Aleksandar Vučić je u grob gurnuo desetine hiljada ljudi, a traži da budu uhapšeni autori, pa i svi korisnici Tvitera i Fejsbuka koji su delili njegovu čitulju kao prvoaprilsku šalu. Isti Vučić, koji je dve nedelje pred zločin u Srebrenici predlagao da bude ubijeno "sto muslimana za jednog Srbina", sada plaši Srbiju da će, posle usvajanja srebreničke rezolucije u UNu, morati da plati ratnu odštetu. Naprednjački kartel u kampanji pred beogradske izbore pokušava da nametne nacionalne teme kako bi sakrio svoje kriminalne i korupcionaške afere. Zato Šapić traži da se iz Kuće cveća izbaci Hrvat Tito, a ne smeta mu Hrvatica koja je prisvojila Jovankinu vilu na Dedinju. O predizbornim prevarama piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak saradnik i prijatelj aktuelnog diktatora.

Дана 26. марта престало је куцати велико срце великог сина нашег народа и народности. Ожалошћени мајка Ангелина, отац Анђелко, сви љубитељи паризера овог света и бабе које воле СНС више од живота. Сахрана нашег драгог председника одржаће се првог априла – наводи се на читуљи, која је објављена на друштвеним мрежама.

Првоаприлска шала, усклађена са шешељевским смислом за црни хумор, покренула је још морбиднију политичку, правосудну и медијску хајку. Над још живим „Главним шефом“ закукали су сви виђенији припадници његовог картела. Прва се, наравно, огласила Ане Брнабић: „Озбиљно болесне и дубоко поремећене особе које ово раде и мисле да је то политика, добиће одговор народа на изборима у Београду, другог јуна. Надлежни органи да раде свој посао у складу са законом, јер ово нити је шала, нити је забавно, већ је за сваку иоле нормалну особу дубоко узнемирујуће и представља јасну и недвосмислену претњу по живот. Ово је резултат политике Ђиласове ‘Србије против насиља’ и ми ћемо се против овога борити сваког минута, сваког сата, сваког дана, заувек. Увек уз Александра Вучића и његову породицу.“

У хорско лелекање су се укључили Милош Вучевић, Маја Поповић, Никола Селаковић и остали дубоко поремећени припадници дворске свите. Најгласнији и најагресивнији је, по обичају, био београдски виши јавни тужилац Ненад Стефановић, који је одмах наредио Основном јавном тужилаштву у Младеновцу да, у сарадњи са полицијом, „хитно идентификује творце тзв. умрлице председника Републике Србије Александра Вучића, која је излепљена на територији те општине“. Стефановић је наложио Тужилаштву за високотехнолошки криминал да идентификује особе које су ту „умрлицу“ делиле на друштвеним мрежама.

– Ове радње представљају кривично дело које се гони по службеној дужности и морају бити санкционисане у складу са законом – сматра тужилац Стефановић. који није могао да наведе које конкретно кривично дело је у питању, јер оно и не постоји.

Александар Вучић, нулти пацијент, који је својом патологијом заразио цео картел, већ три деценије измишља атентате, прети самоубиством и призива смрт. То је урадио и две недеље пре ове првоаприлске умрлице, кад је преко ТВ Прва поручио: „То што ћете мене да убијете, о томе сањате већ годинама и још то нисте спровели у дело… Пожурите!“

Тада нису реаговали ни тужиоци, а ни психолози и психијатри, баш као ни у случају кад је таксативно набрајао убиства чланова своје породице: „Ако мене убију, иза мене остаје мој брат Андреј. Ако убију мога брата, остаје мој син Данило, ако убију мог сина, остаје кћерка Милица. Ако и њу убију, остаје мој син Вукан. И гробови наши бориће се против усташа. Само озбиљно болесне особе ово раде и мисле да је то политика, што рече нарикача липа Ане.

Сваком реченицом, одлуком или поступком, Вучић већ годинама скицира читуљу за Србију. Као радикал, хушкањем на рат, у смрт је гурнуо десетине хиљада Срба, стимулишући их да гину и убијају. Као напредњак, посебно након што је доведен на власт, с речи је прешао на дела. Само у време пандемије Ковида 19, Вучићеве авантуристичке одлуке допринеле су драматичном расту броја смртних случајева.

У периоду од две хиљаде двадесете до данас, смртност у Србији се повећала за 12,9 одсто. Од две хиљаде петнаесте до две хиљаде осамнаесте у Србији је годишње умирало око 6000 пензионера. Услед пандемије и Вучићевих „мера заштите“, тај број се утростручио. За три године умрло је 48000 пензионера. На тај начин је Вучић испунио обећање: „Гробља ће нам бити мала“.

Ипак, на гробљима је било места за многе Вучићеве политичке противнике и медијске критичаре. У магазину Аргумент, чији власник и уредник је био Ратко Дмитровић, Вучић се хиљаду девесто деведесет и седме заклео да ће се „кад-тад осветити Славку Ћурувији“. Две године касније, као министар против информисања, предводио је политичку, правосудну и медијску хајку, која је окончана са 17 метака у Ћурувијиним леђима и једним у лево око, за оверу. Уместо читуље, изјавио је: „Свако ко каже да је држава повезана са убиством Ћурувије треба кривично да одговара. Ћурувија је био криминалац, а државни органи не могу да спрече обрачуне у подземљу.“

На исти начин је криминализовао Зорана Ђинђића, пре и после дванаестог марта две хиљаде треће Те вечери, кад је објављено да је премијер подлегао ранама, у Вучићевом стану је одјекнуо шампањски прасак, јачи од оног их снајперске пушке Хецклер&Коцх.

– Не пијем ни кафу, а камоли алкохол. Само четири пута сам се напио у животу: кад је Звезда освојила титулу у Барију, кад се родио Данило и кад су убијени Ћурувија и Ђинђић – признао је Вучић.

Касније, кад се трансформисао из радикала у напредњака, одрекао се тих прослава атентата, али није променио начин деловања. То се видело на примерима Оливера Ивановића, Владимира Цвијана и многих других Вучићевих политичких и приватних противника.

„Какав је човек Оливер Ивановић?“ – тим реторичким питањем почиње спот, који је Вучић објавио уместо читуље неколико дана пре него што је Ивановић изрешетан са шест метака у леђа у Косовској Митровици. Ивановић је сахрањен на београдском Новом гробљу, у Алеји заслужних грађана, недалеко од Ђинђића и 300 метара од породичне парцеле са остацима Ћурувије. За разлику од Ћурувије, Ђинђића и Ивановића, Цвијан је на онај свет испраћен кришом, без читуље, па чак и без презимена на споменику.

Вучићеви трагови, који вуку према тим убиствима, архивирани су у медијима, али не и у судским пресудама. Мислио је да се провукао без казне и за позивање на масовна убиства у Сребреници, па је две хиљаде петнаесте године отишао на комеморацију. Испраћен је каменицама. Породице жртава нису заборавиле његове ратне покличе.

– Треба убити сто муслимана за једног Србина – викао је Вучић са говорнице Народне скупштине 26. јуна хиљаду девесто деведесет и пете године.

Та претња је спроведена у дело две недеље касније. Стравични злочин над неколико хиљада муслиманских војника и цивила нанео је трајну штету српским националним и државним интересима. Србија, Република Српска и цео српски народ управо ових дана се суочавају с политичким последицама, које су изазване тим злочином.

Немачка и Руанда су предложиле Уједињеним нацијама резолуцију о геноциду у Сребреници, којом се, између осталог, захтева да се једанаести јул обележава као „Међународни дан сећања на геноцид“.

На списку држава, тзв. спонзора резолуције налазе се Сједињене Америчке Државе, Босна и Херцеговина, Словенија, Албанија, Турска, Чиле, Нови Зелан, Малезија, Јордан, Француска, Италија, Ирска, Лихтенштајн, Холандија и Финска, а очекује се да им се прикључи још двадесетак земаља.

– Тај акт нема обавезујућу снагу, али ће одмах, сутрадан, изаћи са иницијативом за укидање Републике Српске, на основу става да политичке творевине засноване на геноциду не могу да постоје. Тражиће и ратну одштету од Србије – оценио је Вучић.

По обичају, Вучић и ову претњу националним и државним интересима покушава да искористи за потребе својих дневнополитичких превара. Република Српска се заиста налази под притицима западних центара моћи, али више због Милорада Додика, него због оптужби за геноцид у Сребреници. Напросто, у Вашингтону и Бриселу је пројектовано да се спроведе унитаризација Босне и Херцеговине, а предуслов је свођење Републике Српске на ниво онога што је на Косову предвиђено тзв. Заједницом српских општина. Вучић то критикује, а истовремно сарађује са самопроглашеним „високим представником“ Кристијаном Шмитом, који спроводи централизацију БиХ. Да би додатно уплашио и Србе с ове стране Дрине, Вучић најављује опасност од захтева да Србија плати ратну одштету Босни и Херцеговини.

Да би застрашивање васколиког српства дало жељене политикантске резултате, Вучић је одмах етикетирао и кривца – Маринику Тепић.

Пре осам година, као народни посланик са листе Лиге социјалдемократа Војводине, Тепић је потписала предлог резолуције о геноциду у Сребреници, који никад није стављен на дневни ред. Осим ње, тај предлог су потписали Ненад Чанак, Олена Папуга, Нада Лазић, Горан Чабради, Чедомир Јовановић, Жарко Кораћ, Наташа Мићић, Ненад Милић, Сулејман Угљанин и Енис Имамовић. Режимски медији су кампању усмерили само према Тепић, не помињући Чанка, који се не скида с екрана телевизија под контролом СНС-а, или Угљанина, који је био министар у Вучићевој влади, па ни то да је Вучић на место српског амбасадора у Хрватској послао Јелену Милић, бившу супругу Ненада Милића.

Тепић је изабрана за мету како би се промениле теме на којима ће се заснивати кампања пред изборе у Београду, који су заказани за другог јун ове године. Напредњачки картел не жели да дозволи јавну расправу о распаду комуналног система, пљачкама градског буџета и крађи гласова на децембарским изборима. Причом о Тепићкином предлогу резолуције о геноциду прикрива се намера напредњачког картела да отме 18 милијарди евра за ЕКСПО, односно за грађевинске и остале фирме чији власници припадају владајућој касти. Националистичким паролама власт прекрива гробове деце убијене у „Рибникару“, Дубони и Малом Орашју, као и оне жене, коју је усмртио точак који је отпао са аутобуса.

Напрењачку стратегију замене тема и теза подржали су њихови пандани из опозиционог миљеа, попут Ане Лалић Хегедиш, Динка Грухоњића и сличних промотера лудачке идеје да православне цркве треба претворити у пабове. Таквим тврдњама омогућили су Вучићу да се опет представља као тврди националиста и патриота.

За независност албанског Косова, Вучић је урадио више него Адем Јашари, Рамуш Харадинај, Хашим Тачи и Аљбин Курти, али сад јуначки брани српске цркве у Новом Саду од пијане Лалићке и јуродивог Грухоњића.

Ни Александар Шапић не пропушта шансу да турбо-србовањем сакрива последице своје владавине Београдом.

– Имамо једну поприлично јасно дефинисану српску државну политику и, са друге стране, политику коју репрезентују Грухоњић, Хегедић, Кесић, „прогласовци“… Овде се ми опредељујемо да имамо српску власт и српског градоначелника или не. Да ли ћемо стати у одбрану ставова ових про-усташа или ћемо их јавно осудити – каже Шапић, незванични војвода од нелегалне градње.

Шапић намерава да у овој кампањи, у којој се опет кандидовао за функцију градоначелника Београда, наметне националне теме како би избегао приче о луксузној вили у Улици Лаза Лазаревић, где је изградио вилу од 672 квадрата, коју је подигао без грађевинске дозволе још док је био председник општине Нови Београд. Не свиђа му се ни расправа о томе како је, као градоначелник, легализовао своју нелегално дограђену вилу на Бежанијској коси. Иако му је претила затворска и новчана казна, као и рушење објекта, Шапић је то избегао уласком у Српску напредну странку. О истом трошку, решио је проблеме с нелегалном градњом. Није му пријатно ни подсећање да је прекршио закон тиме што Агенцији за спречавање корупције није пријавио власништво виле од скоро 400 квадрата у Трсту. Кад се на тај списак додају афере Шапићевих сарадника Мирјана Нешовића, Ненада Милановића и Александре Чамагић, јасни су мотиви који га воде под националну заставу.

Као што је Вучић био екстремнији од свог тадашњег шефа Шешеља, тако је Шапић сада екстремнији од Вучића. Није задовољан прогоном живих „про-усташа“, него хоће да ископава и покојне.

– Треба да уклонимо остатке Јосипа Броза из Београда, да једном за свагда завршимо са том Кућом цвећа и да га вратимо тамо у Кумровец, одакле је дошао – каже Шапић.

Мало недостаје па да, кад му узавре напредна српска крв, пожели да, као тог Хрвата из Куће цвећа, истера и Хрватицу из Јованкине виле. Но, тај предлог ће доћи на ред кад напредњаци пропадну и на овим београдским изборима, па се Шапић врати у свој Српски патриотски савез.

А, јасно је да картел око Српске напредне странке, све са социјалистима, заветницима, радикалима и осталим штеточинама, више никада неће добити већину у Београда. Може Шапић да у Кући цвећа, уместо Хрвата из Кумровца, пријави сто својих рођака с Кордуна, као што је Влада Мандић урадио у децембру. Може и Вучић да по београдским трафо-станицама пријављује стотине рођака из Чипуљића или Призрена, свеједно. Може и Ана Брнабић да доведе Хрвате, родбину свог оца са Крка, или Бугаре из фамилије своје маме из Бабушнице. Све им је узалуд. Нема начина да украду довољно гласова да формирају власт. За нову превару биће им потребна помоћ ортака из лажне опозиције. Конкретно, Вучић може да формира нову београдску власт само у сарадњи са групом око Бранимира Несторовића. Но, и ту се појавио проблем на који је недавно указао Драган Ђилас.

– Група господина Несторовића је најавила да ни она неће учествовати на изборима ако не учествује наша коалиција Србија против насиља. То треба мало дубље погледати. Господин Несторовић је веома близак са господином Додиком, који очигледно финансира деловање те групе. Додик очекује да га Вучић брани још више него што га је бранио до сада јер постоји опасност да Додик буде ухапшен због оптужби за корупцију. Додик поручује Вучићу: Ако ме не будеш бранио, Несторовић неће учествовати на изборима. Ни овако немаш легитимитет, а тек онда га нећеш имати уопште. Вероватно иза тога стоји и интерес Русије, која је биласка и са господином Несторовићем и са господином Додиком. Та политичка прича је већа од самих београдских избора – рекао је председник Странке слободе и правде.

Тачно је да Додик има личне и политичке разлоге да врши притисак на Вучића. Тачно је и да Русија има озбиљне разлоге за незадовољство Вучићевим политичким и пословним поступцима, нарочито због оружја које шаље у Украјину. Тачно је и да Вучић избегава отворени сукоб са Додиком, иако помаже његовим политичким противницима.

Вучић је добро схватио све Додикове поруке, упућене преко Несторовића. Да би показао добру вољу, Вучић је отворио своје медије за Несторовићеву групу. Поред тога, по његовом налогу тужилаштво није реаговало на претње убиством, које је упутио Александар Павић.

– Уколико буде фактичко или право признање Косова, ми бисмо позвали на устанак. Позвали би на народни устанак. Ја бих се потрудио да неко плати животом тиме што је покушао да изда Косово. Ја то отворено кажем. Ево, ја бих, ако треба, позвао и на оружани устанак против признања Косова, па нека ме хапсе, али нека знају – ко призна Косово, фактички или де јуре, више никад неће имати мира. Ем ће бити обележен као издајник, ем ћемо га ловити. Вучић је на ово рекао да ћемо сви постати Благоје Јововић. Да, хоћемо! Убићемо вас као псе, где год да сте ако признате Косово! – рекао је Павић у интервјуу за Србин Инфо, у разговору са Дејаном Златановићем, који је седамнаестог фебруара прошле године ухапшен због поруке коју је узвикнуо на протесту против Француско-немачког споразума: „Ко потпише, њега убише“.

Златановић је у притвору провео 50 дана, а суђење му је у току. Почело је и суђење проф. др Дејану Мировићу, који је окривљен јер је двадесет и четвртог фебруара две хиљаде двадест и треће, кад је полиција одбила захтев за организацију новог скупа против Француско-немачког споразума, позвао грађане на молитву у београдској цркви Светог Марка.

– Тужилац Никола Пантелић ми је отворено запретио, на суђењу Златановићу и Дамњану Кнежевићу, у јуну две хиљаде двадесет и треће године, јер му се није допало оно што сам говорио у исказу, да је Александар Вучић велеиздајник и да је извршио државни удар прихватањем Француско-немачког плана. То је исти онај тужилац који је омогућио Радојичићу да се брани са слободе после Бањске, тако да трагови поново воде до Оскара. У том контексту, ретроактивно ме тужио МУП, чији сведок је полицајац. Наводно, прекршио сам Закон о јавном окупљању јер сам позвао на молитву у цркви, уместо на демонстрације које су забрањене. Оскар је очито осветољубив, а тужилац послушно испуњава његове налоге, закључујем из ових апсурдних чињеница – рекао је др Мировић за Магазин Таблоид.

Златановић и Кнежевић су провели 50 дана у притвору, а суђење им је у току. Милован Бркић, главни уредник нашег Магазина, ухапшен је због изјаве 8. маја две хиљаде двадест и треће године, после првог протеста поводом масакра у основног школи „Владислав Рибникар“. Бркић је првостепено осуђен на 14 месеци затвора. Веће Апелационог суда је укинуло ту срамну пресуду и наредило да се понови судски поступак. Сада се суди проф. др Мировићу због позива на молитву за Косово и Метохију.

Павић нема тих проблема, може опуштено да прави планове за лов на издајнике, које ће убијати као псе ако признају Косово.

Као што не дозвољава да се процесуира Павић, Вучић штити и ауторе читуља за Мариником Тепић и пензионисаним пуковником Најданом Војиновићем, оштрим критичаром Вучићевог уништавања Војске Србије. У свакој читуљи, графиту, твиту или сличној поруци, па и у оптужници или пресуди политичким противницима препознаје се Вучићев рукопис.

Откад је ступио на политичку сцену, Вучић и смрт иду руку под руку. Стратишта и гробља су пуна његових жртава. Ако буде среће, за њега и Србију, Вучић ће добити прилику да у фер судском поступку одговара за све зло које је нанео својим политичким авантуризмом, а потом да одслужи праведну казну.

Мандарић, легенда или маскота

Милан Мандарић је, у својој осамдесет и петој години, изабран за потрпредседника Фудбалског клуба Војводина.

У тој сензационалној вести не наводе се подробније информације о том аранжману, који су навијачи Војводине прижељковали деценијама. Мандарић је, до јуче, одолевао повременим иницијативама да се прихвати Војводине, па није јасно зашто је сада пристао на функцију потпредседника клуба.

– Сумњам да му је мотив да уложи свој новац у клуб. Можда је руководству Војводине управо то био мотив да га „приволи“ испуњењу његових личних емоција. Заблуда! Ако се рачуна са његовим везама у европском фудбалу, питање је да ли је Војводина спремна да то капитализује. Због свог, не нарочитог међународног рејтинга, због своје периферне позиције у српском фудбалу, због скромне материјалне основе у конкуренцији са Европом, па и на домаћем плану… То што и по Мандарићу Војводина има европске услове за рад, сигурно није довољно да би његово искуство и менаџерске способности винули клуб у Европу, а пре тога на шампионски трон у Збиљићевом мандату, што је он самоуверено изјавио приликом избора за председника пре две године – тврди за Магазин Таблоид Мирослав Виславски, новосадски доајен спорта и новинарства.

Виславски истиче да је Мандарићев долазак највише донео маркетиншком позиционирању Драгољуба Збиљића, актуелном суверену у клубу!

– Тај режимски менаџер је давао фатаморганичне најаве, од којих је мало која остварена. Узгред, није Мандарић први велики „пројекат“ црвено-белих. Имала је Војводина пример довођења бомбастичног имена какав је био некадашњи репрезентативац Немачке, Бреме… па се то показало као фарса! У српском фудбалу је био и пример Црвене Звезде са Ден Таном (Танасијевић), који није извукао Звезду из финансијске дубиозе. Напротив, продубљавала се све до непоменикове злоупотребе са државним новцем који сипа у Звездин и Партизанов трезор. Е, сад, можда се и Војводини посрећи са малим мишом као премијером, коме је председник ФК Војводина омиљени пословни човек. Ал’ шта ће онда ту Мандарић? Можда као маскота? – сматра Виславски.

Мандарић је, на својој инаугурацији, између осталог рекао: „Фудбал сам волео од малена, само што отац није желео да будем фудбалер, зато што му је први комшија био Тоза Веселиновић и проблем је био што је сваког понедељка долазио да тражи зајам, јер је изгубио на картама за викенд. Шалим се, нека му је лака црна земља…“

– Господин Мандарић треба да зна да је Тодор Веселиновић ИКОНА свим Салајчанима и Војводинашима! Срамна је Мандарићева шала! Знамо ми о Този све! Он је наш, за разлику од Мандарића и господе која управља некада нашом Војводином. И кад се већ „шалимо“, предложио бих ;андарићу да, као доказ оданости и спремности да помогне Војводини, у старту плати дуг нашим легендарним играчима које је повео у Америку. Ако се сећа, реч је о Васи Рутоњском и Славку Личинару. То су моји другови који ме не би слагали да им је Мандарић остао дужан неке хиљаде долара. То су људи којима фудбал није много дао, али су му они дали себе у целости. Васа је покојни већ четири године, али му је жива супруга, ћерке и унучад. А Личке скромно живи од минорне пензије. Па хајде, нека се Мандарић нашали, као што је у шали поменуо Тозину особину због које је зајмљивао новац од вашег тате, и у знак истинске љубави према Војводини, после четири деценије испоштује наше легендарне ветеране! Дакле, не шалим се! Сретно ти било Војводино! – каже Мирослав Виславски.

Немања Шаровић: Вучић и Ђилас се договорили око избора; да друге онемогуће да…https://t.co/NVfJljGT2F

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 17, две хиљаде 24

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, Srbija, hapšenje, čitulja