Прочитај ми чланакОни који кажу да нема других мотива напада до ауторитарности и корумпираности Груевског и Вучића, само су јемаци Тачијевог поштења.
1.
Дуго је српска опозиција чекала такву радост. Да, на пример, Дојче веле, ликујући над скорим падом Николе Груевског, почне да бистри на који начин ће за њим отићи Александар Вучић „кад му дође време“. Наравно, у ретко злобном коментару, пласираном као „лични став“, Немци нуде и различите опције Вучићевог одласка: „мирно“, „бучно“, „насилно“… „уз крв“?
Крв? Како је само лако говорити о крви кад се говори о дивљем Балкану. Али и логика ствари је неумољива: „крв“ је свакако логичнија опција (скорог) одласка од „мирно“ за неког ко још није ни почео да крцка свој петогодишњи мандат.
2.
Биће да је турнеја Џона Мекејна (са припадницима Војске Црне Горе на слици горе) по балканским земљама у првој половини априла појачала ватру под котлом овдашње кризе. Мекејн је на свом путовању највећу пажњу посветио Тирани и Приштини, позивајући их да не буду задрти, већ да активније раде на подршци „прозападним снагама у региону“. Рецимо Зорану Заеву и лидерима македонских Албанаца, који су одмах по одласку америчког јастреба оштро кренули у расплет македонске кризе.
Позивајући на акцију Вашингтон и Брисел, Мекејн је после рекао да су тензије на Балкану толике да регион једноставно „вапи за вођством САД и ЕУ“. Он је своје балканске саговорнике, који су, каже, сви до једног били забринути шта ће бити политика Америке на Балкану, уверавао да је разговарао и добио подршку утицајних генерала Доналда Трампа – Џејмса Матиса и Х. Р. Мекмастера. Упркос Трамповој жељи да Америка смањи своје активно присуство у свету, Мекејн је рекао да Трамп „слуша Матиса и Мекмастера“. „Стварно им“, каже, „верује“.
3.
Два су америчка концепта на Балкану о којима се говори. Један је стварање држава по линијама националних граница; други изазивање сукоба на лимесу који је исцртала инерција из 90-тих година. Циљ и једног и другог јесте затварање Балкана за руско присуство; у првој варијанти тако што би се све „велике државе“ (Србија, Хрватска, Албанија) везале за Америку у првом реду преко НАТО. НАТО је високо пласиран и у другој варјанти, као војни савез који би у неком моменту зауставио сукобе, исцртао границе тако да са Балкана Русија буде гурнута бар до Крима.
Да је Мекејн заговорник другог конфронтирајућег концепта, било је видљиво и по томе да је, за време боравка у Тирани“, имао састанак и са једном од утицајнијих блискоисточних организација које и у САД и у ЕУ сматрају терористичким. Мекејн се 14. априла у албанској престоници срео са Марјам Раџави, вођом терористичке организације Муџахедин халк. Марјам Раџави је на том месту заменила свог супруга Масуда Раџавија, који је нестао 2003. године, током напада западне коалиције на Багдад. Муџахедин халк је западну заштиту потражила као превасходно антииранска организација, коју власт у Техерану оптужује да је одговорна за смрт 12.000 Иранаца од укупно 17.000 колико их је у терористичким нападима настрадало у тој земљи од револуције 1979. године.
Мекејн је на састанку са Марјам Раџави похвалио њену организацију за успешан „излазак“ из Ирака, хвалећи њихове „жртве“.
„Ви сте устали, борили се и жртвовали за слободу, за право да живите слободно и да сами одредите своју будућност“, рекао је.
4.
Није сасвим јасно откуд Муџахедин халк на Балкану, још мање да ли то подразумева да регион постаје поље деловања те организације. Али, ако си дошао са добрим намерама било где, не виђаш се или бар не даш да те сликају са Марјам Раџави. Овако, Мекејн је послао јасну поруку пре свега вођствима у Београду и Скопљу, али и доносиоцима одлука у европским престоницама. Цео његов аранжман деловао је довољно претеће да је забринуо Београд, да је готово осујетио отпор Николе Груевског и да је, бар кад је реч о Македонији, обрисао различите гласове у европским престоницама, преко ноћи их уједињујући против Груевског.
Све то било је сасвим довољно за Зорана Заева да се осмели и на превару постави Талата Џаферија за председника парламента Македоније. Оно што није разјаснио Мекејн пошло је за руком Брајану Хојту Јиу, који је дошао у Скопље и рекао да Заев за премијера није само жеља Мекејнових неокона већ и „реформисаног“ Стејт департмента. То је прилично поколебало отпор Груевског, тако да Македонију од пада деле само уставно и на сваки други начин слаби преседник Ђорђе Иванов и не мали, али слабо артикулисани отпор грађана.
Македонија ће тако, по свој прилици, добити владу на челу са Заевом (на слици сасвим доле: насловна страна једних од новина на које утицај има Заев). Проблем је, међутим, не само у томе што ће она бити постављена мимо воље већине Македонаца већ и што ће је иста та већина сматрати непријатељском, уз све ризике које то подразумева. Елем, где год су се протеклих дана дуж Балкана догодиле америчке акције „стабилизовања“ регона наспрам „дестабилизујуће“ улоге Руса, ствари су испале затегнутије него што су биле. Толико о томе ко на Балкану ватру пали, а ко је гаси. Македонија је пред грађанским ратом; није далеко од њега ни Црна Гора, која је, поново по линији Мекејн – Трампови генерали набрзину угурана у НАТО.
5.
Ред је на Србију, за коју и сам Мекејн каже да је централна земља региона. Напади на Вучића – од Харадинаја преко Заева, који га је прогласиио националистом, до домаће пете колоне, која га најрадије види у кожи Груевског, не марећи превише што би то могло да значи и Србију у кожи Македоније – имају исти смисао и долазе са исте адресе.
Елем, Вучић очигледно није испоручио све што се од њега очекивало. Реч је пре свега о признању Косова и одрицању од Русије. Из позиције Мекејна и друштва гледано, не може више бити довољно то што Србија не одустаје од уласка у ЕУ. Унија више не може да буде носилац српске прозападне приче, то сада може само НАТО.
Отуд је индикативно да Мекејну смета, како преноси Политико, да српски медији једва да помену вежбе које српска војска им са НАТО, док нашироко извештавају са вежби које се воде са руском војском.
6.
Елем, Вучић који не испоручује све захтеве Мекејновим истомишљеницима мора бити нападнут. Истовремено, Вучићева способност да одржава мир у региону не само да више не може бити квалитет који ће га држати на власти већ постаје квалитет који га директно руши. Пре или касније, о њему ће почети да се говори као о Груевском или Ердогану, и то је оно што смо видели у пакосном коментару Дојче веле, колико год изгледало да је наручилац текста у коме се говори о Вучићевом одласку даљи од кабинета Ангеле Меркел него од кабинета Џона Мекејна. Ако је за утеху, све што ће му се догађати после тога неће имати више везе с њим него са Србијом. Наравно, све то може довести до ситуације да велики сукоби обухвате цео Балкан. Одговорност, ако је то важно, сносиће Вашингтон и Брисел, који дестабилизујући Балкан пале велику европску ватру.
И то је смисао игре, они који верују како у свему томе нема ничега више од ауторитарности и корумпираности Груевског и Вучића, не могу бити више од јемаца поштења Хашима Тачија. Да ли то чине као пета колона, или као легије корисних идиота, мање је важно.
