Прочитај ми чланакДок на стаблу политичке еволуције опозиција не постане млађа од Вучића, никакве битке неће бити, посебно не одсудне за Београд.
Одржани локални избори у неколико градова Србије можда и нису толико били тест бирачког расположења грађана колико дораслости странака актуелној политичкој борби, која је у наредној години планирана да се распламса. Зато је произведена напетост превазилазила значај градова за које су се странке бориле и зато је инцидент који се догодио у Пећинцима, а за који је углавном оптужена власт, држао пажњу само док се мислило да је можда он одлучио победника. Али све је добило другачији смисао пошто је Александар Вучић објавио да је његова странка у тој сремској вароши освојила скоро 78 одсто гласова.
На какве закључке нас наводе локални избори? Власт је још једном показала да у Србији тако ефикасне изборне машинерије није било. Ту се тачно знало ко шта ради, ко кога слуша, и како се беру гласови, и ту се више нема шта рећи. Делу опозиције – Саши Јанковићу и Вуку Јеремићу – који је желео да недељним локалима тестира колико би могућим бојкотом избора у Београду могао да подигне друштвену напетост, стигао је јасан одговор: боље да не покушавају; то се овде никад није примило нити показује знакове да хоће.
Демократска странка, која је у време Милошевића знала да се опече бојкотом, у недељу је храбро изашла на изборе, и нема ниједан разлог да буде незадовољна. Она се показала једином организованом опозиционом снагом која показује некакву свест о политичким приликама.
ДЕЦА ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Остаје питање, наравно, зашто је српска опозиција толико јалова у тучи са Вучићем? Пре свега, ради се о гарнитури људи који су у политику ушли на таласу петооктобарске револуције 2000. године. Постреволуционарни период их је научио да на сваким изборима учествује још један чинилац – странци – и да је тај још један чинилац, по дефиницији, веома активно на њиховој страни. Управо тај чинилац најчеће је односио победу за њих против увек јаких радикала, који су редовно побеђивали на изборима, али им странци нису давали да дођу на власт.
Та екипа – а њени припадници јесу и Ђилас, и Вук, и Јанковић, о Шутановцу и Тадићу да и не говорим – самим тим није била само предодређена за власт већ је временом развијала осећање да им власт припада по природном праву, као нешто што се подразмева и о чему се не дискутује. Наравно, да би владала, морала је да научи да говори са странцима и препознаје њихове неизговорене жеље, уграђујући их у своје програме и политике.
Са бирачима, осим оних малобројних који су били део њиховог социјалног миљеа, никад нису научили да говоре, посебно не оним на нижим степеницима социјане лествице. За то време, Вучић и Шешељ – дуго времена презрени од странаца – хтели не хтели, научили су да табанају по селима и говоре са Србима, и по том умећу нема им равних. Па још кад је Вучић, после оснивања напредњака научио да говори и са странцима, његовој борби за власт ништа није стајало на путу.
Елем, Вучић је од жутих узео не само делове програма већ и политички дискурс, показујући се у томе не мање аутентичним од њих, али свакако много ефикаснијим. И тако је 2012. започела битка две највеће политчке групације о праву на политику. Наравно, битку је – како би било могуће другачије – добила она група која је држала полуге власти.
НЕЋЕ БИТИ БИТКЕ ЗА БЕОГРАД
Ни слом који је доживела под Вучићем није уверио опозицију да би требало нешто да мења, рецимо да научи да прича са народом. На пример, цео свет је лансирао леве и десне антиглобалистичке странке као одговор на дубоку кризу глобализма, али таквих на српској сцени у строју против власти нема. Двери су тек фолклорна карикатура француског Националног фронта, док слева Борко Стефановић још увек води грађански рат против четника.
Вук Јеремић, који је не мало времена провео напољу и морао се срести са идејама глобалне контраелите, остао је њима нетакнут, уверен да овде странци још увек деле и бомбоне и власт. И не само то. Он је, будући избачен из ДС у време док је председавао Генералном скупштином УН, имао прилику каква се не пропушта да се по повратку у земљу и повратку у политику јавно дистанцира од жутих и збаци њихову хипотеку. Уместо да га збаци, терет је сам прихватио, очито уверен да у политици нема сунца низашта треће сем за напредњаке и деривате жутих. Преведено на српски: Вук још увек није поверовао у снагу бирачког тела, и даље верујући да странци ведре и облаче.
Није дакле Вучићева снага и разликовно обележје у томе што сервисира странце, како верују у опозицији, већ у томе што уме да прича са народом. Што уме да артикулише политику у којој, с једне стране, има и Путина, и Орбана и Ердогана, а, с друге, и Меркелове, и Макрона, за разлику од опозиције која само изгледа да жели да се врати тамо где је била и поврати привилегије своје и својих клијената, који је прате.
И, док се тај мали недостатак не исправи, речју, док нека опозициона странка на стаблу политичке еволуције не буде млађа од Вучића, узалудна су сва очекивања и најаве. Никакве битке неће бити, посебно не одсудне битке – ни за Пећинце ни за Београд. Биће само игра мачке и миша, коју гледамо већ пет година. Баш како треба.
