Pročitaj mi članak
Недавно сам на интернету нашао једну врло интересантну причу о догађајима из Великог Отаџбинског рата. Догађаји о којима аутор прича дешавају се у време стаљинградске битке, а затим после рата. Прича је на мене оставила дубок утисак. Зато сам решио да проверим веродостојност догађаја. На сајту “подвиг народа“ постоје подаци о Вагану Хачатриану, одликовањима и документи који описују његов ратни пут.
У животу повремено настају догађаји који не могу бити објашњени ни логиком ни случајношћу. Они се дешавају човеку по правилу у крајње жестоком виду. Баш у ситуацијама које се обично називају екстремним, може се видети односно осетити како функционише тај задивљујући механизам – човекова судбина.
… Фебруар 1943. године, Стаљинград. Први пут у току рата хитлеровска војска је доживела катастрофални пораз. Више од 300.000 немачких војника је пало у окружење и предало се. Сви смо небројено пута у филмским хроникама видели и запамтили заувек те колоне, тачније гомиле војникa умотаних у свакојаке крпе спровођене у конвоју кроз руине града који су уништили.
У стварности, то је ипак све мало другачије изгледало. Колоне се нису тако често сретале, зато што су се Немци углавном предавали у малим групама на целој територији огромног града и околине. Нико их није спроводио, једноставно показиван им је правац где су сабирни центри и они су се у групицама или појединачно кретали у том правцу. На том путу су били пунктови за загревање, у ствари земунице у којима су гореле пећи и заробљеницима давала врела вода. У условима мразева од -30 до -40 степени, скренути негде на страну или бежати, било је равно самоубиству. Зато Немце нико није ни спроводио, осим када се снимало камерама.
Поручник Ваган Хачатриан је већ дуго ратовао. Шта значи “већ дуго“? Увек је ратовао, већ је заборавио врема када је био мир. У рату је једна година као три, а у Стаљинграду је та година могла да се упореди са десет година нормалног живота. А, да ли уопште има смисла мерити годинама човечијег живота, то ужасно ратно време?
Хачатријан је већ навикао на све што рат носи. Навикао је на смрт, на то сви брзо привикну. Навикао је на хладноћу, глад, недостатак муниције. Навикао је и на мисао да “нема одступања на другу страну Волге“. Тако је са свим тим навикама доживео да види слом немачке армије под Стаљинградом.
Ипак се десило нешто на шта Ваган није успео да се навикне на фронту. Једном приликом, на путу до суседне јединице, угледао је страшну слику. На ивици пута, у смету је стајао немачки заробљеник, а на десет метара од њега је стајао руски официр који је с времена на време пуцао на њега. Са тако нечим се поручник до тада није сретао, да неко тако хладнокрвно убија ненаоружаног човека?!
„Можда је хтео да побегне? – помислио је поручник, а куда би? Можда га је заробљеник напао? А можда …“
Поново се чуо пуцањ и поново Немац није био погођен.
– Еј, шта то радиш? – викнуо је поручник.
– Здраво – као да се ништа не догађа рече «џелат»
– Момци су ми поклонили «валтер» па сам решио да га на Немцу испробам, пуцам, пуцам и никако да погодим, види се да је немачко оружје, неће на своје, насмеја се официр и поче поново нишанити на заробљеника.
Поручник је почео да схвата сав цинизам тог чина да је просто занемео од беса. У сред овог ужаса, у сред све људске муке, у сред ледених рушевина, тај скот у униформи руског официра решио је да испроба пиштољ на том једва живом човеку. Не убити га у борби, него пуцати у њега као у мету, као да је празна конзерва. Ма ко да је, ипак је он човек, макар и Немац и фашиста, до јуче непријатељ са којим смо се тако жестоко тукли, али сада је тај човек заробљеник, њему је на крају крајева гарантован живот ако се преда. Ми нисмо они, нисмо фашисти, како убити тог уплашеног и полуживог човека?
Заробљеник је стајао непомично. Очигледно се већ давно опростио са животом, промрзао и укрућен, изгледало је да равнодушно чека када ће га убити и никако да дочека. Руке и лице су му били упрљани, само су усне нешто безвучно шапутале. На лицу му се није видело ни очајање, ни страдање, ни молба, само безизражајно лице, као маска и уста која су се померала у последњим тренуцима живота и очекивању смрти.
Поручник примети на “џелату” ознаке интендантске службе.
”Ух ти гаде, позадински пацове, који никада у бици ниси учествовао, никада ниси видео смрт својих другова у леденим рововима! Како ти можеш гаде један да тако пљујеш на туђи живот, када не знаш цену смрти” прошло је кроз главу поручника.
– Дај пиштољ – једва изговори.
– Ево, ти пробај – непримећујући стање ратника са фронта интендант му пружи «валтер». Поручник узе пиштољ и баци га најдаље што је могао, а затим из све снаге удари ниткова да је овај одскочио пре него што је пао лицем у снег.
Неко време је владала тишина. Поручник је стајао и ћутао, ћутао је и заробљеник, само је померао усне не производећи никакав звук. Поручнику је постепено у главу долазио звук мотора, у почетку далеки, али познати звук аутомобилског мотора. То је био звук аутомобила, свима познатог, у којима се возило високо војно руководство.
Поручнику је захладнело око срца … “Само је то требало, немам среће”!
А овде као на изложбеној слици стоји немачки заробљеник, тамо даље совјетски официр са разбијеном њушком, а у средини он, узрочник немилог догађаја. Све је мирисало на војни суд. Није се поручник плашио кажњеничког батаљона (последњих пола године на стаљинградском фронту његов пук по степену опасности ни у чему се није разликовао од кажњеничког), али никако, никако није хтео да се обрука. Да ли од звука мотора или од леденог ваздуха и интендант је почињао да долази себи. Ауто се зауставио. Из њега је изашао комесар дивизије и његово обезбеђење. Све се одвијало како не треба.
– Шта се овде дешава? Рапортирајте! – грмнуо је пуковник. Његов изглед није наговештавао ништа добро: уморно необријано лице, црвене од неспавања очи …
Поручник је ћутао.
Зато је проговорио интендант, који је потпуно дошао себи видевши високог официра:
– Ја сам друже комесаре хтео овог фашисту …. а он је почео да га штити – поче он да брбља
– И кога? Овога гада и убицу? Како је могуће да пред очима овог фашистичког ђубрета туку совјетског официра? А ја му ништа нисам учинио, чак сам му дао оружје, ено га баченог! А он ….
Поручник Ваган је и даље ћутао.
– Колико пута си га ударио? – гледајући га у очи упита комесар.
– Једанпут друже пуковниче – одговори поручник.
– Мало, мало поручниче, требало је још, док тај балавац не схвати шта је то рат! И какав је то код нас у армији самосуд!? Узми тог “фрица” и одведи га до пункта за евакуацију. Извршавај!
Поручник приђе заробљенику, ухвати га за руку која је висила као крпа, и поведе га путем који је засипала мећава не окрећући се. Када су дошли до земунице поручник погледа Немца. Он је стајао непомично, само је његово лице почело да оживљава. Погледао је на поручника и нешто прошапутао.
«Вероватно се захваљује» – помислио је поручник Ваган – ”Па нисмо ми звери!”
Пришла је девојка, болничарка, да прихвати заробљеника, а он је и даље нешто шапутао, без снаге да проговори гласно.
– Чуј сестро – обрати се поручник девојци – шта он то шапуће, јел ти разумеш немачки?
– Говори свакојаке глупости, као и сви они – одговори болничарка уморним гласом – Каже: ”Зашто ми убијамо једни друге?”. Сада му је то дошло у главу када је пао у заробљеништво!
Поручник је пришао и погледао у очи, не више младог Немца, и неприметно га погладио по рукаву шињела. Заробљеник је нетремице гледао у поручника својим окамењеним, равнодушним погледом и одједном му се из углова очију скотрљаше две велике сузе и заледише се на образима давно необријаног лица.
…. Прошле су године, рат се завршио. Поручник Ваган Хачатријан је остао у армији и служио у својој родној Јерменији у пограничним јединицама и догурао до чина пуковника. Понекада би у кругу своје породице или блиских другова препричавао тај догађај и говорио да можда негде у Немачкој живи тај Немац и прича својој деци да га је од сигурне смрти спасао совјетски официр. И чинило му се да му је тај спасени човек за време тог страшног рата оставио у сећању већи траг него све битке и страдања.
Око подне 7. децембра 1988. године у Јерменији се десио катастрофални земљотрес. У само једном тренутку неколико градова је било збрисано са лица земље, а десетине хиљада људи је погинуло у тој катастрофи. Из целог Совјетског Савеза у републику су почеле да стижу бригаде доктора да би заједно са својим јерменским колегама, дању и ноћу спашавали рањене и пострадале становнике. Убрзо су им се прикључили спасиоци и лекари и из других земаља. Син Вагана Хачатријана, Андраник је био по специјалности доктор-трауматолог и радио је неуморно као и његове колеге.
Једне ноћи, директор болнице у којој је радио Андраник, замоли га да одвезе немачке колеге до хотела у коме су становали. Ноћу по улицама није било саобраћаја, било је тихо и ништа није наговештавало наилазак нове несреће. Изненада, на једној раскрсници на „Жигули“, ауто којим су се возили, налетео је тешки војни камион. Човек који је седео на задњем седишту, и први видео шта ће се десити, из све снаге је повукао Андраника са шоферског места на десно и покрио рукама његову главу. У том тренутку дошло је до страховитог судара и удара камиона баш на место где је до тога тренутка седео возач, срећом њега на том месту већ није било. Сви су остали живи, само је доктор Милер који је спасао Андраника од сигурне смрти, имао тешку повреду руке и рамена.
Када се доктор Милер опоравио и напустио болницу, њега и остале немачке лекаре, позвао је код себе Андраников отац Ваган. Дочекао их је богати кавкаски сто, било је песама, свечаних здравица, а затим су се сви сликали за успомену.
После месец дана доктор Милер је отпутовао у Немачку са обећањем да ће се вратити са новом групом немачких лекара. Убрзо после одласка послао је писмо да ће у саставу нове групе бити и његов отац као почасни члан и познати хирург. Још је написао да је отац видео њихову фотографију снимљену у кући његовог оца и да је јако пожелео да се сретне са њим. Нису придали посебан значај тим речима и сусрету, али је пуковник Ваган Хачатриан ипак пошао на аеродром да дочека госта.
Када је, средњег раста и врло стар човек, у пратњи свога сина доктора Милера изашао из авиона, Ваган га је одмах препознао. Ништа на спољашности тога старог господина није подсећало, а није се могло ни запамтити, али очи, очи тога човека и његов поглед није се могао заборавити…
Бивши заробљеник им је полако ишао у сусрет, а пуковник није могао да се помери са места. То је немогуће! Не постоје такви случајеви! Никаквом логиком није било могуће објаснити оно што се управо догађало! Као нека магија. Син човека кога је он спасао као поручник Хачатриан, после више од 45 година спасао је живот његовом сину.
А „заробљеник“ је пришао Вагану и на руском му рекао:
-Све се враћа у овом свету! Све се враћа! ….
-Све се враћа – поновио је пуковник.
Затим су се два стара човека загрлили и дуго тако стајали не примећујући путнике који су пролазили поред њих, звук авионских мотора и људи који су им нешто говорили… Спасени и спаситељ! Отац спаситеља и отац спашенога. Све се враћа!
Путници су их обилазили и вероватно нису разумели зашто плаче стари Немац померајући своје старачке усне и зашто теку сузе низ образе старог пуковника. Они нису могли знати да је те људе сјединио један дан у хладној стаљинградској степи. Тако нешто неупоредиво више везује људе без обзира на ратове, рушења, земљотресе и катастрофе. Везује их заувек.
Са руског за СРБИН.ИНФО превео Гридин Александар
(politikus.ru – Лав Киришчјан)
