Прочитај ми чланакКако је дошло до тога да најнеповољнији час за споразум Срба и Албанаца буде онај који су у Бриселу означили као хитан.
1.
Није то било давно кад су у Београду имали јаку вољу да на Запад пошаљу поруку како односи између Србије и Русије нису толико добри како на први поглед изгледа, као што непријатељи клевећу и да Србија само води балансирану политику. Било је то време кад је Београд гледао да у међународним пословима не остане без подршке прокажене Москве, али и да му та подршка не спржи крила, будући да се тад позиција Србије на опасним местима описивала још опаснијом синтагмом – на линији ватре.
Кад је ове недеље у Београд стигао Сергеј Лавров, порука је била сасвим супротна. Никад односи ни између Србије и Русије ни међу било које две земље не могу бити толико блиски као што су их urbi et orbi очитовали Лавров и његови београдски домаћини Вучић и Дачић. Шта се променило? Шта је разлог те пренаглашености? Да ли је Србија можда сишла са линије ватре?
2.
Није било тешко погодити ни да ће експлозија руско-српске срдачности више узбудити Ангелу Меркел него Американце, пословично баждарене да пиште на свако руско присуство на свакој тачки глобуса. Тешко је рећи шта је ту било највише узнемирујуће за њу, која је – додуше, у другим временима и већој снази – на себи држала обавезу довођења Срба у ред, од промене свести до ампутације Косова и Метохије.
Да ли је то била Лавровљева најава да ће Москва, заједно са Београдом, решавати питање Косова, и то „искључиво на основу међународног права и Резолуције 1244 Савета безбедности УН“; или је то била порука да ће две земље наставити да развијају хуманитарни центар у Нишу, трн у оку западног света у Србији; или ју је пак докрајчило Вучићево писмо породици Романа Филипова, руског пилота који је јуначки погинуо у Сирији и чија храброст је, како је написао, „задивила српски народ“, сведочећи колико се, рецимо, у нас далеко одмакло са променом свести.
Елем, Вучић би у уторак Меркеловој морао да пружи одговор на за њу најважније питање: да ли је улазак у ЕУ још увек стратешки приоритет Београда и да ли је то спреман да докаже плаћајући га највишом могућом ценом – безусловним одрицањем од Косова и Метохије. Иако је позиција Немачке о Косову специфична толико да би се његова независност пре могла довести у питање и у Вашингтону и Тирани него у Берлину, нисам сигуран да ће Вучићевог јасног одговора за Ангелу бити, ни потврдног ни одричног. Зашто?
3.
Ништа се није променило преко ноћи, али све до доласка Лаврова Србија је готово успешно крила своје разочарење стратегијом Европске уније за „Западни Балкан“, пуштајући да о томе сведоче представници пријатељских земаља, попут мађарског шефа дипломатије Петера Сијарта. Наравно, није проблем у стратегији само оно што се види на први поглед – понижавајући дебаланс између цене и награде, односно факта да стратегија српско одрицање од Косова захтева под ознаком „ургентно“, док улазак Србије у ЕУ маркира 2025. годином, и то не као датумом који би било кога у европским престоницама обавезао на било шта, већ само као оквиран термин. Много већи проблем је оно што се да закључити из тог дебаланса: да, ако већ противници српског уласка у ЕУ нису јачи од заговорника, а оно нису ни много слабији нити се прикључење Србије ЕУ да сматрати извесним, без обзира на наше понашање на Косову. Све друго, укључујући и оно како ће Брисел приликом пријема посебну пажњу обратити на присуство правне државе у Србији жвака је за еврофанатичне будале.
Кад се све то преведе на језик геополитике, може се рећи и овако: није тешко уочити европски и уопште западни консензус да се земље „Западног Балкана“ склоне из зоне утицаја Русије и са кинеског Новог пута свиле, али он није праћен консензусом о томе да ли би за тај подухват ЕУ требало да нешто жртвује и прими те земље у свој клуб или да их настави третирати као полупарије, које ће се задовољити и са много мање од чланства. То можда 2018. јесте језик којим се може разговарати са Заевљевим Скопљем или Тачијевом Приштином, али не и са Београдом, који је и у горим тренуцима имао самосвести преко те критичне тачке.
4.
Наравно, већ сама чињеница да је Меркелова позвала Вучића док је још у техничком мандату, показало је да јој се жури. Истина, више него на ауторитет, моћи ће да се позове на стара добра времена јер некадашњу снагу немачка канцеларка и влада тешко да ће повратити у наредном мандату. Тако да у уторак немачких ултимативних наступа можда и неће недостајати, али њихови покриће и ефекат биће веома танки.
Немачку позицију не олакшава ни то што је у сличном раскораку на Балкану тренутно и Америка, посебно после неславног прошлогодишњег завршетка мисије самозванца Хојта Брајана Јиа, који је и „погинуо“ у Београду, пошто га је Вучић избацио са састанка из кабинета. Тек пошто се прича о том догађају проширила Вашингтоном, Ји је у самом Стејт департменту био оспорен као човек који не проводи политику администрације Доналда Трампа, већ његових поражених претходника. Пошто је Ји отеран из дипломтије, крајем лета на место Тилерсоновог заменика за Европу и Евроазију – некадашњу позицију Викторије Нуланд – дошао је Вес Мичел, дипломата који се сматра стручњаком за Русију. Тиме се показало коју ће земљу у Европи и Азији Трампова администрација сматрати централном. Не треба очекивати да ће Мичел имати онај ниво утицаја какав је имала Нуландова као ни да ће Трамп дозволити да му, кад дође време, било ко обликује руску политику сем њега самог. Све то је, наравно, важно будући да Балкан може – дакле – имати важност за Трампову Америку само онолико колико се може дотицати односа Вашингтона према Москви.
5.
Иако Србија бројним дипломатским офанзивама грозничаво настоји да заинтересује Трампа за себе и отклони инерцију старе клинтонистичке политике, Америка ће, по свој прилици, на Балкану бити негде на позицији између пуне незаинтересованости и благе преформулације оног што је заговарао Хојт Ји. А то значи да, уколико се позиција САД на Балкану буде мењала, она се неће померати у правцу нове политике, већ у правцу незаинтересованости и одсуства. Што и није најгоре што нам се може десити.
Све су то разлози због којих шансе за коначно решење Косова данас постају објективно мање него у било ком тренутку од 2008. Зашто? Зато што је, прво, тешко поверовати да ће Трампова Америка пре дефинисати своју балканску политику него руску. Друго, зато што Албанцима и њиховим међународним спонзорима (НВО, тинк-тенкови, лобистичке групе) неће тако скоро бити замисливо да би Приштина, коју још увек виде и као победнике из рата (1999) и мировног процеса (2008), могла да пристана на истинске преговоре и мање од максимума. Као што је, треће, тешко поверовати да би Србија – која данас своју позицију брани успешније него икад од 2008. у, и то ваља рећи, никад измењенијим околностима – смела да пристане да изгуби све и задовољи се ничим. Истовремено, четврто, не треба сумњати да ће Русија пропустити прилику да се умеша на страни Србије и да ће та чињеница, пето, бити од већег значаја за Немачку њене будуће потезе него за САД.
6.
Најбољи час за косовску независност одавно је прошао; најбољи час за обнову српског суверенитета још није дошао. Све између те два момента неодређеног трајања биће време за стабилан договор две стране, које би обавиле саме и у свом најбољем интересу.
За сада је сасвим довољно да су навећа искушања за Србијом и да јој линија ватре више не прелази преко чела. И пред том чињеницом мало чак и то што је готово нико од политичких актера није приметио, обузет политичком утакмицом, у којој траје надметање ко ће нам у наредне четири година у Београду обезбедити више бесплатних ствари.
