Прочитај ми чланакЗа француског председника Francois Hollande појам непријатеља је апстракција: то је или „тероризам“ или „фанатици“.
За француског председника Francois Hollande појам непријатеља је апстракција: то је или „тероризам“ или „фанатици“.
Уместо да гледа на ситуацију у земљи, француски председник потврђује своју одлучност да спроводи војне операције у иностранству: “Ми ћемо да појачамо наше војне акције у Сирији и Ираку“, изнео је председник после напада у Ници.
И, пошто је нација суочена са овим неуспехом своје елите која је, иначе, изабрана да води државу преко домаћих и међународних опасности, зар је сада запрепашћујуће да се паравојне групације унутар земље организују за одмазду?
У Француској, гобалне елите су направиле избор. Оне су одлучиле да су у Француској „лоши“ гласачи недоказани људи који су превише глупи да виде све лепоте једног друштва које је отворено за пријем људи који често не желе да се асимилишу, који траже да се ви асимилишете према њима, и који прете да ће вас убити ако то и не учините.
Елита се у Француској окренула против својих старих и сиромашних, јер ови људи више не желе да за њих гласају. Елита је такође донела одлуку да се не бори против исламиста, јер муслимани колективно гласају за глобалну елиту.
„Ми смо на прагу цивилног рата“. Овај цитат није дошао од неког фанатика или лудака. Не, он је дошао од шефа француске унутрашње безбедности, DGSI (Direction generale de la securite interieure), Patrick-a Calvar-a. Он је, шта више, безброј пута говорио о ризику цивилног рата – 12 јула, када је упозорио комисију парламентараца, задужену за анализу тероризма, маја месеца 2016, када је исто упозорење предочио другој парламентарној комисији, задужену за државну одбрану. Изнео је следеће: “Европа је у опасности. Екстремизам је свуда у порасту, и ми нашу пажњу сада усмеравамо према неким крајње десничарским покретима који се спремају за сукоб“.
Која врста сукоба? „Међуетнички сукоб“, гласи одговор, што је учтив израз „за рат против муслимана“. „Још један или два терористичка напада“, додао је, „и ми ћемо вероватно видети цивилни рат“.
Током фебруара 2016, пред комисијом Сената у чијој надлежности су обавештајни подаци, он је опет изнео: “Ми сада гледамо ка крајње десничарским екстремистима који само чекају за додатне терористичке нападе како би ушли у насилне сукобе.“
Нико не зна да ли ће „терориста камионџија“, који је разорио посматраче у Ници током прославе празника 14. јули, тј. пада Бастиље, убивши више од 80 људи, активирати француски цивилни рат, али би помогло ако би погледали шта у Француској, као и другим земљама као што су Немачка и Шведска, ствара ризик једног таквог сукоба.
Главни разлог је неуспех саме државе.
1. Француска је у рату, али се непријатељ никада не именује.
Француска је главна мета терористичких напада, који се понављају. Важнија исламистичка терористичка крвопролића су се одиграла код магазина „Charlie Hebdo” као и код самоуслуге Hypercacher у Винцензи 2015 године, код Bataclan позоришта, код оближњих ресторана као и код стадиона “Stade de France” 2015. Имамо неуспели напад на воз код Thalys-a, сеча Herve Cornara 2015. године, атентат на два полицајца у Магнанвилу 2016, и сада камионско разарање у Ници, током прославе Француске револуције из 1789.
Већина ових напада је извршена од стране француских муслимана. Убица, камионџија из Нице, је био Тунижанин, али ожењен француском женом, с којом је имао троје деце, мирно живећи у Ници док није одлучио да убије више од 80 особа, а ранивши на десетине.
После сваке од ових трагичних епизода председник Francois Hollande је одбио да именује непријатеља, одбивши да именује ислам, а специфично одбивши да именује француске исламисте – као непријатеље француских грађана.
За Hollande-a, непријатељ је апстракција: то је „тероризам“ или „фанатици“. Чак и када председник успе да се усуди да именује „ислам“ као непријатеља, он одбија да изнесе да ће затворити све салафистичке џамије, забранити Муслиманско братство и салафистичке организације у Француској, или забранити чадор за жене на улицама као и на универзитетима. Но, уместо тога, француски председник потврђује своју одлучност за војне акције у иностранству: “Ми ћемо да појачамо наше акције у Сирији и Ираку“, истакао је председник после напада у Ници.
За француског председника постављење војника у отаџбини је само за одбрамбене акције, политика одвраћања, а не офанзивно наоружавање Републике против унутрашњег непријатеља.
И, суочени са овим неуспесима наше елите – која је изабрана да води државу преко домаћих и међународних опасности – зар „није“ запањујуће да се сада паравојне групације организују за одмазду ?
Као што је у Le Figaro изнео француско-канадски социолог Mathieu Bock-Cote,
„Западне елите, са самоубилачком тврдоглавошћу, се противе да именују непријатеља. Суочени са нападима у Брислу или Паризу, оне више воле да филозофски маштају о борби између демократије и тероризма, између отвореног друштва и фанатизма, између цивилизације и варварства.“
2. Цивилни рат је већ почео и нико не жели да га таквог и именује.
Цивилни рат је отпочео пре 16 година са почетком друге Интифаде. Када су Палестинци извршили самоубилачке нападе у Тел Авиву и Јерусалиму, француски муслимани су почели да тероришу Јевреје који су мирно живели у Француској. Током протеклих 16 година Јевреји – у Француској – су били клани, нападани, мучени и избодени од стране француских муслиманских грађана, наводно ради освете у корист палестинског народа који живи на Западној Обали.
Када једна група француских грађана, који су муслимани, објави рат другој групи француских грађана, који су Јевреји, како се то онда назива ? За француски естаблишмент, то није цивилни рат, већ само неспоразум двеју етничких заједница, који је за жаљење.
Све до сада, нико није хтео да успостави везу између ових напада и убитачног напада у Ници против људи који једноставно нису морали бити Јевреји, и да то назове онако како би требало бити названо – цивилним ратом.
За француски естабишмент, који је са политичке стране јако коректан, опасност цивилног рата ће настати тек онда када се неко буде осветио против француских муслимана; уколико би се, међутим, сви једноставно повиновали њиховим захтевима, онда ће све бити како треба.
Све до сада, нико није помислио да су терористички напади против Јевреја од стране француских муслимана, против новинара Charlie Hebdo од стране муслимана, против школске деце у Толусу од стране француских муслимана, против невиних људи у Ници од стране једног полу-француског муслимана, заправо симптоми цивилног рата. Ова крвопролића остају, све до данашњег дана, као трагични „неспоразуми“.
3. Француски естаблишмент сматра за непријатеље сиромашне, старе и оне који су разочарани.
У Француској, ко се највише жали на муслиманску инвазију земље ? Ко највише пати од локалног ислама ? Ко највише воли да попије чашу вина или да поједе сендвич од путера и шунке? Они који су сиромашни и који живе најближе муслиманским заједницама, и то зато што немају новца да се преселе на неко друго место.
Данас, као резултат, милиони сиромашних и старих у Француској је спремно да изабере Marine Le Pen, председницу десничарског Националног Фронта, као следећег председника Републике, и то из једноставног разлога што једнина политичка странка која жели да се бори против незаконите имиграције је Национални Фронт.
Међутим, пошто ови стари и сиромашни Французи желе да гласају за Национални Фронт, они су постали непријатељ француског естаблишмента, и то десничара и левичара. Шта то Национални Фронт прича овим људима ? „Ми ћемо Француску да повратимо, и то као нацију француског народа“. А стари и сиромашни то и верују, јер немају другог избора.
Такође, стари и сиромашни у Британији немају другог избора већ да гласају за BREXIT (референдум о изласку Британије из Европске уније). Они су узели прво оруђе које им је дато да изразе своје разочарење што живе у друштву које више не воле. Они нису гласали како би рекли „убите оне муслимане који трансформишу моју земљу, који краду наша радна места и који увећавају моје порезе“. Они једноставно износе протест на друштво које је глобална елита почела да трансформише без њихове сагласности.
У Француској, глобална елита је направила избор. Они су одлучили да су „лоши“ гласачи у Француској неразумни људи који су превише глупи, превише расистички настројени како би видели лепоте друштва које је отворено људима који често не желе да се асимилирају, а који желе да се ви асимилирате ка њима, и који прете да ће вас убити уколико тако и не поступите.
Глобална елита је направила још један избор: она је узела страну против својих старих и сиромашних, јер ови људи више не желе да гласају за њих. Глобална елита је такође одлучила да се не бори против исламизма, јер муслимани на глобалном нивоу гласају за глобалну елиту. Такође, муслимани у Европи нуде и већу „шаргарепу“ самој глобалној елити, јер гласају колективно.
У Француској 93 % муслимана је 2012. гласало за садашњег председника Francois Hollande-a, у Шведској су Социјал Демократе изнеле да је 75 % шведских муслимана гласало за њих током општих избора 2006. године, а анализе сада показују да „црвено-зелени“ политички блок добија 80-90 % муслиманских гласова.
4. Да ли је цивилни рат неизбежан?
Уколико естаблишмент не жели да види да је цивилни рат већ објављен од стране муслиманских екстремиста – њих као првих – уколико не желе да виде да непријатељ није Национални Фронт у Француској, АфД у Немачкој, или Шведски Демократи у Шведској, већ исламизам у Француској, у Белгији, у Великој Британији, у Шведској – онда ће до цивилног рата заиста и доћи.
Француска, као Немачка и Шведска, имају и војску и полицију која је довољно јака да би се борила против унутрашњег исламског непријатеља. Међутим, они прво морају да тог непријатеља именују и да против њега предузму кораке. Уколико то не ураде, уколико оставе своје матичне грађане у стању очаја, без других могућности осим да сами себе наоружавају и узврате, онда ДА, цивилни рат је неизбежан.
