Прочитај ми чланак

ЦВИЈАНОВИЋ: Србија је близу да истовремено буде и проевропска и проруска држава

0

Зашто је Србија оволико отворено одиграла на карту Владимира Путина? И зашто сад?

1.
Да је Вучићева посета Путину била густо ткање, које није дало много простора за различите интерпретације, белодано је показало то што се, коментаришући посету, ама баш свака замлата ухватила за исто. Елем, ко год је хтео да аргументује да ту „нешто смрди“, ухватио се епизоде са псом у цеви напуњеној водом. Према једним, Руси и Вучић нису поштовали права животиња, док су домаћини демонстрирали госту експеримент са псом који може да преживи уроњен у течност, јер ту исту течност удише.

Према другим, Руси су хтели да импресионирају Вучића; према трећим, међутим, пас у цеви био је нека врста претње; као, ево, показали су му шта могу да му ураде ако не их буде слушао. Досад је у настраним интерпретацијама најдаље камен бацила замлата из Данаса, која је своју „омашку“ угурала у наслов који је гласио Зашто су Руси „ставили“ Вучића у цев? Од пса ни трага; он је своје урадио и за причу више није потребан.

Не знам да ли постоје статистике које знају колико је у просеку замлата неопходно прочитати да би се „набола“ једна корисна, али ова из Данаса – слава Богу – била је једна од тих. По чему? Наиме, обиљем својих омашки она је сведочила о томе да српски русофоби слику о руској политици граде на темељу југословенске пропаганде из 40-тих и 50-тих година прошлог века. Према њима, Руси су обавезно идеолошки престабилизовани и таман за толико у хуманистичком дефициту – груби, бахати, без поштовања и за себе и друге. Како је дакле реч о Русима из Хладног рата 1.0, тако и прича о псу у цеви иште свој идеолошки наставак у коме се појављује и један Американац који ће урадити нешто још чудесније, а на крају и Југословен, који није на технолошком нивоу да би могао да се надмеће, што надокнађује духом и овој двојици покаже где зека пије воду.

2.
Није случајан тај историјски континуитет имеђу српске русофобије из првог и другог хладног рата, и то не само по томе што су њени носиоци из 1948. и 2017. у идеолошком наследном сродству. Отуд је недавно једна друга замлата из једног недељника Вучићеву геополитичку дилему описала као Брозову из 1948. године, наравно, дајући све од себе да Вучић понови Брозов избор. Поредити те две ситуације, наравно, значи завршити батргајући се у блату грандиозне глупости, утолико пре што је геополитика Југославије (посебно друге) потпуно супротстављена геополитици Србије. Отуд у њој за Александровог и Брозовог вакта није могло бити простора за Русе, као што у геополитици Србије не може бити места за, рецимо, Енглезе, чији утицај је био важан жиг обе Југославије, посебно друге.

Елем, замлате нису важне по уверљивости аргумената колико по избору историјске жице на коју ће се наставити. А то значи – nota bene! – да је после Вучићеве посете Москви само питање дана кад ће једна од њих захтевати да се поново отвори неки други Голи оток.

Важно је знати да међу нашим русофобима не преовладава само слика о Русима заснована на застарелим аисторичним постулатима. Комплементарно томе, на истом почива и њихова слика о Западу, из чије савремене егзистенције извлаче бригу о људским правима, концепт личне слободе, затим немогућност да се живот замисли без, рецимо, слободе медија. За то време, међу свим тим постулатима и западни и руски човек данас високо цене једино стање своје безбедности и моћи трошења; све остало су трице.

Хајде што онај ко не може да разуме Русе тешко може да разуме Запад; проблем је што такав разматрању српске позиције не може ни да приђе. На пример, да одговори на питање да ли су Вучића, да покаже толику блискост за Русију и Путина, водили његова русофилија, његов радикалски стаж, који се и у овом случају претавара у аргумент замлата, или нешто треће? Друго, зашто је то учинио баш сад, кад су притисци са Запада најјачи, а не пре или после?

3.
Одговор је веома јасан, али пре тога хајде да се још једном вратимо на оног пса у цеви. Шта би се, на пример десило да су нам Руси показали тако нешто пре, рецимо, 20 година, дакле у години која је претходила оној кад је Русија банкротирала, објављујући да више не може да сервисира обавезе према споља. Вероватно бисмо помислили да је реч о неком јефтином трику, или, у најбољем случају, о метанаучном огледу који није био интересантан Американцима док су тих година бесплатно тркељисали по достигнућима совјетске војне науке. Данас се на целу ствар неизоставно гледа другачије: док гледамо како пас из цеви напуњеном течношћу излази као неко које у тој течности дисао, отварају нам се дијаметрално другачије асоцијације. Рецимо, ако су нам показали ово, шта може да буде оно што не показују ником. Отуд је смисао показивања тог и других експеримената руска објава да наше уздање у њу неће почивати на љубави за вотку и балалајку, већ на нечем много постојанијем.

Та радикална промена у перцепцији исте ствари некад и сад може да значи само једно: данас се са Путином и Русијом више нико на свету не зајебава! С тим што у тој тврдњи не бих тражио претњу, утолико пре што дискурс руске државе свом снагом настоји да из међународних односа искључи језик претње. Ради се о томе да је нова позиција Русије грађена, на пример, у Сирији, где је Путин показао да хируршком прецизношћу решава најтеже задатке, и то управо онакве на какве западне земље ниједном нису пропустиле да се насучу, од агресије из 1999. до Сирије и Либије.

Истовремено, иако су јој многи, попут Џорџа Сороса, па и овдашњих замлата, прорицали да ће до краја 2017. године бити бачена на колена, Русија је без већих проблема успела не само да преживи настојање да буде глобално изолована већ и да данас САД, земља покретач изолације Русије, делују изолованије од свог словенског непријатеља.

Ко је заправо данас Путин, можда је најбоље одговорила Ангела Меркел, за коју се не може рећи да је путиниста, а која руског председника види као неког ко ствара нов модел међународних односа. Није дакле Русија оно што је јуче била чак ни утолико што си до јуче морао бар мало да будеш русофил да би се нашао на руском политичком фону; данас је довољно мислити добро свом народу и, наравно, себи.

Елем, пред руским понудама више се не тактизира, што је знак да позицију „беневолентне империје“ – што је реч коју су амерички идеолози деценијама држали резервисаном за своју земљу – заправо преузима Русија. А то ће рећи да је Русија победила у оном што традиционално зовемо „медијски рат“, и то против највеће медијско-политичке гигамреже на свету. Додатни квалитет тог успеха је у томе што, да би победио, Путин није изградио још већу и моћнију, већ глобалном монструму супротставио себе – према свим дефиницијама оног што глобални медиј остварује – најмоћнијег медија на свету.

4.
Са друге стране, све што САД последњих месеци и недеља раде, на овај или онај начин, у служби је њихове глобалне изолације. Порађајући незапамћену „антиамеричку“ коалицију у УН, то је резултат Трамповог признања Јерусалима као престонице Израела; то су тврдоглаве најаве раскида нуклеарног уговора са Ираном; Америку, коначно, од света дели и стратегија безбедности. После сваке од тих најава и догађаја проамерички блок у свету све више се осипао и – што је још значајније –колебао се и бринуо за будућност.

Иако су у судару са „дубоком државом“ многи одавно видели његов пораз (они исти који су говорили да ништа неће моћи да промени), Трамп је наставио да се туче, и чак му боље иде него пре пола године. Његова стратегија, поред осталог, састоји се и у томе да на спољном плану производи догађаје који ће водити ка већој изолацији САД будући да у стању веће изолације њему против глобалистичких елита драстично расту шансе.

Таква Трампова политика не може бити фокусирана ни на Евроазију, ни на Пацифик, ни на Блиски исток, већ Америку великом брзином враћа Монроовој доктрини. За то време, ваља знати да је европски посед оно што разликује интервенционистичку Америку од изолционистичке. Резултат тренда америчког изоловања јесте веома убрзан политички разлаз кључних земаља ЕУ са САД. Нема сумње да ће тај разлаз довести до приближавања ЕУ Русији, још мање да ће 2018. година бити година почетка падања европских санкција Путину.

Нека онда нико не сумња да Србија има снажну подршку Немачке за своју данашњу руску политику, и то је један од одговора на питање зашто баш сад толико приближавање Русији. Уз мало претеривања, чак би се могло рећи да је Србија претходница нове европске политике према Русији. Јасно је једно: Србија је коначно близу прилике да истовремено буде и проевропска и проруска, а да то ниједној од те две велике силе не буде на штету. Једино што томе још стоји на путу јесте Косово, за које Срби још нису добили подршку ЕУ иако из Брисела све чешће бесне на Приштину, а разлог томе нису само глупости које праве албански политичари већ и промена општих прилика.

Руска политика Србије у свом најширем контексту једно чини сигурним: на Косову се у овом часу не може добити све, али се никако не сме све изгубити. САД хоће да уђу у бриселски дијалог о Косову не само због тога што не верују Бриселу већ и зато што преговоре желе да „изолују“ од општих политичких кретања у свету. Речју, САД и Харадинај хоће да Косово буде завршено без утицаја приближавања Русије и ЕУ, што Србији не само на Косову даје крила. Зато је веома важно да се дијалог води опрезно и без журбе и да већи утицај на коначан резултат добије будући свет, а не бивши, како су Албанци и Американци смислили.