи део турског бирачког тела преферира Ердогана. Европски сан је можда готов – и то заувек. Односи са НАТО-ом су крхки. Неоосманизам је минско поље. Зато евроазијска интеграција делује као разуман пут. Односи са Ираном су стабилни. Енергетски и војни односи са Русијом заузимају централно место. Турска може да инвестира у своје економске пројекције широм Централне Азије. Русија и Кина је маме да се придружи Шангајској организацији за сарадњу (ШОС). Ердоган ће можда коначно успети да позиционира Турску као есенцијални мост између Новог пута свиле, тј. Иницијативе појас и пут и Запада.
То је много боља варијанта од покушавања да се уђе у клуб који вас не жели као свог члана. ,,Нелиберална демократија“? Кога брига?
