Прочитај ми чланакИво Андрић пише „У ћутању је сигурност“ и додаје: “Ћутање је тешко само онима који не мисле“. Народна мудрост казује „ћутање је злато“, а Исидора Секулић бележи да „ћутање није неки од од речи испражњени простор, него је прогутана и промишљена реч“.
Србија између ћутања и ућуткивања?
Када одајемо помен некој личности дајемо поштовање „минутом ћутања“. Ћутање је и мудрост и облик отпора и протеста, али и вид страха пред силом, власти и моћи као и ауторитетима. Србија и српски народ су навикли да ћуте због вековног ропства и разних ућуткивања, али и да проговоре снагом колективитета, да устану на побуну против неправде, ропства или у борби за слободу.
Оно што је карактеристично, народ не говори много када је реч о духовним слободама и угњетености појединца, већ када „прекипи“, односно када су угрожена права и слободе широких друштвених слојева и читаве нације.
Недавно је објављена занимљива студија професора комуникације Зорице Томић под насловом „Књига о ћутању“. С правом професорка Томић каже да је ћутање психолошки, социјални, политички и културни феномен. Ако преведемо на Србију, општа социјална и психолошка карактеристика грађана Србије је да је већ дуго тренд општег ћутања односно „јавне тишине“ по свим друштвеним питањима нације. Све се говори у браду или води дисусија у кући, али не и према институцијама или државној власти.
Политичко ћутање је психолошки синдром из времена Брозове власти која је само за нијансу „попустила“, али и даље је све без шире друштвене акције, дебате и прозивања јавности. Поједине институције дају себи права за самовољу на штету грађана. Самовоља власти у Србији је велика јер се сагледава да нема ширих грађанских отпора већ друштвено ћутање. Тако се власти „играју“ са својим грађанима на начин да институције, министарства и јавна предузећа одређују цене струје, воде и других услуга колико им је потребно. Играју се са народом. Одлуке се доносе од јавних предузећа до министарства. Када се открије крађа, превара или рекетирање државе и јавних предузећа, онда се спинују злоупотребе у политичке сврхе и преко врховних ауторитета попут премијера или лидера партија покрећу се јавне акције за одговорност и постизање „правде“ за народ. Све то делује као политички маркетинг и намештена прича, а у ствари све је то део политике власти да од грађана узме што више, док се не пређе граница подношљивости.
Тако је премијер Александар Вучић отворио питање високих рачуна за струју које су добили грађани Србије на основу писама и жалби. Премијер Вучић постаје врховни арбитар, “заштитник“ грађана а претходно је дао слободу министарству и ЕДБ на повећање. Потребна је реч премијера да би се прозвала на одговорност због самовоље ЕДБ и друге институције. Ово су класични обрасци ауторитарно-корпоративне власти која делује по „условном рефлексу“ контрлоле грађанске реакције. Политички грађани Србије „гунђају“ и својим ћутањем како каже професорка Томић показују “вид отпора, начин да се не учествује у свеопштој произодњи буке“.
Ко се кога плаши и ко кога вара?
Грађани Србије су веома трпељиви и брзо праштају политичарима и властима. Понешто проговоре јавно у предизборном периоду, а онда следи ћутање. Све досадашње власти знају да се грађани „прибојавају“ сукоба са државним институцијама и разним „белим и плавим ковертама“. Суштина је што у Србији нисмо за 27 година увођења вишетраначког система изградили „свест“ о институцијама као народних слугу и сервису грађана, већ као отуђеној моћи и самовољи бирократије као и моћи политичких партија.
Партије и олигархије као и бирокатије владају страхом, принудом према грађанима што изазива ћутање. Казнене мере државних институција према грађанима су облик институционалног ућуткивања као вид јавне репресије. Ћутање грађана подстиче се и ућуткивањем. По професорки Томић „ућуткивање је вид исказивања моћи“ и корисити се за то кроз претње, цензуре, гласине, трачеве ругања, омаловажавања се створи стање ћутања друштва и појединаца. Свака власт користи ућуткивања када је у кризи, а преко таблоида и медија, за стварање организоване кампање подстиче „грађанску тишину“. Буку али и цензуру јавности праве медији који обликују јавно мнење према вољи политичке власти или опште друштвене и политичке ситуације. Народ када дуго ћути није добро ни за једну власт, као и када много проговори. Ипак ћутање је вид унутрашњег „говорења“ и представља својеврсну тајну.
Интерес сваке власти је да сазна зашто народ ћути. Ћутање грађана је корисно за власт кад освајају власт или када нема озбиљне политичке конкуренције. Када се појави политичка конкуренција, притисак споља или се иде на изборе партије на власти желе да „чују“ глас грађана и „јавно мнење“ како би сачувала власт и показале ко је „мангуп у њиховим редовима“. Грађани се тако по „Павлову“ дисциплинују да слушају власт и да буду покорни јер има „ко мисли“ у име њих. Трагичност је ћутања друштвених „елита“ интелектуалаца који се продају да статус губећи својство мислећих и самосталних личности. Елите власти поткупљене варају јавност и друштво и тако се ствара „завера“ ћутања и прљаве игре ућуткивања.
